O tome kako je sa porodicom pobegla iz Bosne, o bakinom čitanju Hasanaginice, o očinskoj figuri druga Tita, o crvljivim darovima bugarskih vojnika u Užicu, filmu Nikole Rajića, podršci Jovaša, danima sa Magom Magazinović i Morisom Bežarom razgovarali smo u Narodnom pozorištu u Beogradu  nedavno za naš list sa poznatom balerinom i koregrafom

 

Gospođo Dobrijević, o vama kao balerini, balet-majstoru i koreografu može se mnogo toga pronaći u stručnim i drugim časopisima, ali gotovo ništa o vama do dana kada ste kročili na baletsku scenu.

 

– Rođena sam u Bajinoj Bašti. Moj otac rođen je u Štrpcima kod Priboja na Limu, u familiji Dokić. Njegovi preci došli su iz Crne Gore. Jedna loza zaustavila se u Mostaru,bili su poznati trgovci mešovitom robom, a drugi deo se zaustavio u Priboju na Limu. Majka iz Bioske, prezivala se Rogić. Dedu Miloja Rogića pamtim kao  izvanrednog čoveka, bio je veliki poznavalac naše kulture, poznavao je puno ljudi, između ostalih, i Tarabiće. Baka mi je čitala narodne pesme u desetercu. Bila je jako pobožna. Nikad mi nije zabranjivala da čitam, ali govorila je da kad uzmem knjigu istovremeno čuvam i ovce, što sam rado činila. Volela sam da čitam Hasanaginicu, koju je baka znala napamet. Dugo godina živeli smo u Bosni, tri godine u Srebrenici, i tri godine u Višegradu, sve do 1941. godine kada smo pobegli pred ustašama i prešli u Bajinu Baštu.

 

Kako se vaša porodica našla u Bosni?

 

– Otac je završio obućarsku školu u Užicu. Bio je majstor svog zanata, imao je obućarsku radnju. Kada sam imala nepune dve godine on je dobio ponudu da radi kod kompanije Bata, bio je Batin službenik, predstavnik za istočnu Bosnu, vodio je radnje u Srebrenici i Višegradu. Došao je rat i mi smo Višegradu neko vreme bili odsečeni od svih. Tata je tri meseca proveo u zatvoru  među taocima. Nikakve veze nismo imali sa familijom, tako da su baka i deda išli na Drinu i gledali leševe kako prolaze da vide jesmo li među njima. Kada smo 1941. godine pobegli iz Bosne, izvesno vreme zadržali smo se u Vardištu i čim je došlo proleće mi smo krenuli za ocem u Bajinu Baštu. On se  nalazio u prihvatilištu za izbeglice, gde je našao neko zaposlenje. Došli smo sa jednim koferom i onim što smo imali na sebi. Praktično, sve što smo imali ostalo je Bosni. Posle godinu dana otac je dobio premeštaj u Užice, a ubrzo su ga premestili u prihvatilište za izbeglice u Mokroj Gori. Mama i nas tri sestre  ostale smo u Užicu, gde sam završila treći razred osnovne škole. Na žalost, otac je poginuo. Nije imao ko da nas izdražava, majka je morala da se zaposli.

 

Kako je vaš otac poginuo?

 

– On je 1943. godine otišao u partizane, mada je sa njima bio povezan od početka rata. Jednu partizansku patrolu zarobili su četnici. On je bio najstariji među zarobljenima, a imao je samo  trideset šest godina. Sve su to uglavnom bila deca od šesnaest do dvadeset pet leta. Svi su poubijani. To se dogodilo blizu očevog rodnog mesta – Štrbaca.  I tako, mi smo ostali u Užicu, došla je 1944. godina. Bili smo u vrlo teškoj situaciji. Mama je morala da me pošalje u izbeglički logor u Mataruškoj Banji. Tamo je bilo puno izbegličke dece. Svaki dan molila sam se da mama dođe, pisala sam joj: „Mama dođi, ako ne dođeš ja ću umreti.“ Zaista sam mislila da ću umreti od žalosti što sam odvojena. I mama je došla. Neću nikada zaboraviti kako sam proskakutala  dvanaest kilometara od Mataruške Banje do Kraljeva. Držala me za ruku, po kiši, nismo imale kišobran, ja sam imala samo mali koferčić. Bila sam srećna što ću opet biti sa sestrama.

 

Gde ste živele?

 

– Stanovale smo na Pori. Ne znam koji broj. Došlo je oslobođenje, sve one borbe oko Užica, sve sam to doživela. Bili smo odsečeni, preko Kadinjače se nije moglo kod dede i babe, koji su ostali sa ujakom u Bajinoj Bašti. Nisu znali gde smo. Po oslobođenju otvorila se mogućnost da osnovci idu u Bugarsku. Kad sam bila četvrti razred osnovne škole, najpre sam sa sestrom smeštena u jedno užičko prihvatilište, a onda su nas početkom decembra, što kamionima što vozom, poslali u Beograd u prihvatilište u Krunskoj 5. Znate, tu je posle bila moja baletska škola. I tako, spremali su nas za transport u Bugarsku. Kako je moja starija sestra već bila gimnazijalka, nju su poslali Banat. Jednog dana došlo je nekoliko omladinaca da izaberu dete koje će ići u posetu Titu. Ne znam kojim čudom, izabrali su mene. Sedela sam kraj njega jer sam mu recitovala, pevala sam sa drugom decom. Sećam se njegovog psa u predvorju. Kad sam gledala Tita, mislila sam da ima oreol, u njemu sam možda videla svoga oca koga sam izgubila. Onda sam prvi put videla čokoladu. Dobila sam pune ruke poklona koje sam podelila drugoj deci iz prihvatilišta. Sećam se jednog dečka. Zvao se Jeremija. On je bio izbegličko dete iz Bosne. Ustaše su hteli da ga zakolju, ali nisu uspeli do kraja. Ostao živ, ali je jedva govorio. Nikad to ime neću zaboraviti.

 

Poslali su vas u Bugarsku?

 

– Da, ostala sam tamo godinu dana, naučila njihov jezik, tamo sam završila četvrti razred osnovne škole. Lepo su nas dočekali, moram da kažem, iako ja kao dete drugačije Bugare u Užicu. Iz one kasarne uz Uremovački potok, Bugari su nam bacali preko žice crvljive krompire i crvljiv hleb. Bili smo gladni, pa smo to kupili, od tog hleba pravili su nam poparu.  Mnogo godina kasnije, na Rabu, gde smo suprug i ja sagradili kuću, upoznala sam čoveka koji je napravio kontakt sa Bugarima da bi primili izbegličku decu iz Srbije. To je bio Slavko Komar, ondašnji predsednik omladine, kasnije ministar, pa jugoslovenski ambasador u Indiji. Postao je naš dobar prijatelj. Živ je, danas ima preko devedeset godina, a ja sam imala preko sedamdeset kad sam upoznala čoveka zahvaljući kome sam izvesno vreme provela kao izbeglica u Bugarskoj. Ta deca uglavnom nisu znala ni kako se zovu, ni ko su im roditelji, to su zapravo bila siročad. Mnogo Bugara je prihvatilo tu decu, prisvojili su ih. I mene je hteo da usvoji jedan doktor. Imao je kćerku koja je bila moja prijateljica u školi. Hteli su da me posvoje, ali ja sam im rekla: „Ne, ja sam Užičanka, imam mamu i sestre u Užicu, i ja ću se vratiti.“ Dugo smo čekali na povratak. Sva deca iz Beograda vratila su se pre nas. Počela je školska godina a nas petnaestoro dece iz provincije ostali smo sa učiteljem i njegovom ženom. Početkom oktobra dovedu nas do Beograda, a onda su me samu poslali u Užice. I jednog dana dođem kući. Majka i sestre godinu dana nisu znale skoro ništa o meni. Imala sam deset godina. Upisali su me u prvi razred gimnazije.

 

Kakvu ste predstavu o pravom baletu imali u to vreme u Užicu?

 

– Preko puta naše kuće bila je knjižara u kojoj sam jednom videla knjigu o ruskom baletu. Volela sam da čitam. Pronašla sam tu knjigu i odjedanput sam videla da se igra na prstima, jer smo mi igrali folklor na poluprstima; videla sam kako pleše mlada Maja Pliseckaja, pa je tu bila Ana Pavlova, Olga Lepešinskaja… Videla sam slike tih slavnih ruskih balerina i rekla: „Ja ću biti balerina!“  Moje sestre su bile članice kulturno – umetničkog društva koje je vodio Dragoljub Jovašević. One su pričale o meni kako sam veliki vrag, kako pevam, igram, govorim bugarski i jednog dana Jovašević im kaže da me dovedu na probu za pionirsku grupu. I ja sam njima napravila mali šou, pravu predstavu: igrala sam, recitovala, pevala na bugarskom, što je bilo više nego dovoljno da me prime u Kulturno-umetničko društvo „Aleksa Dejović“. Još čuvam jedan program  iz Užica. To mi je Jovašević poslao kad sam već bila u Milanskoj skali. Tamo pišu sva imena koja su učestvovala, mislim da smo imali predstavu u Čačku. Jovašević je tri godine vodio tu pionirsku grupu, u njoj je bila i Radmila Bakočević. Išli smo na turneje po čitavoj Srbiji, igrali, pravili predstave; bili smo na izgradnji pruge Šamac – Sarajevo, mesec dana smo igrali za brigadire.

 

Jednom, dok sam bila kod bake i deke u Bajnoj Bašti, dođe pismo iz Užica, sestre mi pišu da moram odmah da se vratim, jer snima se film u Arilju pa moram da dođem na audiciju. Film su snimali Brane Ćelović i Nikola Rajić.  I tako oni mene izaberu da igram glavnu ulogu u filmu «Deca naroda».

 

Kako pamtite Dragoljuba Jovaševića?

 

– Kao izvanrednog čoveka koji je znao da otkrije talenat i usmeri ga na pravi put. Ja sam onda pevala, recitovala i igrala, ali on je znao da sam ja rođena za balet, a Bakočevićka za pevanje.

 

Kako je Užice izgledalo tih godina?

 

– Mi smo sa Pore došli na glavnu ulicu, preko puta opštine. Kod hotela „Zlatibor“ moj zet, koji je bio oficir, dobio je stan pa je povukao svu našu porodicu sa sobom. Sećam se gospodina Jehličke, sa čijim unucima, Majom i Sašom Gruden, i njegovom starijom braćom, smo se družili. Redovno smo išli na gimnastiku. Gospodin Jehlička mi je rekao: „E sad bi trebalo da ideš u baletsku školu“. Moja sestra Nada dovela me u Beograd posle drugog razreda gimnazije. Preko puta stanice nalazilo se  prihvatilište Crvenog krsta gde smo prespavali. Došla sam u baletsku školu u ulici Braće Jugovića i položila audiciju. Primili su me, ali sam zakasnila za stipendiju. Rekli su mi da dođem dogodine, misleći valjda da ću odustati. Međutim, u međuvremenu se vratio Jovašević u Užice i ohrabrio me da uprkos činjenici da sam već imala trinaest godina ponovo pokušam. I primili su me, dobila sam stipendiju i došla u Beograd u baletsku školu. Jovašević je bio taj koji me usmerio da budem to što sam danas.

 

Kako je tekao vaš život u Beogradu?

 

– Pohađala sam Drugu žensku gimnaziju koja se nalazila u Ulici kraljice Natalije, u stvari, u Narodnog fronta. Istovremeno sam pohađala baletsku školu. Morali su da me forsiraju, jer ja sam počela sa trinaest godina da učim nešto što se počinje najkasnije sa deset godina. Od prvog razreda gimnazije onda se išlo u baletsku školu. Tako za šest završila zapravo osam godina.

 

Da li ste osećali neku vrstu inferiornosti u odnosu na drugarice iz Beograda?

 

– Deca to ne osete. Teško san živela, kao što mogu da žive stipendisti. Moja užička veza u Beogradu bili su Puriša Đorđević, Brane Ćelović, Nikola Rajić… Nekako su me uzeli sebi pod krilo, da se brinu o meni. Znate kako je onda bilo, niti si imao šala, niti rukavica, niti čarapa… Mi smo gladni… To je 1948. godina, najteža u Jugoslaviji, bili smo pod ruskim sankcijama. Prvu godinu sam provela u internatu, a druge godine uzela me je kod sebe Maga Magazinović.

 

Da li ste čuli za Magu Magazinović u Užicu?

 

– Ne, upoznala sam je tek kad sam došla u Beograd, predavala mi je ritmiku i folklor. Valjda zato što sam bila Užičanka i što sam bila sama, dovela me je kod sebe, u svoj skromni stan. Imala je kuhinju i jednu sobu, ali je imala  klavir gde sam mogla da vežbam. Ja i njena ćerka Rajna spavale smo u kuhinji. U blizini Narodnog pozorišta, pored zgrade gde je živela teta Maga, tako sam je zvala, nalazila se menza. Išla sam svaki dan po hranu: jednu porciju delile smo nas. Takvo je vreme bilo, nigde ništa, UNRA nas je oblačila i obuvala.  Maga je u to vreme pisala njenu famoznu „Istoriju baleta“, koju sam sa nekim ljubičastim mastilom prepisivala. Nismo imale mašinu, nisi mogao ni da zamisliš mašinu u ono doba. Moj rukopis je otišao u štampariju. Maga je inače imala velikog uticaja na mene. Nekako me usmerila. Puno sam čitala, on je imala dosta baletskih časopisa, pogotove iz Nemačke, gde je živela izvesno veme. Nisam govorila nijedan jezik, tek pomalo francuski, ali sam barem gledala slike. Za mene je to bio novi svet koji mi je otvorio neke šire poglede na baletsku umetnost i na ono za šta sam se spremala.

 

Kakva je Maga  bila kao ličnost?

 

– Stroga, ali pravedna. Nikad je neću zaboraviti.

 

Da li ste pričali o Užicu.

 

– Jesmo, ali o Užicu sam najviše saznala iz njene predivne knjige „Moj život“. Kroz tu knjigu setila sam se mog detinjstva, nekih ulica, običaja… Kad si dete sve to ti je normalno, ali pošto sam Maginu autobiografiju čitala u zrelim godinama, pre petnaestak godina, ona je probudila u meni mnoge uspomene na grad moga detinjstva.

 

Koliko dugo ste živeli kod Mage?

 

– Godinu dana. Onda sam neko vreme živela u školi sa dve devojke iz Sarajeva. Dali su nam jednu sobu kraj baletske sale. To je bila neka vrsta magacina gde su se držale cipele za karakterne i istorijske igre. Napravili su nam i jednu furunu. Tu sam živela sve dok moja sestra Nada nije došla u Beograd, onda sam se preselila kod nje. Zbog određene reorganizacije školstva, u jednom trenutku bilo je pitanje: da li da nastavim baletsku školu koju sam odabrala kao poziv ili gimnaziju. Izabrala sam baletsku školu, zbog čega mi je uvek bilo pomalo žao.

 

Zašto?

 

– Bilo mi je žao jer sam želela da idem dalje, da više znam. Međutim, moja želja za znanjem pokazala se negde drugde. Završila sam školu i počela volonterski da radim Narodnom pozorištu. Dve godine sam „upadala“ u predstave, gde god je trebalo. Brzo sam učila. Nismo imali pravo da probamo za vreme probe. Učili smo isključivo gledanjem, što je meni jako dobro posle pomoglo u tome da budem jedan dobar balet-majstor, jer sam imala dobro razvijenu vizuelnu sposobnost da nešto naučim a da ne moram to da probam na svom telu.

 

Nikad niste posumnjali u balet kao životno opredeljene?

 

– Nikad. Kad sam bila dete i kad su me pitali šta ćeš biti, ja sam rekla da ću biti učiteljica. I to sam postala – baletni pedagog. Neko je učio od mene. Dosta najvećih balerina, bivših i sadašnjih, naučile su nešto od mene. Možda sam rođena da budem pedagog.

 

Niste primljeni u Narodno pozorište posle završene baletske škole?

 

 

Ne, već sam imala dvadeset godina, a uobičajena je praksa bila da se balerine zapošljavaju sa osamnaest. Na stipendiju i dodatak od mog oca više nisam imala pravo. Kažu mi da  moram da čekam do januara meseca, jer Liza Baranović, žena dirigenta Baranovića, ide tek u februaru u penziju pa će njeno mesto biti slobodno. Kako nisam imala od čega da živim, na poziv Mila Jovanovića, bivšeg profesora iz baletske škole, a tada direktora baleta u Hrvatskom narodnom kazalištu, sa još tri balerine nađem se u Zagrebu. Položile smo audiciju i primljene smo kao prva generacija školovanih balerina koja je došla u Zagreb. To je bilo 1954. godine. Tako sam svoju baletsku karijeru započela u Zagrebu, od ansambla, male uloge, do malo veće i dalje. Tu sam upoznala mog supruga, Petra Dobrijevća. On je bio igrač u „Ladi“, iz folklora je prešao u balet. Ostali smo tri i po godine u Zagrebu. Došao je jedan Čileanac koji je bio u Parizu i koji nam je pričao o francuskom baletu. Totalno nas je zarazio. Godine 1957,  29. novembra, Petar je sa torbom konzervi i 150 dolara otišao u Pariz. Uspeo je da dobije angažman, da bih početkom naredne godine, i ja došla u Francusku. Tada nam se životni put otvorio.

 

Kako ste doživeli Zagreb, da li ste pre dolaska u HNK već bili nekad tamo?

 

– Ne, ja sam doživela Zagreb kao inostranstvo. Primili su me fantastično, nikad nisam osetila da sam neke druge nacionalnosti ili da sam nešto drugačija. Ni kasnije, sve ove godine rata, moram da kažem, imam fantastične uspomene i doživljaje što se tiče Hrvatske. Ja sam bila srećna žena. Najpre zato što sam upoznala takvog čoveka kao što je bio Petar, a onda i zbog činjenice da smo uvek zajedno radili, nikad se nismo razdvajali, bili smo tandem koji se dopunjava, u svemu. S druge strane, onog momenta kad su me primili u baletsku školu, kad sam dobila stipendiju, država i društvo su se brinuli o meni. To sam osećala do mog odlaska u Pariz. Kad sam igrala u HNK bila sam okružena ljudima koji su se brinuli o  meni, imala sam moralnu podršku, imala sam ljude oko sebe koji su znali da prepoznaju moj  talenat. Čini mi se da danas to, nažalost, više nije slučaj.

 

 

Da, ali tek dolaskom u Pariz vaša karijera dobija puni umetnički smisao.

 

– U pravu ste. Drugi deo bila bi priča o predivnim ljudima koje smo sreli, ljudima koji su nam uvek pružili ruku i pomogli, ljudi koji zapravo čine istoriju baleta tog doba. Imali smo sreću  da smo došli u pravo vreme na pravo mesto, ali bili smo o veliki radnici. Treba čovek da ima talenat, ali mora da zna i da radi. Naša glavna misao je bila da jednog dana budemo baletski pedagozi. I to se dogodilo.

 

Ispričali ste mi pre snimanja našeg razgovora interesantnu priču o njegovom Petrovom ocu…

 

– Da, Perin otac je rodom iz Gospića, iz jedne poznate gospićke familije. U tom delu Hrvatske svi Dobrijevići su i dan-danas pravoslavci. Njegova familija došla je iz Crne Gore, ima jedno selo kod Kolašina koje se zove Dobrijevići. Kako nije bilo pravoslavne crkve u Gospiću, kad su se deca rađala krstili su ih u katoličkoj, tako su primili katolilčanstvo. Njegov otac Pavle Dobrijević, bio je pitomac vojne akademije u Viner Nojštatu. Dobrijevići su se pokumili sa Sigismundom Rauhom, koji je po kazni bio premešten u Gospić, jer je bio veliki štrosamajerovac, zalagao se za ujedinjenje svih Slavena. Godine 1916. Pavle je otišao u rat kao mladi austrougraski oficir. Priključio se dobrovoljačkoj diviziji Steva Hadžića, koja je zarobljena u Besarabiji. Deportovan je u Rusiju, gde je bio svedok Oktobarske revolucije. Putovao je nekoliko meseci do Vladivostoka, gde se ukrcao na brod da bi preko Singapura došao na Krf i priključio se srpskoj vojsci. Na Solunskom frontu on je već bio komandant jedne divizije. On je bio taj koji je sa svojom četom prvi napao Bugare, jer su se kuvari obe strane našli na istom izvoru. Pavle od zarobljenih bugarskih kuvara saznaje gde se bugarska vojska nalazi i napadne. Zarobili su jednu bugarsku formaciju i on  pomisli da će da ga streljaju jer je tu akciju izveo na svoju ruku. Međutim, francuski komandant Franš Depere odlikiovao ga je ordenom Legije časti za hrabrost, a kasnije je dobio i bronzanu medalju kralja Petra Prvog i Karađorđevu zvezdu. Carski orden svete Ane dobio u Rusiji, kad je bio u zarobljeništvu. Bio je 1934. godine u pratnji kralja Aleksandra u Marselju. Imam fotografiju: na kraljevoj sahrani u prvom redu stoji on. Uvek je nosio Karađorđevu zvezdu. Radio je u vojnom ministarstvu u Beogradu. Moj suprug je odrastao na Banjici, u oficirskim stanovima preko puta Manježa. Njegov otac govorio je četiri jezika i prevodio vojnu literaturu. Imao je pedeset i nekoliko godina kada su ga ubili.

 

Ko ga je ubio?

 

– Ubili su ga partizani u Blajburgu. Dobrijeviće je rat zatekao u Prizrenu, gde su Pavla zarobili kao oficira jugoslovenske vojske. Porodica se našla u izbeglištvu. Došla je Nezavisna država Hrvatska, njega kao Hrvata puste iz zarobljeništva, i porodica se vrati 1941. u Zagreb. Kao bivšeg jugoslovenskog oficira ispitivali su ga i proveravali godinu dana u zatvoru. Rekli su mu da je Srbin i da je „neodlučan pred neprijateljem». A ko je onda bio neprijatelj? Narod, partizani, Srbi… On nije hteo da njegovi vojnici pucaju po narodu. Zato je zatvaran, došle su ustaše i odneli mu sva ordenja. Kasnije su ga premestili u Bosnu i 1944. godine on je bio odgovoran za  snabdevanje ljudi i vojske kao domobranski oficir. Sedmog aprila 1945. došli su po njega dvojica ustaša na motociklu sa prikolicom, pokupili ga i rekli mu da mora da se povuče. On se i povukao, mada je imao kontakte sa partizanima, sve svoje mlade vojnike i oficire slao je u partizane. Tražili su ga, nikad se nije vratio. Kasnije su saznali od jednog svedoka kako je ubijen. Kada su ih u Austriji zarobili i počeli da razoružavaju, Perin otac im je rekao da ne pljačkaju narod, jer su skidali sve sa njih. A kad su njega hteli da razoružaju, on je rekao da će oružje dati nekom oficiru koji je istog ranga kao i on. Jedan partizanski oficir izvadio je pištolj i ubio ga pred čitavim narodom. Pavle je bio veliki Jugosloven. Čuvam mnoga dokumenta vezana za njega. Na primer, iz Rusije, gde je proveo tri godine, doneo je novine koje su izlazile za vreme Oktobarske revolucije. Iz tih novina saznala sam da su za vreme revolucije svi teatri radili, a glumci su primali plate u zlatnim rubljama.

 

Kako ste upoznali Morisa Bežara?

 

– Pero je bio na turneji sa Miškovićem po Južnoj Americi. Ja sam bila sa drugom grupom, takođe, na turneji u Teheranu, Libanu, Atini, Turskoj… A prva turneja nam je bila 1958. godine – Japan, Hong Kong, Singapur, Bombaj,  bila sam na jednom od prvih letova preko severnog pola, Pariz – Aljaska, 36 sati puta, još su bili avioni na elisu… Bili smo odvojeni tri meseca i on mi piše da bi trebalo da ide u Brisel, jer se pravi ta «Prolećna  žrtva» od Stravinskog. Moris Bežar je prihvatio to da radi a da nikad nije čuo muziku. On je putujući od Pariza do Brisela na gramofonu, bez struje, u stvari na gramofonu  sa ručkom, slušao ploču Stravinskog. Jednu od glavnih uloga poverio je Petru. Pero mi piše posle premijere da je sve bilo dobro i da mu je Bežar ponudio da dođe u njegovu kompaniju. On je hteo da Bežar vidi i mene. To se i dogodilo na jednoj probi „Ukroćene goropadi“ na muziku Skarlatija, kada mi je Bežar poželeo dobrodošlicu u trupu. Tako sam počela kod Bežara, 8. januara 1959. godine, i ostala 22 godine. 

 

Kakav je Bežar bio kao ličnost?

 

– Fascinantan.

 

U kom smislu?

 

– Bio je apsolutni vođa. Morao si da ga slediš i morao si da mu veruješ, jer je to što on radi bila prava istina tog trenutka. Mi smo to osetili. Znate, nije on puno govorio, on je pokazivao pokrete, čak je ostavljao publici da razume šta je hteo da kaže, tako da svako svoju priču može da ispriča. Nikad nam nije pričao šta će se dogoditi u baletu, niti koja je njegova zamisao, mi smo to razumeli iz njegovih pokreta, od njegove režije, od postavljanja svetla, od konatakta sa ljudima.

 

Nije preterano reći da se balet u 20. veku deli na onaj do Bežara i posle Bežara?

 

– Apsolutno.

 

U njegovoj knjizi „Pisma mladom igraču“ on govori o baletu bez tehničkih izraza. Zapravo, on ima jednu pesničku viziju baleta,  govori o nekoj vrsti discipline duha i razvoju duha u igri.

 

– To je upravo ono što smo mi sledili tolike godine, i tako nastavili posle.

 

Bežar kaže na jednom mestu da igrač mora imati zanat i instinkt, čudnu mešavinu discipline i slobode

 

– To je suština baleta. Tako smo, radeći dvedeset i dve godine u njegovoj kompaniji živeli, zajednički disali.

 

Koliko se odnos publike promenio prema baletu od vremena vaših početaka?

 

– Mnogo se promenio. Uostalom, i publika i igrači idu sa svojim vremenom. Bežar je otvorio vrata. Ne treba plesači da nose konfekciju, nego da se kreira na njhovoj koži i na njihovom telu kao što je radio Bežar sa nama. Imali smo veliku sreću da budemo kraj nekog ko je u nama video i prema nama pravio uloge, i kreirao za nas. Što danas nije čest slučaj.

 

Da li ste nekad pomislili da vam je balet nešto oduzeo od života?

 

– Ne, naš život je bio normalan, kao i živiot svih drugih parova. Naš posao smo doživljavali kao zanatlije. To nas je možda tako dugo i zadržalo na sceni. Jedan veliki francuski glumac je rekao da se talenat meri koliko je neko proveo na daskama,  a Petar i ja proveli smo pedeset pet godina na pozorišnim scenama po svetu. Selili smo se dvadset i pet puta. Dvadeset i šesti put će biti sada kada se sama vraćam u Beograd.