Iako je Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja
usvojen još novembra 2004. godine, do danas se u Srbiji, pa i u njenim
najzabačenijim južnim krajevima, nije daleko odmaklo u njegovoj primeni. Još jednom se pokazalo, i na ovom primeru, da
je sprovođenje zakona u Srbiji najproblematičniji deo reformskih zahvata.
Takvu situaciju svi nivoi vlasti, a ponajviše baš lokalne, koriste na za njih
najbolji način, izbegavajući da ispune sopstvene zakonske obaveze. Tako,
opština Vranje još uvek nema poverenika za pristup informacijama, a čak ni
ustanova kao što je Opštinski sud do skora nije ispunjavala tu svoju zakonsku
obavezu. Ako je takav slučaj u sudu, nije teško zamisliti kakva je situacija u
onim firmama kojima zakoni nisu uža specijalnost.

Pravo na slobodan pristup informacijama jedno je od
osnovnih građanskih prava koje u modernim društvima omogućava efikasnu kontrolu
rada državnih organa. Ovaj zakon u javnosti je ocenjen kao jedan od najvažnijih
antikorupcijskih akata, i on, ukratko, predviđa da svaki građanin od nadležnog
organa, može tražiti i mora dobiti informaciju od javnog značaja. U prevodu na
običan jezik, svaki građanin ima pravo da od recimo, opštine ili nekog javnog
preduzeća, zatraži skoro bilo kakvu informaciju, i da je odmah, ili najkasnije
u roku od 15 dana i dobije! Lepo, bar dok se zakonsko rešenje u praksi ne
sukobi sa izuzetno prisutnom “kulturom tajnovitosti” i žilavosti birokratskog
aparata. Jedno istraživanje zainteresovanih nevladinih organizacija pokazalo je
da je oko 50 odsto nosioca vlasti na republičkom i čak do 80 odsto njih na
lokalnom nivou potpuno neupućeno čak i u samo postojanje zakona, a kamoli u
odredbe koje njih obavezuju na delovanje. Pa, kako zakon funkcioniše u takvoj
situaciji, kada istinu traže retki, a od javnosti je kriju gotovo svi igrači na
javnoj sceni?

Pretpostavke

– Savremena demokratska društva počivaju na ideji da
javnost ima opravdani interes da zna sve o državnim poslovima. Rad države može
se kontrolisati tek kada se obezbedi potpun pristup svim relevantnim
informacijama. Dakle, umanjuje se rizik od zloupotrebe moći – kaže Tamara
Lukšić Orlandić, predstavnik Koalicije za slobodan pristup informacijama, koju
čini nekoliko nevladinih organizacija.

Iza ove krucijalne vrednosti zakona ona je naglasila i
druge razloge za njegovo postojanje.
Najpre, zakon omogućuje novinarima jasniji uvid u javne poslove, što je
od odlučujućeg značaja za slobodne medije. Zakon ima i antikorupcijski
karakter, a njegovo donošenje bilo je i formalan uslov za prijem u Savet
Evrope. Naravno, očekuje se da primena zakona u praksi doprinese profesionalizaciji
državnih uprava.

– Ipak, zakon je samo šansa, on ništa ne rešava.
Demokratske standarde nećemo napraviti za jedan dan, ali ako ne počnemo sada,
nikada nećemo ni uspeti – objašnjava Tamara Lukšić Orlandić.

Sa koliko otpora je vlast dočekala Zakon o dostupnosti
informacija od javnog značaja pokazuje i činjenica da je, svojevremeno, i sam
izbor republičkog poverenika po tom pitanju probio sve zakonske rokove.
Rodoljub Šabić, čovek koji se tim poslom bavi već dve godine, u više navrata je
dolazio u Vranje i pre svega ovdašnjim novinarima, ali i drugim zainteresovanim
govorio o prednostima primene ovog zakona. Nazivajući informaciju „kiseonikom
demokratije“ Šabić je ocenio da se u njegovoj primeni od trenutka usvajanja do
danas, nije daleko odmaklo.

– Samo postojanje zakona ništa ne garantuje. Borba da on
zaživi u praksi biće duga i teška, a novinare ja osećam kao prirodne saveznike
na tom terenu – rekao je Šabić, uz napomenu da ni on sam nije pošteđen borbe sa
vlastima koje su ga i imenovale za poverenika.

I u vranjskoj praksi, svest o postojanju Zakona o
dostupnosti informacija probija se teško i na mišiće. Lokalna samouprava nije
postavila čoveka koji bi se tim poslom bavio, nego je donela odluku da na
pitanja “radoznalaca” odgovara sektor na koji se pitanja odnose.

– Za početak, dogovorili smo se da zahteve usmeravamo
prema organima na koje se oni odnose. U odluci o opštinskoj upravi, koja je u
nastanku, predviđeno je da to bude poseban referat, koji će voditi izvršilac,
ili grupa njih, nezavisno od bilo koje druge organizacione jedinice – kaže
Mirjana Mladenović, načelnik opštinske uprave u Vranju.

Ovakva odluka Opštine zasnovana je na zakonu, koji
predviđa i mogućnost da se „ovlašćeno lice“ ne postavi.

Ali, zakonodavac je, baš zbog ovakvih slučajeva, predvideo
obavezu da državni organ „najmanje jednom godišnje, izrađuje informator sa
osnovnim podacima o svom radu“, koji bi morao da sadrži gotovo sve relevantne
podatke – od onih ko na kojim mestima radi i na koje se telefone javlja, pa do
toga kao se troše budžetske pare. O ovu obavezu oglušili su se skoro svi koji
su morali da je ispune. Jedna od retkih institucija koja je ipak štampala
Informator je vranjski Okružni sud. Sudija Vesna Stevanović, portparol ovog
suda, kaže da je to zakonska obaveza koja ne podleže ničijim željama ili
mogućnostima.

– Jednostavno, mi smo morali da štampamo informator jer
nam to nalaže zakon. U njemu smo izneli sve tražene podatke, i potpuno otvorili
svoj rad za javnost, u meri u kojoj nam je to nalagao zakon – kaže
Stevanovićeva.

Ovaj primer pre je izdvojen slučaj nego li pravilo.
Recimo, sudija Dragana Tasić Stanković tek nedavno je zadužena je pitanja
dostupnosti informacija u Opštinskom sudu u Vranju, a njen prethodnik Vladan
Mićović, kao portparol suda, odbijao je da razgovara sa novinarima, tražeći
samo pismene zahteve.

Najindikativniji primer odnosa prema Zakonu je odgovor
direktora Narodnog univerziteta u Vranju Nebojše Veličkovića na zahtev za
pristup informacijama vezanim za održavanje opštinske manifestacije “Dana
Vranja”. Naime, ta sedmodnevna svetkovina obavijena je velom tajni, i niko ne zna
kako se i gde troše milioni budžetskih sredstava za nju namenjenih. Novinar
“Vranjskih” je od Veličkovića, preko čijeg računa su išla sva plaćanja, tražio
na uvid završni račun manifestacije.

– Sve informacije vezane za “Dane Vranja” možete tražiti
od predsednika organizacionog odbora manifestacije, jer je on zadužen za rad sa
novinarima – napisao je Veličković u odbijajućem odgovoru.

U direktnom kontaktu, novinar je direktoru na
konferenciji za štampu pojasnio njegove zakonske obaveze, na šta je ovaj
reagovao nevericom.

– Da ti dozvolim da mi preturaš po papirima? To nikad –
bio je rezolutan Veličković.

I sad, kako direktoru pojasniti odredbe člana 44. Zakona
o dostupnosti informacija, koji mu nalaže da „organ vlasti odgovara za štetu
nastalu time što javno glasilo nije moglo da objavi informaciju pošto mu je
neopravdano uskraćena ili ograničena“!

Ili bi, možda, bilo pametnije upozoriti ga na stav u
zakonu da će novčanom kaznom od pet do 50. 000 dinara biti kažnjeno svako ovlašćeno lice ako, recimo, „diskriminiše
novinara, ne saopšti potpunu i istinitu informaciju, tražiocu ne stavi na uvid
dokument i ne izradi kopiju dokumenta na jeziku na kojem je podnet zahtev,
odbije da primi zahtev“…

Pozitivna
iskustva

Ima, naravno, i pozitivnih primera. Novinar “Vranjskih”
Slavomir Kostić ustalasao je srpsku javnost informacijama vezanim za putne
troškove narodnih poslanika u srpskoj Skupštini, koje je u traženoj formi i u
zakonskom roku dobio od nadležnih skupštinskih službi.

– Nisam imao nikakvih problema u komunikaciji sa
Skupštinom, čak mislim da su mi odgovorili i pre roka – seća se Kostić.

No, i pored ovakvih “proboja u tajnovitost” vranjske
vlasti svih nivoa nerado gledaju na mogućnost da im bilo ko proverava poštenje
i kontroliše rad. Na takvu situaciju nekako je sviknut i običan svet. Umesto da
se pretpostavlja zainteresovanost javnih vlasti da svoj rad učine
transparentnijim, ovde se događa upravo obrnuto – svi su spremni na masovno
odbijanje vlastodržaca! U trenutku kada se suoče sa takvim odnosom vlasti,
građaninu ostaje samo da se žali Povereniku.

– Nije nama cilj da sada napišemo 14.500 rešenja po
žalbama građana i silom zakona nekome naredimo da se ponaša u skladu sa naloženim okvirima. Cilj je da se stvori
efikasna i javna uprava, spremna da izađe u susret običnom čoveku – pojašnjava
Šabić svoj sopstveni položaj u takvoj situaciji.

Iako je vlast u Srbiji donela mnoge važne zakone, da bi
sistem mogao da deluje neophodno je zaokružiti, u potpunosti, zakonsku
regulativu koja se bavi “kulturom tajanstvenosti”, kaže Šabić.

– Zakon o dostupnosti informacija u potpunosti će biti
primenljiv tek kada se donesu i drugi sistemski zakoni, kao onaj o tajni, ili o
dosijeima. Svi su se već odredili prema sopstvenoj prošlosti, ko kako, osim
nas. I stav “sve ćemo ih baciti u rupu” je stav, ali mi ni njega nemamo – rekao
je naš sagovornik.

No, situacija se, prema njegovim rečima, menja iz dana u
dan. Povereniku se obraća sve više ljudi, a sve je više i onih kojima nije
potreban nikakav pritisak da bi se držali zakona.

– Uradili smo mnogo, ali je pred nama
još dug put. Do sada, obratilo nam se preko 2.000 ljudi, i napisali smo više
stotina rešenja. Svest o primeni ovog zakona probija se polako, ali postojano i
nezaustavljivo – ocenio je Šabić, uz napomenu da su otpori njegovom sprovođenju
i dalje veoma ozbiljni. Ipak, stvari se nikada neće vratiti na staro, veruje Šabić.

Dobro je da zakon postoji, to nije sporno, ali će,
ipak, njegova uspešnost biti merena pre svega spremnošću građana i
profesionalaca da se koriste mogućnostima koje on nudi. Ako oni ćute, vlasti će
likovati – vuk ličnih interesa još jednom će pojesti magarca javnosti. Dopusti
li srpska javnost takav razvoj događaja, bolji, očigledno, i ne zaslužuje.