Muzikom počeo da se bavi sa četiri godine, nižu muzičku je upisao sa sedam, a fakultet sa samo sedamnaest godina

 

Dvadesetogodišnji Nenad Jovanović u muzičkim vodama je od svoje  četvrte godine. Dar za ovom vrstom umetnosti otkrio je njegov otac, nastavnik muzike. U nižu muzičku školu u Gornjem Milanovcu upisao se sa sedam godina, sa željom da svira klavir, ali na prijemnom profesor Ljiljana Ranković posavetovala mu je da se opredeli za violinu. Prve dve godine  uporedo je svirao oba instrumenta, a onda je zbog izuzetne nadarenosti školovanje nastavio u Školi za muzičke talente u Ćupriji.  Odvojenost od kuće (tada je imao samo osam godina) u početku mu je teško padala, ali zahvaljujući podršci roditelja, profesora i drugova brzo se uklopio u novu sredinu. „Pripao“ je  profesoru violine Vladislavu Savkoviću, koji ga je podučavao sve do trećeg razreda srednje škole. Po njegovom odlasku u penziju, dobio je novog profesora, Gordana Trajkovića, koji je od svojih đaka bio stariji svega šest – sedam godina.

 

„Mada mi je teško palo odvajanje od kuće  znao sam da moram da istrajem, jer sam želeo da napredujem u muzici. Ključni period za mene bio je za vreme bombardovanja. Kući sam proveo šest meseci i za to vreme vežbao sam sa ocem. Povratak u Ćupriju bio mi je lakši. Osim muzičkih, u školi smo imali  i opšteobrazovne predmete, ali u manjem obimu nego u drugim osnovnim i srednjim obrazovnim ustanovama, pošto su profesori znali da smo tu prvenstveno zbog muzike“, rekao je Nenad.

 

Tokom školovanja u Ćupriji,  kao član kamernog školskog sastava, nastupao je u zemlji i inostranstvu, a na takmičenjima osvajali su razne nagrade – uglavnom prve.

 

– Odlično smo funkcionisali zajedno i zadovoljan sam što sam bio u takvoj školi. U Evropi postoje još samo dve njoj slične i to u Moskvi i Londonu. Pre mene iz Gornjeg Milanovca ovu školu  završio je Dragutin Pavlović, a pohađao ju je i Stefan Bajkić, ali nažalost nije je okončao do kraja – napominje on.

 

Prvi solo nastup Nenad je imao sa sedam godina u Domu kulture, na dodeli novogodišnjih paketića, a prvi veći po završetku četvrtog razreda, u Legatu Nastasijevića. Ti nastupi su postali tradicionalni, nakon svake završene školske godine. „Iako sam svirao i u Mađarskoj, Sloveniji, Norveškoj, najbolje sam se osećao na nastupima u Gornjem Milanovcu. Nigde nije lepše svirati, nego u svom gradu“.

 

Fakultet je upisao sa 17 godina. Godinama unazad, znalo se da na smeru gudačkih instrumenata na prijemnom ispitu prva mesta osvajaju đaci iz ćuprijske škole. „Upao“ je u klasu profesora Ljubomira Mihailovića. Fakultetski program u odnosu na srednjoškolski je, kako kaže Nenad, ozbiljniji i svako sam odlučuje koliko će vežbati. „Sada dnevno vežbam od pet do šest sati. Kada se ne vežba nekoliko dana, prsti izađu iz forme i izgubljeno vreme mora se nadoknaditi. Dešavalo mi se da mi se ne radi, ali to je stvar trenutka i brzo me prođe. Za vežbanje potrebna je koncentracija sto posto da bi se postigli rezultati, u suprotnom, efekta nema“.

 

Na gudačkom smeru (violina, viola, violončelo, kontrabas) ima svega 12 studenata. Konkurencija je velika, no Nenad na to i ne misli. „Znam na čemu sam. Ne gledam na druge, jer sam sebi sam najveći kritičar. Samo tako može se napredovati i postati sve bolji i bolji“.

 

Godišnje studenti, članovi simfonijskog orkestra (ima ih oko sto), imaju dva nastupa; pred Novu godinu i  kraj školske godine.

 

Po završetku fakulteta, planira da završi master studije. „Pokušaću   da  upišem master negde na zapadu, pošto je u inostranstvu moja struka cenjenija nego kod nas, a ujedno to bi bila prilika za dalje napredovanje“.

 

Što se tiče odnosa prema medijima, nema neki određeni stav. Naravno da mu je drago kada novine pišu o njegovim nastupima, što samo može da mu pomogne u prezentaciji umeća. Ali ono na šta oni, po njegovom mišljenju, treba da obrate više pažnje su mladi talenti iz bilo koje oblasti. Prednost daje štampanim medijima u odnosu na elektronske, jer ono što se zabeleži na papiru ostaje trajno za uspomenu.

 

Nenad je verovatno jedan od retkih mladih koji slabo koristi internet, svega petnaest do dvadeset minuta dnevno. Više voli  da pogleda neki dokumentarni program, ili pročita nešto.