Sombor – Razmišljajući
dugo o potki (naslovu) zadate teme o odnosu lokalnih političara i medija u Ravangradu,
( kako je Sombor svojevremeno nazvao Veljko Petrović ), nisam mogao da smislim
bolju odrednicu od “nirvane kohabitacije”, posluživši se, pritom, i Džonijevim
stihovima o “životu koji se smiruje kao mlijeko u čaši.”

Zašto?

Pa, zbog toga, što
su ovdašnji mediji, još od zaživljavanja višestranačja u Srbiji, dobro pazili šta
će da objave i napišu a da to ne bude u žešćoj suprotnosti sa aktuelnom vladajućom
garniturom. Povremeni “ispadi” dešavali su se sredinom devedesetih godina prošlog
veka kada se nije potpuno jasno znalo “ko pije a ko plaća”, odnosno, dok je
lokalna vlast pripadala jednoj (od 1996. Koaliciji “Zajedno”), a republička
drugoj ( Slobinoj) političkoj opciji. Tada je bilo moguće, na primer, da se
miting koalicije “Zajedno”, u vreme čuvenih protestnih šetnji, okarakteriše u
stilu “šačice slučajnih prolaznika”, uz snimke trotoara, pločnika i neba, i vešto
izbegavanje da se prikaže stvaran broj aktera na političkom skupu. Sombor je
ipak demokratska i (pre)tolerantna sredina koja sve prašta i (ne?) zaboravlja,
a danas umesto takvih “izveštaja” na ekranu gledamo kao glasnogovornike bivše
opozicionare, sada istaknute političare vladajućeg lokalnog establišmenta.

No, od prošlosti
se ne živi, ali, ipak…

Jedna od
svetlijih tačaka lokalne medijske scene su svakako okrugli politički stolovi
organizovani na Radio Somboru još s početka devedesetih godina, kada su, na
zadate aktuelne teme, predstavnici najvažnijih lokalnih stranaka ukrštali
koplja u studiju Radio Sombora, u vreme dok je tako nešto u ostatku Srbije (pa
i Vojvodine) bilo gotovo nezamislivo. Sombor je tu, zaista, prednjačio, pa,
valjda otuda i nešto češće smene čelnika Informativnog centra u kojem su, sem
radija delovale i “Somborske novine.” Reč je o vremenu pre “istorijskog datuma”
1996. kada je opozicija, po prvi put nakon “pola veka komunista”, zasela u
zdanju Županije.

Demokratska
opcija (makar šta to značilo) je ovde – i to valja istaći – mnogo pre drugih
sredina, dobila “pravo građanstva”, i imala je mogućnost medijskog eksponiranja,
što je dovelo do njenog docnijeg političkog učvršćivanja i definitivnog onemogućavanja
povratka na vlast socijalista, radikala i julovaca. Tome su, u određenoj
meri, doprinele i “Somborske novine,”
koje su “puštale” različite političke opcije, za nijansu kaskajući za radijom,
sve u skladu sa težinom i odgovornošću napisane reči. Zna se da “kad radio
objavi ode u etar i u vetar, al¢ kad se napiše…”

Dok su dve,
uglavnom komercijalne, privatne televizije, i u njihovom sklopu nekoliko
radijskih programa, mogli da biraju šta će i kako da objavljuju, manje ili više
suptilno podržavajući neku od opcija, od medija poput Radio Sombora i
“Somborskih novina” čiji je osnivač SO Sombor, očekivalo se da podržavaju
lokalnu vlast, uz umerenu kritiku nekih negativnosti. Stvar je, međutim, pukla,
nakon čuvene krađe opštinskog budžeta, koju novinari prosto nisu mogli ni hteli
da marginalizuju, što je otvorilo nepovratan raskol između poslenika pisane reči
i lokalnih vlastodržaca. Uzgred, krađa ni do danas nije razrešena. Toliko o ažurnosti
sudstva…

U to vreme – s
kraja devedesetih, i početkom novog milenijuma – vladala je stalna napetost između lokalnih
političara i medija, koju bi sociolozi najbolje objasnili poznatom “tvrđavskom
neurozom,” kada su “lokalci,” sa svih strana u neprijateljskom okruženju, ( počev
od republičkih vlasti SPS-a, pa do okolnih opština poput Apatina, Vrbasa, Odžaka
i sličnih, koje su godinama slovile kao tvrda uporišta Miloševićevog režima),
od medija čiji su osnivač, zahtevali skoro bespogovornu poslušnost, našta
novinari, naravno, nisu pristajali.

Stvari su se
drastično promenile nakon Petog oktobra kada su svi lokalni mediji uskočili u
pobedničkli voz DOS-a, preko noći se pretvarajući u “repetitore” demokratije, očekujući
da ih nove vlasti poštede i iskoriste na sebi svojstven način. Gubeći dotadašnji
primat “demokratskih” i “nezavisnih” medija Radio Sombor i “Somborske novine” u
to vreme kao da su se pomalo zagubili u opštem galimatijasu i dokazivanju
pravovernosti.

Danas u Somboru
deluju dve privatne TV kuće, nekoliko radio stanica, i samo jedne novine –
“Somborske”, mada je bilo pokušaja pokretanja još nekih lokalnih listova, koji
su se ubrzo izjalovili. Somborom danas vlada široka skupštinska koalicija koju čine
DSS, SPO, G17 Plus, DZVM, i LSV, koji, u kohabitaciji sa DS i gradonačelnikom
dr Jovanom Slavkovićem, takođe iz redova demokrata, praktično čine neoborivu
vlast. Kad se tome doda da im bočnu podršku pruža i najbrojnija odbornička
grupa SRS, sa 17 odbornika, pa čak i SPS, onda je jasna “zacementiranost”
lokalnog gavermenta, koji gotovo da i nema opozicije, sem možda Nove Srbije,
koja je pomalo “izvisila” u raspodeli kolača vlasti. (“Više guzica neg¢ stolica”).

S obzirom na to
da je Sombor u mnogim stvarima prednjačio, (primera radi, prvi otvoreni sukob i
razmimoilaženje DS-a i DSS-a na nivou Republike se dogodio baš u Somboru početkom
2000.), aktuelnu “nirvanu kohabitacije” možda valja posmatrati samo kao logičnu
fazu u razvoju odnosa loklanih medija i političara, koju tek treba da dostigne
“ostatak Srbije.” Lokalni mediji, u situaciji kad je opštinska vlast skoro
monolitna, u prilici su da više izveštavaju o privredi, kulturi, sportu, dok se
politički sadržaji uglavnom svode na (sve ređe) izveštaje sa konferencija za
novinare lokalnih stranaka.

Povremene,
incidentne situacije i sukobi ovdašnjih političara mogu se svesti na onu čuvenu
“tresla se gora…”, pošto do istinskog razrešenja “napetosti” i ne dolazi, baš
po ugledu na aktuelne medijske skandale i afere koji se vešto plasiraju u najvećem
delu dnevne žute štampe.

U Somboru je, dakle, na delu svojevrsna “nirvana kohabitacije.” Lokalnim
medijima čiji je osnivač SO Sombor predstoji privatizacija. Da li će ona doneti
nešto novo i doprineti “dinamici” somborske političke scene, pokazaće vreme
pred nama…