Diplomirani slikar, Kristina Pantelić, ponela je ovo zvanje 2005. godine završivši studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde trenutno pohađa i master studije. Radi kao nastavnik likovne kulture u Osnovnoj školi u Vladimircima, nedaleko od Šapca. Kao i većina mladih, još uvek je bez stalnog zaposlenja

 

– Planiram da što pre završim master studije i stvorim uslove koji će mi omogućiti da živim od svog rada i talenta, a ne od pohvala i tapšanja po ramenu. Međutim, plašim se da ću onda biti suviše kvalifikovana pa, opet, neću moći da dobijem posao – kaže Kristina uz ironiju koja izbija iz njene duhovitosti.

 

Ostvarila je svoj san, da postane školovani umetnik, međutim, još u detinjstvu kada se ta želja stvarala u njoj, nije znala koliko je teško živeti od umetnosti. Sećajući se svojih početaka, Kristina kaže: ,,Kao učenica, deo raspusta sam provodila sa sestrama i tetkom u selu. Tetka je jako kreativna, stalno smo nešto crtale, i od tada se u meni rodila želja za umetnošću. Onda sam krenula u školu slikanja koju je vodio profesor Marsenić u Kulturnom centru u Šapcu. Pohađala sam ovu školu od trećeg razreda pa sve do odlazka na Akademiju. Profesor Marsenić je izuzetan pedagog i umetnik. Provela sam u njegovoj školi više od deset godina i definitivno sam znala da ću biti slikar. Već kao osnovka, učestvovala sam na raznim kolonijama. U okviru Vukovog sabora u Tršiću, osvojila sam prvo mesto u oblasti likovnih umetnosti, kao učenica osmog razreda.“

 

Nakon osnovne, Kristina je upisala Srednju školu za umetničke zanate u Šapcu. Otvorili su se novi vidici i nova znanja. Zahvaljujući svakodnevnom radu i upornosti, našla se među tri najtalentovanija učenika kojima je na kraju školovanja priređena završna izložba u galerijskom prostoru Kulturnog centra.

– I na Akademiji je bilo izložbi, zajedničkih. Tamo si, manje – više, prepušten sam sebi. Retki su profesori koji se u potpunosti predaju studentima i radu. Sećam se profesora Vidoja Tucovića, predavao je ikonu i fresku. On je jedan od retkih koji je u potpunosti bio posvećen nama – kaže Kristina.

 

O svom pedagoškom radu sa decom, mlada šabačka slikarka govori iz ugla, ne previše stroge nastavnice. Ističe da je pedagoški rad veoma težak posao, a posebno u slučaju nastavnika likovnog, fizičkog i muzičkog, jer su na ovim časovima deca suviše opuštena. Po njenim rečima, i oni talentovani, utope se u masu pa je veoma teško podstaći ih na rad.

 

O umetnosti, Kristina razmišlja na način koji je dalako od čestih, kliširanih definicija umetnosti, smejući se tvrdnji da je umetnost način života.

– Umetnost je to što stvaram. Na svim mojim slikama sam ja motiv. Ja – sebi, ali nisam egoista – uz osmeh kaže Kristina, podržavajući tvrdnju da su umetnici jednim delom sebe takvi.

O umetnosti danas, Kristina govori iz ugla zrelog umetnika: ,,Umetnost danas se mnogo razlikuje od umetnosti ranije. Sada umetnici, veoma često, koriste i računare pribegavajući i toj vrsti rada. To za mene nije umetnost. Mnogo toga je već viđeno, pa se sve vrti u krug. Često se pribegeva i apstrakciji. Po meni, njoj pribegavaju oni koji ne znaju da urade figuru. Toga je bilo mnogo na fakultetu.  Danas sve može biti umetnost, a ja to ne volim. Volim da vidim pravu sliku.“

 Koliko je moguće živeti od umetnosti i koliko grad Šabac podržava mlade, Kristina govori na osnovu stečenog iskustva.

 

– Danas se teško živi, a naročito je teško živeti od umetnosti. Dogodilo mi se da je ,,Telenor“ otkupio tri moje slike za njihovu kolekciju savremene umetnosti. Međutim, to se retko dešava. U Beogradu postoje veće šanse za tako nešto, dok je Šabac mala sredina i veoma je teško. Država i ne daje veliku podršku mladim umetnicima. Za ove starije, i nekako, oni imaju izgrađeno ime pa je lakše. U Šapcu nema prostora, nema zgrade sa ateljeima. Ja slikam u stanu u kome živim sa roditeljima, u svojoj sobi. U tom pogledu grad je nezainteresovan za umetnike, a sa druge strane poznat je po mnogim velikanima umetnosti – ističe Kristina.