Obećan je preporod grada, obećano je da će nova vlast biti poštena a da se u to uvere i neverne Tome, novoizabrani odbornici otišli su u crkvu Bogorodice Gradačke, klekli i zakleli se da će i narodu i Bogu služiti časno i pošteno. Pitaš me kako je u Čačku deset godina posle promena. Nemoj ništa da me pitaš

 

Kafane u Srbiji su narodni parlamenti. Kada Čačani, za kafanskim stolom, pokušaju da svedu račune nakon deset godina od pada režima Slobodana Miloševića, po ko zna koji put iskrsne pitanje – da li je bolje da Čačak ima ministra, makar on završio u zatvoru ili da ga nema nikako. Doduše, pojedini kafanski diskutanti tvrde da to pitanje više nije aktuelno, ali pođimo redom.

 

Ovo pitanje postavljeno je još u vreme Miloševićeve vlasti, povodom izgledne varijante da jedan čačanski direktor postane ministar u tadašnjoj srpskoj vladi. Par godina pre toga Milošević je trenirajući strogoću u svojoj partiji, a sve sa namerom da narodu pokaže da je njegova vlast poštena, dao da se uhapse dva ministra, ministar za trgovinu i ministar za industriju. Ovom drugom, navodno je iz porodične njive kraj Kruševca iskopan novac, koji je on bespravno stekao i tamo zakopao za neka buduća vremena.

 

Ministar o kome je reč, pre toga je bio mlad kadar SPS-a, najmlađi generalni direktor veoma jake kruševačke firme, a kao ministar je za svega godinu i nešto dana u Kruševac doneo mnogo investicija, pa je kruševačka privreda procvetala.

 

Mnogi Čačani tada su mislili da bi i za Čačak bilo dobro da ima ministra koji će da poradi na jačanju lokalne privrede, pa makar i da završi u zatvoru, nego da se sve vreme tera inat svakoj vlasti u Beogradu. Nada da će direktor čačanske firme, koji je u posetu fabrici primio Slobodana Miloševića, kao predsedničkog kandidata u predizbornoj kampanji, postati ministar raspršila se nakon izjave dotičnog direktora: „Vreme je da Čačak ima premijera a ne ministra industrije“. Precenivši sebe i podcenivši politički rejting protivkandidata, dotični direktor sahranio je svoju šansu da bude ministar u budućoj vladi Mirka Marjanovića, ali je i zauvek zakopao šansu da za vreme vlasti Slobodana Miloševića, Čačak ikada dobije ministra.

 

Kapitalni ministar

 

Posle promena dvehiljadite godine, iako su Čačani dali nemerljiv doprinos promeni vlasti u Srbiji, nisu odmah bili nagrađeni ministarskom funkcijom. Mnogi su tada kao gotovu stvar videli Velimira Ilića u ministarskoj fotelji, ali on se vratio u Čačak i ostao predsednik opštine. Kao, Đinđić mu je nudio mesto u svojoj vladi, a on, kao, nije hteo.

 

Posle par godina, sledi nagrada za odricanje od sopstvene kandidature u korist  predizborne podrške Vojislavu Koštunici. Ilić dobija ministarsku funkciju  u kojoj je spojeno nekoliko resora. Čačak je dobio manje od premijera, ali više od ministra. Dobio je kapitalnog ministra.

 

– Tako je, ali Čačak od toga nije imao nikakvu vajdu nego samo štetu, a nije ni završio u zatvoru kao onaj Čarapan – zaključuje jedan od kafanskih diskutanata.

 

O kakvoj šteti govori naš sagovornik.

 

– Privreda Čačka je bila vitalna u vreme Miloševića. Tadašnja lokalna SPS vlast nije pomagala, ali nije ni smetala, pa su preduzimljivi Čačani pokretali svoje privatne firme i cvetalo je privatno preduzetništvo. Nova vlast umesto da bude zamajac daljeg razvoja postala je kočnica. Padala su stalna obećanja da će se graditi fabrika duvana, fabrika konditorskih proizvoda, fabrika „Škodinih“ rezervnih delova, da će se otvarati nova radna mesta, a od toga svega nije bilo ništa. Nema nikakvih investicija sa strane, pojedini privrednici napuštaju Čačak, a oni koji ostaju sve lošije posluju. Koliko je loš odnos lokalne vlasti prema lokalnoj privredi svedoči i prošlogodišnje odbijanje udruženja privrednika da dodju na gradsku slavu – kaže Dragan Bisenić, menadžer gradskog odbora LDP-a u Čačku.

 

Sve više je onih koji tvrde da je Čačak u poslednjih deset godina postao žrtva jedne političke karijere.

 

– Koliko je samo onih koji su nam govorili: Blago vama vi imate Velju. Mnogi su u Srbiji poverovali u njegovo samoreklamerstvo, u sve njegove priče kako u Čačku teku med i mleko. Poručivali smo im: Eto ga vama da i vas malo usreći, kao što je usrećio nas. Verovali su čak i u glupost koju je kao mantru ponavljao u mnogim TV nastupima, kako svako jutro kasni kad negde krene na put, jer eto veliku gužvu na ulazu u grad prave oni koji iz okolnih opština dolaze na posao u Čačak. Kad je on postao predsednik opštine u Čačku je na evidenciji bilo oko 6.000 nezaposlenih, a kada je otišao na ministarsku funkciju ostavio je grad sa tri puta više nezaposlenih. Tolika je bila njegova briga za sugrađene i čačansku privredu. Osim par većih trgovina, u Čačak, u poslednjih deset godina, nije došla nijedna ozbiljna investicija – kaže Aleksandar Arsenijević, novinar.

 

Investicija ni na vidiku

 

Čačanski privrednici kažu da se već nekoliko godina svako jutro sreću na ulazu u Beograd, gde svako od njih pokušava da nađe neki posao, jer u Čačku nema posla. Kad poneko od njih i pokuša da investira ili pokrene neku proizvodnju u startu se sudara sa lenjom lokalnom administracijom. Samo na urbanističke planove i dozvole se čeka po nekoliko godina, a takse i troškovi za komunalnu infrastrukturu su nepodnošljivi.

 

Tako dolazimo do apsurdne situacije da je Čačak bio jedan od simbola otpora režimu Slobodana Miloševića, a da sada, deset godina posle rušenja tog režima, mnogi u Čačku sebi postavlaju pitanje: Šta nam je ovo trebalo.

 

Lični utisci su svakako subjektivni i manje-više neobjektivni, pa je možda bolje govoriti jezikom brojki.

 

– Poslednji opštinski budžet koji sam  pravio bio je milion maraka 1992. godine. Sa tim parama smo podmirivali troškove vrtića, škola, kulture, sporta a nešto se i investiralo u komunalnu infrastrukturu. Od samodoprinosa se pravio aneks Ekonomske škole, aneks OŠ „Dragiša Mišović“. Sad je budžet grada više od 22 miliona evra, a grad je gotovo mrtav, bez i jedne ozbiljne komunalne investicije – kaže Mišo Tuvić, nekadašnji načelnik finansija u SO Čačak.

 

Sve je isto – samo

 

Na lokalnim izborima u novembru 1996. godine, opozicija je do nogu potukla tadašnju lokalnu SPS vlast. Pobeda je slavljena i tako što je povorka predvođena Velimirom Ilićem došla pod prozore stanova pojedinih lokalnih SPS čelnika i uputila im niz pogrdnih poruka.

 

Obećan je preporod grada, obećano je da će nova vlast biti poštena a da se u to uvere i neverne Tome, novoizabrani odbornici otišli su u crkvu Bogorodice Gradačke, klekli se i zakleli da će i narodu i Bogu služiti časno i pošteno. Nekoliko godina kasnije, tačnije 2.000-te, nakon slavodobitnog oktobarskog povratka iz Beograda, lokalna vlast je organizovala upad u prostorije TV „S“ u Čačku, odakle je odnela što se odneti moglo, a instalacije su počupane iz zidova i posečene. Prisutna patrola policije nije reagovala. Deo opreme je prenet na TV „Čačak“, a deo …

 

Tako je bilo početkom ovog veka u Čačku. Polovinom poslednje decenije SPS je na izborima osvojio povratak u odborničke klupe, a nakon lokalnih izbora 2008. godine lokalna koalicija SPS-PUPS nije čekala odluku centrale koalicije iz Beograda kojem će se cartsvu privoleti – Tadiću ili Koštunici. Još dok su se brojali poslednji pristigli glasovi iz najudaljenijih seoskih birališta, održan je sastanak i dogovorena je postizborna koalicija.

 

Čačak je dobio novu vlast, nacionalističko-socijalističku koaliciju NS-DSS- SRS- SPS-PUPS.  Nešto slično je napravljeno u par gradova ali danas još samo u Čačku opstaje vlast partizana i četnika, kako kažu naši kafanski pajtaši.

 

Oni koji danas sami sebi pripisuju nasleđe ova dva pokreta brzo su zaboravili prethodne višedecenijske prepirke oko toga šta je prava istorija iz Drugog svetskog rata, ko je bio patriota a ko izdajnik, ko je klao a ko pravedno sudio i streljao. Zaboravili su i međusobne zađevice iz devedesetih godina, od nastanka višestranačja u Srbiji, šta je ko radio pre a šta posle 5. oktobra, ko je pod čijim prozorom parole izvikivao i ko je TV opremu odnosio. Kažu spojio ih interes i to ne bilo kakav, nego interes građana, da udruženi rade za bolje sutra Čačka.

 

– Pa jeste, prvo su nam ovi iz Nove Srbije pričali da SPS treba rušiti da bi nam bilo bolje, a ovi iz SPS-a su nam pričali da su oni iz Nove Srbije izdajnici i strani plaćenici. Sad nam i jedni i drugi serviraju priču da su se udružili da bi nama bilo bolje, jer ovi proevropski hoće da prodaju Srbiju. A meni je sve gore. Firma u kojoj sam radio je privatizovana i propala, ja ostao bez posla. Supruga nezaposlena, sin završio školu i ne može da nađe posao. Privreda propala, grad prljav i zapušten, ulice razrovane, narod nezaposlen a oni prave fontanu i povećavaju komunalne takse 1.000 posto. To ti je vlast u Čačku – kaže aktivista Grupe građana „Za Čačak“.

 

– Pitaš me kako je u Čačku deset godina posle promena. Nemoj ništa da me pitaš. Gore je nego 10 godina pre promena. Izgleda da smo se džabe borili za promene. Mafija je bagatelno pokupovala akumulaciju koju je narod stvarao 50 godina, ne da bi proizvodnja bila unapređena nego da se preduzeća opljačkaju, zaposleni obesprave a ostatak imovine po delovima rasproda. Veća je nepravda napravljena u poslednjih deset godina nego pre 50 godina. Tada se oduzimalo pojedincima da bi se dalo narodu, a sada je obrnuto. Pa od čega će Čačani da žive, od branja šumskih jagoda i gledanja gradske fontane, ako se i u narednih deset godina ovako budu gasila preduzeća i radna mesta – kaže Branko Lazović, lider GG „Za Čačak“ i odbornik u Skupštini grada Čačka.