Cena koju bi na kraju trebalo da plate lokalne radio i TV stanice ispisana je na predračunima koje su od SOKOJa dobile  lokalne radio i TV stanice. U ovom trenutku, nijedna lokalna stanica nije u mogućnosti da taj harač plati. Neke od njih su već reagovale i predračune vratile SOKOJu. Za to vreme država arbitrira – kome je majka a kome maćeha

 

Lokalni elektronski mediji u Srbiji odlučno odbijaju da plate namet koji im je u vidu profaktura poslala organizacija za zaštitu autorskih i srodnih prava SOKOJ. Nakon odluke kruševačkih elektronskih medija da se udruže i zajedničkim saopštenjem javno obaveste SOKOJ da profakture koje su primili neće platiti, oglasile su se sličnim saopštenjem i užičke lokalne radio i TV stanice.

 

Basnoslovni računi koje je SOKOJ poslao radio i TV stanicama, zasnovani su na mišljenju Komisije za autorska i srodna prava, koju je imenovala Vlada Srbije. Komisija, kao državno telo, posreduje u situaciji kada predstavnici emitera (u ovom slučaju to je bio ANEM) i organizacija za zaštitu autorskih i srodnih prava (SOKOJ i OFPS), nisu postigli sporazum oko iznosa naknade koju emiteri treba da plaćaju za korišćenje autorskih dela.

 

Nesporno je da pomenuta Komisija ima zakonsko ovlašćenje da  posreduje ali ona, svakako, nije imala ovlašćenje da menja zakonom regulisan način utvrdjivanja iznosa tarife, a upravo se to dogodilo. Ako imamo u vidu da je Komisija sastavljena „od  istaknutih stručnjaka koji svojim dosadašnjim radom i poznavanjem problema primene autorskog i srodnih prava mogu da doprinesu ostvarivanju ciljeva zbog kojih je Komisija osnovana“, kako to definiše Zakon o autorskim i srodnim pravima, onda se postavlja pitanje kako smo došli do situacije da Komisija stručnjaka daje mišljenje koje je neutemeljeno u zakonu.

 

Arbitriranje države

 

Uplitanje države u regulisanje međusobnih prava i obaveza između autora i organizacija koje se bave zaštitom autorskih i srodnih prava sa jedne strane i korisnika autorskih i srodnih dela, pokazalo se kao veoma štetno od samog početka.

 

Država je najpre, formirala regulatorna tela u radiodifuziji RRA i RATEL, a zatim u konkursu za frekvencije uslovila radio i TV stanice da, uz ostalu  konkursnu dokumentaciju, moraju da dostave i ugovore sa organizacijama koje se bave zaštitom autorskih i srodnih prava (čitaj SOKOJ i OFPS), kao i potvrde od tih organizacija da su izmirili naknade za korišćenje autorskih i srodnih dela u predkonkursnom periodu.

 

Nakon podele frekvencija 2008. godine, država je naredne 2009. godine  donela nov Zakon o autorskim i srodnim pravima, koji je obavezao SOKOJ i OFPS da donesu tarife kao svoj opšti akt  „kojim se utvrđuje visina i način određivanja naknade koju organizacija naplaćuje korisnicima za pojedine oblike iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava“. Zakon je odredio i da  “Tarifa mora da bude primerena vrsti i načinu iskorišćavanja autorskog dela, odnosno predmeta srodnog prava“. Propisana je obaveza da se SOKOJ i OFPS o tarifi moraju dogovarati, u pregovaračkom postupku, sa reprezentativnim predstavnicima korisnika dela. Ako se ne postigne dogovor, zakon je predvideo da će neku vrstu arbitraže uspostaviti Komisija za  autorsko i srodna prava „kao ovlašćeno telo da u oblasti ostvarivanja autorskog prava daje mišljenje o predlogu tarife koji predlažu organizacije“, u ovom slučaju SOKOJ i OFPS.

 

Očigledno je da se država tako uplela u uređivanje obligacionih obaveza  koje su prethodno  radio i TV stanice ugovorno regulisale sa organizacijama SOKOJ i OFPS.

 

Tako je narušen i status kolektivnih organizacija za ostvarivanje autorskih i srodnih prava (SOKOJ i OFPS), jer su umesto svog stečenog statusa privatnopravnog pravnog subjekta, uplitanjem države postale javnopravne  organizacije koje pod direktnim uplitanjem i kontrolom države, obavljaju delatnost od opšteg interesa, navodi u svom radu „Osporavanje statusa kolektivne organizacije za ostvarivanje autorskih i srodnih prava“ Vesna Dabetić Trogrlić.

 

„Pravila o postupku donošenja tarife normirana Zakonom o autorskom i srodnim pravima RS („Službeni glasnik RS” br. 104/2009) (u daljem tekstu: novi Zakon) ukazuju da je narušena do tada jedinstvena, potpuna, određena i neprotivrečna celina u domenu kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava“ – ističe autorka Dabetić Trogrlić u svom radu.

 

Sloboda ili bezakonje

 

SOKOJ je, pozivajući se na svoje zakonsko pravo da donese tarifu kojom se određuju i najniži iznosi naknada za iskorišćevanje dela sa svog repertoara, manirom lova u mutnom, formirao cenovnik minimalne naknade izražen u bodovima čiju vrednost određuje i povremeno povećava Upravni odbor SOKOJa. Ništa ne bi bilo sporno da se SOKOJ držao osnovne zakonske odredbe da tarifa mora biti primerena vrsti i načinu iskorišćavanja autorskog dela i udela korišćenja tog dela u prihodima korisnika. U praksi ispalo je da lokalne RTV stanice svojim skromnim godišnjim bruto prihodima, ne zadovoljavaju apetite SOKOJa, pa im je umesto ugovorenih iznosa u procentima od bruto prihoda, odrezana „minimalna naknada“ u znatno većim iznosima od ugovorenih.

 

SOKOJ je to pravdao potrebom da pokriće svojih troškova poslovanja pokrije „minimalnim cenama“, mada zakon kaže da se organizacije kao SOKOJ ne osnivaju radi sticanja dobiti.

 

Usledili su brojni sudski sporovi, koji su većinom završeni na štetu RTV stanica, redom onih koje nisu ulagale žalbe na prvostepene presude koje su išle u korist SOKOJa. Tek retki među emiterima, koji su se pozivali na obligaciju i prethodno potpisane ugovore sa SOKOJem, uspeli su da u drugostepenim postupcima dobiju presude u svoju korist.

 

Zakon  (ni)je plot

 

Pozivajući se na zakon i Komisija za autorska prava dala je svoj doprinos  atakovanju na opstanak lokalnih elektronskih medija u Srbiji.  Zakonom određeni zadatak Komisije je da: „daje mišljenje koje sadrži ocenu o tome da li predlog tarife SOKOJ i OFPS obuhvata ona prava za koja te organizacije imaju dozvolu za kolektivno ostvarivanje izdatu od strane nadležnog organa i da li je naknada određena u skladu sa pravilima za određivanje tarife propisane zakonom“. U slučaju kada Komisija oceni da naknada nije utvrđena u skladu sa pravilima propisanim zakonom, sama će odrediti tarifu, kaže zakon.

 

Članovi Komisije su svoju zakonsku obavezu primenili slično kao i SOKOJ sa minimalnom naknadom. Naime, ocenivši da  predložena tarifa SOKOJa nije u skladu sa propisanim pravilima, Komisija je odredila novu tarifu, koja, kako se ispostavilo, još više odstupa od propisanih pravila.

 

„Konstituisanjem zakonskog ovlašćenja Komisiji da donese tarifu tj. odluku o tarifi, uskraćeno je kolektivnoj organizaciji, odnosno samim imaocima prava, njihovo imanentno pravo da odluče o visini naknade za korišćenje predmeta zaštite koji su njihova intelektualna dobra, a u krajnjoj liniji korisnicima predmeta zaštite uskraćeno je pravo da se sa tarifom saglase ili ne saglase. Ona tarifa koju odredi Komisija za autorska i srodna prava objavljuje se u „Službenom glasniku Republike Srbije” i važi kako za kolektivnu organizaciju, tako i za korisnika predmeta zaštite koji sa njom zaključi ugovor, a bez obzira da li se sa takvom tarifom saglasila bar jedna ugovorna strana u građanskopravnom odnosu u koji stupaju kolektivna organizacija i korisnik predmeta zaštite autorskog i/ili srodnih prava” – piše u svom radu “Nova pravila postupka donošenja tarife” Vesna Dabetić Trogrlić.

 

Cena koju na kraju treba da plate lokalne radio i TV stanice ispisana je na predračunima koje su od SOKOJa dobile  lokalne radio i TV stanice. U  ovom trenutku, nijedna lokalna stanica nije u mogućnosti da taj harač plati.