Gornjomilanovčanin po rođenju i opredeljenju. Zasigurno nadprosečan: samouveren, ponosan, pun ideja, željan novih znanja, uvek u akciji. Humanista velikog srca koji razume svet i razlike

 

Mada je bio nosilac Vukove diplome u osnovnoj školi, odlikaš u Gimnaziji i samo dva ispita (hirurgija i sudska medicina) dele ga od diplome lekara i Hipokratove zakletve da će svoj život staviti u službu humanosti i brige o zdravlju bolesnika, a tokom šest godina školovanja „zaradio“ prosečnu ocenu 9,1, dvadesetšestogodišnji Milan Mirković smatra da nije „prava poslastica za novine“.  Nije to neki podvig, kaže, „stavio sam to sebi u zadatak, strpljivo idem ka cilju, ali sa zakašnjenjem od nekoliko meseci i, zbog toga, ne bih želeo da budem primer mlađim kolegama“.

 

A za našu priču, za njegov što uspeliji portret, izdvajamo nekoliko najupečatljivijih slika. Od svoje 15. godine posvećen je pomaganju siromašnima i unesrećenima. Najpre kao član Omladinske terenske jedinice „Stevan Jakovljević“ u milanovačkom Crvenom krstu, potom i savladavanjem znanja u pružanju prve pomoći, te programa i reakcije u nesrećama.

 

– Podsticaj da rano shvatim šta znači biti human pronašao sam u literarnim temama „Krv život znači“. Na jednom konkursu dobio sam nagradu sedam dana u letnjoj školi CK. Tom prilikom učesnicima su ponuđeni interesantni programi, izabrao sam prvu pomoć i sve do danas bavim se sticanjem znanja i obukom iz te oblasti. Najpre amaterski, sada već profesionalno: prošao sam više od 50 međunarodnih seminara i kampova. Ljubav prema CK i prvoj pomoći „odveli“ su me na medicinu, a ostvareni rezultati su me preporučili da 2007. budem izabran za predsednika Komisije Crvenog krsta Srbije za podmladak i omladinu među kojima ima više od 20 hiljada mladih volontera. Ni jedna politička ni omladinska organizacija nema toliko članova – objašnjava Milan svoj prvi i najveći hobi.

 

Uprkos tome što koordinaranje podmlatkom CK i iznalažanje sredstava za dogovorene aktivnosti oduzima vreme, nije zanemario studije. Još od prve godine i desetke iz anatomije demonstrator je na katedri za taj predmet. Zapravo, saradnik u nastavi koji mlađim studentima objašnjava građu čovečijeg organizma.

 

– Ne postoji anketa za proveru ko je najbolji demonstrator, ali ako bi je bilo možda bih bio izabran. Trudim se, dajem sve od sebe i jako volim to što radim. Za taj rad sam plaćen. Doduše, ne puno, ali dovoljno za pokriće studentskih troškova. Međutim, ambicija mi nije da se bavim time, želim da posle diplomiranja budem lekar. Sve drugo može biti samo dodatna aktivnost.

 

Učesnik je takmičenja: na međunarodnom kongresu studenata medicine u Lepenskom Viru Milanov rad iz pedijatrije bio je najbolji i – pobedio. Bilo je to 2006. Godinu potom, aktivirao se u studentskim organizacijama Kragujevca. On i kolege iz tog grada, Milanovca i Aranđelovca poželeli su da se aktivno uključe u rad Medicinskog fakulteta. Kandidatura za Studentski parlament te ustanove bila je uspešna.

 

– Pobedili smo na izborima, a ja sam izabran za studenta prodekana na godinu dana. Bila je to prilika da na potpuno drugačiji način shvatim i pozitivne i negativne strane funkcionisanja sistema studiranja u našoj zemlji, kao i studentskog organizovanja, ali i da pomognem studentima. Posle nas tu ulogu preuzele su mlađe kolege, a potpredsednik Studentskog parlamenta Fakulteta je Dragoslav Šekularac iz Gornjeg Milanovca. Meni je ponuđena funkcija prorektora kragujevačkog univerziteta. Prihvatio sam ponudu, a moj dodatni motiv bio je izbor dr Slobodana Aresnijevića, profesora ginekologije i akušerstva, za rektora. Želeo sam da iskustvom sa prethodne funkcije, naučenim u Crvenom krstu i na medicini doprinesem uspešnijem radu rektorata i dam doprinos rešavanju studentskih pitanja.

 

I pored toga što su ga funkcije prodekana i prorektora okupirale i malo odložile diplomiranje, ne žali zbog toga. Uverava nas da je stekao dragoceno iskustvo „koje se ničim ne može nadomestiti“, te da mu nije žao što će diplomu lekara dobiti u februaru ili martu, kada planira da položi poslednja dva ispita. Posle šestomesečnog stažiranja i dve godine opšte prakse, planira specijalizaciju. Naviše bi, kaže, voleo da „pokupi“ znanja za lečenje stomaka: gastroenterologija ili gastrohirurgija, koja je najizazovnija, „ali to neće isključivo zavisiti od mene“. Od izbora oblasti mnogo je važnije „da imam adekvatne mentore, a voleo bih da radim u Milanovcu“.

 

Promišlja i o pozitivnim pomacima u visokom obrazovanju, ponajviše o Bolonjskoj deklaraciji, i to pohvalno: nudi  više vežbi i učenje na adekvatniji način, ali nije dobro to što je ostavljena mogućnost da Deklaraciju tumači kako ko hoće. „I studenti će vremenom morati da shvate njene prednosti, pa i bodove koje propisuje kao uslov za upis godine. Možda se u tom pogledu malo popusti iduće i još neke godine, kao što je pronađen kompromis nakon nedavnih studentskih protesta u Beogradu, ali brzo će doći period kada se minimum bodova mora poštovati, jer nije postavljen u Srbiji“.

 

Svoj rodni grad Milan Mirković nosi u srcu. Najviše se ponosi okolinom Milanovca. Može se oduševiti tradicijom, i cvetom, i livadom, i suncem, i mesecom, i ljudima. A kad je reč o položaju mladih, na dušu Srbiji stavlja greh što poput zemalja Evropske unije nema nacionalnu Agenciju za mlade i državne servise gde bi studenti, CK i nevladine organizacije mogli da konkurišu projektima i dobiju sredstva za implementaciju svojih projekata. Na taj način mogli bi da afirmišu novi sistem vrednosti, nove ideje koje vode Srbiju i srpski narod u lepšu budućnost. U odsustvu sistema podrške, mladi svoje ideje „guraju“ kroz stranke, „a to bi trebalo da bude poslednja solucija“.

 

– Srbija nema alternativu hoće li ili ne u Evropu, ali ka tom cilju ne treba ići zatvorenih očiju, već uzeti sve što se usput otvori. Toliko ima fondova namenjenih zemljama koje pristupaju EU, a mi ih ne koristimo. Za to su krivi i mladi. Oni su najinformisaniji, stalno „vise“ na internetu i mogu doći do javnih konkursa i sredstava za realizaciju svojih projekata, umesto da traže podršku od lokalne samouprave. Opštinska uprava bi trebalo da bude samo spona, a ne karika za napredovanje.

 

Ipak, Milan je po prirodi optimista. Veruje u bolju budućnost u Srbiji i ne razmišlja da je napusti. Raduje ga što je konačno dospela na belu šengen listu.

 

– Sa novim pasošem i bez jurnjave, sve će biti lakše, posebno za 80 odsto mladih koji nikada nisu putovali u Evropu i svet, što ih je sprečavalo da prošire vidike. Možda će ih ukidnje viza otrgnuti od pasivnosti i apatije u koje su dospeli u poslednjoj deceniji 20. veka, ali ne svojom krivicom.