Ученица Трећег разреда Економско-трговинске школе у Бору Тамара Симеоновић написала рад о Косову и Метохији који је објављен у књизи „Косово је душа Србије“. На конкурс стигло више од 5,5 хиљада радова, а у књигу стало свега 35

 

У организацији студентске добротворне организације „Уједињена Србија“, од 5. до 8.октобра 2009.године, у дому ученика средњих школа „Машинац“ на Копаонику, одржан је семинар под називом „Наше Косово и Метохија“. Основна тема о којој је било речи на семинару била је Значај Косова и Метохије са историјског, религијског, економског и безбедносног аспекта. Семинар се завршио са склопљеним многобројним пријатељствима, са доста новостеченог знања о Косову и Метохији на основу предавања и са надом да ће се опет окупити сви заједно како би поновили једно предивно четвородневно дружење. Најбољи литерарни радови објављени су у монографији „Косово је душа Србије“. Међу тим радовима нашао се и мој рад.

 

Овако је дала увод за ову кратку причу Тамара Симеоновић, ученица Трећег разреда Економско-трговинске школе у Бору. А ми додајемо целу ту причу. Помало спада у политичке, помало у патриотске, али ова лепа црнокоса средњошколка, каже да није ни размишљала о жанру. Једноставно је осећала дужност да учествује на конкурсу за причу која говори о Косову.

 

Косово и Метохија су душа Србије

 

„Негде у белом свету, у некој кафани, где се пију страна пића и слушају туђе песме, у ћошку, седео је човек и на картону од цигарета нешто писао. За собом је оставио то парче картона. Конобар га никада после те вечери није видео . Чистим енглеским језиком била је исписана српска химна , а негде у углу писало је „Kosovo is heart of Serbia“.

 

Како је конобар био велики авантуриста са мало пара у џепу, а заголицаном маштом због поруке непознатога човека , одлучује да одмор проведе у Србији . Неразвијена земља није скупа.

 

Вратио се у ту страну земљу „модар, крвав и поцепан“. Ускоро се прочуло- Срби су хулигани! Прича је као и увек кривила српски народ , па је конобар позван да исприча своју верзију у најгледанијој емисији. Дрским гласом обратио му се водитељ: „Данас су свуда плакати, буне се због Косова , фали им ово, оно…“ али никада није успео да заврши реченицу. Конобар је са сетом у гласу почео: „Они нису такви! Њихова земља одзвања музиком, срећом и гостопримнством . Они се буне јер их боли , то Косово како кажете је натопљено српском крвљ, и зором, уместо зракова сунца, Косовом светле српске сузе. Ми не знамо ништа о њима, газимо их, а они само желе да земља њиховог рођења остане земља њихове деце. Треба да допустимо себи …“ „Сметња…Извините због прекида програма“. Програм је настављен неким филмом.

 

Неколико година касније, осванула је вест, Косово више није српско. Хиљаде људи нема дом, а нико од страних окупатора није закључио да је Србији ишчупано срце.

 

Данас, негде у белом свету, у истој оној кафани где почиње ова прича , конобар верује у нас. Он зна да Косово пумпа крв српским венама. „Газили су их, још их газе. Али, Србија има бунтован народ који воли, верује и прашта. Понекад је превише наиван. Верује црвима, али данас српска деца седе у клупама и марљиво уче косовску легенду“. Он се не стиди да каже гласно. „Косово можете узети Србији, али Србију никада не можете узети Косову“.

 

Бор је леп град

 

То је цела Тамарина прича. Кратка, али потпуно јасна и лепа – као она.

 

Тамара Симеоновић, попут хиљаде вршњака из истог града, слободно време проводи у кафићима и има занимљиво искуство које не може да повеже са литерарним радом. Каже а се понекад кући враћа ноћу и да се није догодило да је морала да због нечега стрепи.

 

„Бор је миран град – објашњава млада средњошколка. – Не знам шта о њему мисле вршњаци из других градова, ако их то уопште интересује, али баш због тога млад човек има осећај потпуне слободе. У таквим условима, наравно, много је лакше бавити се нечим што за друге, можда, није баш уобичајено. Морам да поменем и родитеље, који ми дају пуну подршку. Мама је, такође, била у литерарним водама и написала је неке песмице. Страх је да то објави, али мислим да ће доћи време да јој узвратим и дам јој подршку. Мада, чини ми се да су родитељи, и моји и сви други, заокупљени другим темама. Морамо да им опростимо и да будемо стрпљиви чекајући боља времена. Такође морам поменути и професоре и другове из разреда и целе школе. Заиста сам срећна што живим заједно са њима и што им бар на овакав скроман начин могу узвратити бар делић поверења. Зато и верујем да ће доћи време када ће млади Борани и млади широм наше лепе земље, опет бити срећни. Са Косовом или без њега“.

 

На конкурс расписан тим поводом из читаве Србије и свих српских крајева дошло је 5,5 хиљада радова. Можете ли замислити какав је посао имао жири. Од свих тих надахнутих радова изабрано је 35, који су објављени у поменутој књизи. Наша млада саговорница каже да јој је посебно било драго што су је неки чланови жирија упоредили са Десанком Максимовић, бесмртном поетесом, која јој је и иначе узор.

 

Занимљив је био одговор Тамаре Симеоновић на питање зашто се није определила за друштвени смер у Гимназији, када јој већ књижевно стваралаштво итекако лежи:

 

„Е, па баш је у томе поента – одговара спремно. – Учите оне ствари које мање познајете, а оно што помало знате можете лако да усавршавате, било где да сте. Ја волим правне науке и вероватно ћу постати правник и тиме ћу се бавити у животу. Али, сасвим сам сигурна да ће ми литература бити најважнија споредна ствар и да ће вребати негде у заседи, у срцу, па ако јој се укаже прилика…

 

Ученица трећег разреда борске Економско-трговачке школе Тамара Симеоновић припрема књигу песама и ускоро се може очекивати и њен књижевни првенац. Биће то и прва прилика, а остале ће долазити касније и бити велики животни изазов. После непуног сата дружења са Тамаром Симеоновић спремни смо да тврдимо да ће се ствари у њеном животу одвијати на прави начин.