Иако то “своје” у Крушевцу није ни издалека исто као пре двадесетак година, ипак је листа имовине која би кроз Закон о јавној својини требало да се врати Крушевцу импозантна, а само за последњи квартал ове године, примена Закона о финансирању локалне самоуправе, градски буџет увећаће за око 130 милиона динара
Централизовано управљање у Србији, кроз последице транзиције и приватизације, Крушевац је осетио на својој кожи, као мало који град у Србији, можда и зато што је пре више деценија словио за један од привредних центара некадашње Југославије. Мада стара пословица каже да за проливеним млеком не вреди плакати, за разумевање приче важно је подсетити да је велике привредне системе који су некада запошљавали око 45000 радника, и које су углавном градили Крушевљани, у међувремену приватизовала држава која је по том основу “инкасирала” око 2 милијарде динара или приближно читав један годишњи буџет Града, а да је Граду од тих трансакција остало свега стотинак милиона, армија незапослених, (данас у Крушевцу ради око 15.000 људи) и десетак раскинутих приватизација.
Дуго путовање до инвеститора
У Србији, Крушевац је данас познат и по најлошијој проглашеној приватизацији (ХИ Жупа) и по најсвежијој афери са Фабриком мазива коју је бивши већински власник увукао у дубиозу мерену десетинама милиона евра.
Радници у фирмама које су, након раскида приватизације (или у очекивању приватизације), ушле у процес реструктуирања, готово свакодневно помоћ траже од локалне власти чије ингеренције сежу само до покушаја да интервенишу код државних органа.
Осим што није на коридору 10 и нема пловне путеве, Крушевац у овом тренутку нема ни значајније површине које би могао понудити инвеститорима, иако у већ поменутим предузећима (која, узгред, доста дугују Граду), неупотребљено стоји на десетине инфраструктурно опремљеног индустријског земљишта, чак и објеката који више нису у функцији. Инфраструктурне инвестиције које у Град стижу из републичког буџета, најчешће су плод контаката и веза са одређеним министарствима “по партијској линији”,( у Крушевцу је на власти коалиција иста као у Републици), што се данас и у Крушевцу, као и у већини локалних средина у Србији, без устезања истиче као легитимни принцип “добре сарадње са републичком Владом”. Град је недавно добио модерну царинарницу коју је својим средствима изградило Министарство финансија, али још пре две године најављивана изградња индустријске зоне у њеној непосредној близини ни данас није отпочела, између осталог и зато што процедуре конверзије дуга Индустрије “14. октобар” у чијем је поседу поменуто земљиште, према локалној самоуправи, “путује” преко републичких институција.
Да искорачимо из “привредног поља”, додатак слици централизације у Србији је и податак који је својевремено изнео управник Крушевачког позоришта, једног од најбољих у Србији, да је годишњи буџет ове институције културе мањи од буџета за једну представу у Београду.
Нико против децентрализације
У ставу да је децентрализација у Србији неопходна, у Крушевцу се, мада уз употребу различите терминологије, слажу сви. Углавном се тај став очитује кроз критику “београдизације” под којом се подразумева високо учешће Државе у контроли и трошењу јавних средстава, несамосталност у доношењу одлука и тромост у решавању проблема за које је потребна сагласност републичких органа. Иницијатива УРС-а за подршку децентрализацији, додуше, пре неколико месеци није “прошла” у локалном парламенту, али је у дискусијама провејавало становиште да је децентрализација, која је, уосталом, садржана и у политичкој платрформи републичке Владе, потребна, но као целовита стратегија, а не парцијално решење. Ипак, након усвајања измена Закона о финансирању локалних самоуправа, срачунато је да би Крушевац само за последња три месеца у овој години, од пореза на зараде додатно требало да добије око 130 милиона динара, односно око пола милијарде годишње, а листа имовине која би требало да му се врати по основу Закона о јавној својини је, по речима упућених, импозантна.
Оно око чега се припадници различитих политичких опција не слажу, јесте питање регионализације, и ту су, као и иначе у Србији, евидентни сукоби око схватања регионализације као функционалног повезивања локалних заједница у циљу ефикаснијег решавања заједничких потреба и клице сепаратизма, односно политичког осамостаљивања појединих региона.
Крушевац, међутим, на пољу регионалне сарадње (са мање или више критика и подршке, како ко), већ бележи одрећене кораке. Уз подршку ИПА фондова у току је изградња регионалног система водоснабдевања са језера Ћелије којим би проблем питке воде решило и неколико околних општина Расинског округа, а потписан је и споразум о заједничком управљању чврстим комуналним отпадом између Расинског и Рашког округа. Доношење закона о јавној својини, сматра начелник Расинског округа, Драгутин Вељковић, ову започету регионалну комуникацију учиниће ефикаснијом и једноставнијом, баш као и рад појединих инспекцијских служби, првенствено тржишне, која би, како се очекује, у наредним корацима децентрализације требало да пређе у надлежност локалне самоуправе.
Од Града као општинама
Крушевац је крајем 2006. године добио статус града, али још увек функционише као једна општина. У оптицају су различите идеје о спуштању власти према грађанима кроз оснивање општина, а износе их различите политичке групације, од ЛДП-а, преко локалног Покрета за промене, до актуелне власти. ЛДП сматра да Град који, иначе, броји око 140.000 становника, треба поделити на шест општина, те да уз референдумску сагласност житеља, и суседна општина Ћићевац треба да постане крушевачка, чиме би, како је у више наврата образлагао председник ЛДП-а Радојко Степић, неразвијени Ћићевац добио више средстава за изградњу индустријске зоне у Појату, крај коридора 10, а Крушевац излаз на тај комуникацијски правац. Лидер владајуће коалиције, Демократска страка, пак, недавно је, приликом подношења петиције Покрета за промене за враћање насељу Велики Шиљеговац статуса општине који је имао пре више деценија, најавила да власт у Крушевцу на томе већ интензивно ради. Према речима председнице Скупштине, Весне Весковић, обимна документација и анализа приводе се крају, а ова тачка би требало да се ускоро наће на дневном реду локалне скупштине. Очекује се, такође и да се пред одборницима нађе и предлог одлуке о додели средстава месним заједницама коју су најавили Уједињени региони Србије, а које би на тај начин добиле финансијску самосталност у решавању приоритетних инфраструктурних потреба својих средина. Ако овај предлог добије одборничку већину, за месне заједнице би се у наредном градском буџету издвојило пет одсто, или око 100 милиона динара.
Децентрализација у Србији је, доношењем закона о финансирању локалних самоуправа и очекиваним законима о јавној својини и реституцији, тек је начинила прве кораке. Мораће да је прате измене и усклађивања бројних законских прописа и доношење стратешких докумената. Колико ће тај процес бити брз и суштински, и да ли ће заиста живети у пракси или остати још један формални демократски украс за откључавање “седам брава Европске уније”, зависи још увек првенствено од Државе. Локалне власти, међутим, укључујући и крушевачку, мораће добро да се припреме, јер већа овлашћења (и смањени изговори), траже и већу одговорност, иницијативу, квалитетније сагледавање потреба и приоритета, али и визионарску храброст.