Пустолов из Горње Беле Реке

Оно што се у Србији догодило у последњих десет  година пресликано је у Бору. Сваки српски град сматра да има милион аргумената за исту тврдњу, али, видеће се на крају ове приче да оно што се одиграло у “граду бакра“ превазилази и најпесимистичнија предвиђања која су давали и највећи оптимисти

 

Од некадашњег индустријског велеграда Бор се вратио у време послератног почетка изградње, када је мала рударска касаба тек закорачила на пут ка светлој будућности. Чак је и број радника десеткован и са двадесетак хиљада, колико је бакарни комбинат имао у време златних седамдесетих, сада у њему ради око пет хиљада. То што је број становника знатно опао и није податак који би могао да брине, јер познаваоци прилика знају да се то догађа не толико  због беле куге, колико због знатног опадања производње бакра. Али, предмет пажње усмеравамо само на оно што се Бору догодило у последњих десет година. Дакле, од велике петооктобарске победе до данашњих дана.

 

Белосветски авантуристи 

 

Бор са два думљака

 

Производња бакра (заједно са свим пратећим племенитим металима) је опала са преко 50.000 тона 2000. на 10.000 тона ове године. То, међутим,  и не мора да буде лош предзнак, нарочито ако се има у виду да је и  између 1990. и 2000. произвдоња бакра је бележила пад и то због разних разлога, пре свега због светске блокаде СР Југославије. Још већи разлог за драстично опадање производње бакра лежи у чињеници да су све постоктобарске владе Србије планирале да врућ кромпир звани РТБ Бор једноставно продају у бесцење и све препусте судбини уз, како се овде сумња, уобичајених 20 посто провизије, а после неког времена радничког незадовољства, све би покрила прашина. Срећом, ствари су се окренуле у повољном правцу.

 

Показало се да су потенцијални купци били неозбиљни, да су, у ствари, они белосветски авантуристи који се у производњу бакра уопште не разумеју и уз то су захтевали начин исплате за купљени гигант који њима одговара (на сто рата). Створио се и јак противфронт, на челу са Српском радикалном странком и економистом Бранком Драгашом, који је упозоравао на штетност продаје комибината. Уз њих су били и сви житељи Бора, било да су били запослени у комбинату или не. У међувремену су се мењале и српске владе и свака је уносила по нешто ново у целу ову кампању, све док је пре годину-две дана некима од министара пукло. Одлучено је да Србија задржи Басен Бор за себе.  Да не ширимо причу: у Басену Бор је прошлог месеца произведено више од 2,5 хиљада тона бакра, значајне количине племенитих метала и Министарство економије је схватило да су перспективе сасвим поуздане. Недавно је поптисан уговор о изградњи нове топионице, чиме ће се створити услови за готово потпуно еколошки чисту производњу, а да све буде још лепше потрудили су се сами Борани, односно менаџмент РТБ-а: све трошкове ће сносити комбинат сам, с тим што се Влада Србије појављује као гарант пред међународним банкама које дају кредит. Да ће све то бити урађено до краја и да су намере руководства сасвим озбиљне говори и податак да је за рударску производњу већ купљено десет тешких камиона марке „Белаз“, носивости по 220 тона (по пет за Велики Кривељ и Мајданпек), као и велики багер „Комацу“, капацитета кашике 50 тона материјала. Само за набавку рударске механизације Басен Бор је обезбедио 27 милиона евра, док ће укупна улагања у обнову металуршких постројења и набавку опреме премашити 200 милииона евра. До само пре годину и по дана о овим парама није могло ни да се сања, али су у међувремену потврђене велике резерве руде бакра, које гарантују несметану производњу у наредне две деценије.

 

Велика бура одигрла се и у политичком животу општине. Већ сам податак да ниједан председник општине Бор није остао до краја мандата, говори довољно у прилог да је овдашња демократска власт изгубила компас у времену и да је народ, чим би осетио да нешто не ваља, тражио промене, не питајући за цену. Није нам познато да ли у Србији постоји још нека општина чији демократски председник није издржао редовни мандат, али ово што се догађало у Бору,  са пуним правом заслужује да се назове једном једином речи: Циркус. „Победници“ из октобра 2000. године, су сматрали да имају право да раде погрешно у свим сферама живота, да могу да мењају све што њихови лидери помисле да треба мењати, па се тако догађало да су се директори јавних предузећа мењали на по три месеца. Једино је било важно да је нови човек члан владајуће странке, па и да је приступницу потписао ноћ пред устоличење. Тако се догађа (догађа се и док ово пишемо) да директор Водовода постане дојучерашњи директор спортског центра, да директор спортског центра напрасно постане челни човек топлане, да у Водоводу директор буде дипломирани ветеринар, а да директор Комунлног предузећа буде тек дипломирани инжењер металургије, без иједног сата радног стажа. Посебна прича су медији. Пре годину дана општински правник Слободан Баџа дао је зелено светло одборницима да угасе ЈП ШРИФ, који је у саставу имао телевизију и радио, онда је два дана касније основана Телевизија Бор, као пандан бившем предузећу, онда је почело умирање ове некада велике медијске куће (Радио Бор имао предајник јак 10 мегавата). У међувремену, општинску касу је опељешио један пустолов из Покрета за ослобођење Тимочке Крајине, направио дар-мар по целој општини и довео је, у стање колапса. За све то време општинске власти и председници, који су се мењали сваког пролећа на ванредним локалним изборима, мирно су гледали овог авантуристу, а једини који је устао против овог зла названог лажни цар из Горње Беле Реке, био је општински синдикат.

 

Бодрум и Кинези 

 

Сваки новоизабрани председник је остављао по неки споменик и сада је Бор пун тих немих сведока једног варљивог, злог времена које је донела млада борска демократија. У граду су подигнуте две јавне чесме са по четири сдлавине, које су занимљиве по томе што су исправне биле само првих неколико дана; испред Дома културе је лепа фонтана, занимљива по томе што није исправна и што је пуна градског ђубрета, поред коловоза су тротоари, препознатљиви по тек насталим рупама,  а у два различита дела града постављени су високи, улични часовници, који су познато по томе што су тачни само два пута у 24 часа – једном дању, једном ноћу. Недавни ванредни избори за одборнике већ су доспели у међународну јавност по лажним уплатницама за Српску напредну странку. Није никаква мудрост погодити одакле долазе све ове недаће и одакле су и долазиле у последњих десет година. Зли језици кажу да све то раде Кинези и при том упућују на Бодрум. Разумном човеку овде се нешто не уклапа: Бодрум је у Турској и какве он има везе са Кинезима? Не упуштамо се у детаље и на крају нам једино остаје да се надамо да ће у Бору једном почети да владају и наши, али тек када са јавне сцене, далеко иза седам гора и седам мора, отерамо те проклете „Кинезе“, који нам ништа добро нису донели.