Почело је, у јесен 2000. године, одрицањем Милошевићу статуса почасног грађанина Ваљева и стигло, минулог пролећа, до отимања о вампира Саву Савановића 

 

Најпре је новоизабрани одборнички састав Скупштине општине Ваљево, под председништвом Томислава Милановића, на својој првој радној седници, држаној у јесен (ради историје бићемо прецизни – 24. новембра) 2000. године, одрекао Слободану Милошевићу звање почасног грађанина Ваљева. Тиме је, веровало се онда, бар Ваљево за свагда раскрстило са Милошевићевом епохом у историји Србије. Сад нам се чини да се његов дух доцније много кад повампирено јављао, прибојавамо се да би могао да буде и у каквом сродству са несрећним Савом Савановићем што га је овековечио Милован Ђ. Глишић. А тај Сава, настањен у ваљевском комшилуку, учинио се, пре који месец, новостасалим промотерима ваљевских туристичких амбиција и могућности срећним предводником у берићет. Учинио им се подобнијим и привлачнијим од песникиње Десанке и мемоаристе проте Матије, поузданијим од мноштва надалеко знаних и славних народних првака и мудраца пониклих у овом поднебљу. Превидели су при томе да оно што и те како пристаје у Зарожју, затуреном између планина, не иде уз славу Ваљева.

 

Могла би се, иначе, написати читава књига о томе шта све у времену од оног одрицања Милошевићу до овог својатања вампира Саве није у Ваљеву и у Ваљевском крају (Колубарском округу) урађено а могло је и требало је. Тачније – морало је да се уради. Оквири новинског чланка упућују да се простор за поклањање пажње целовитије испуњава уколико се окренемо ономе што је учињено. На срећу – има и тога. Има га и више него што на први поглед изгледа. И има га и на оним странама које нам се чине сасвим занемареним.

 

Ваљево на листи извозника

 

Почињемо од привреде. На најновијој листи десет највећих извозника из Србије на осмом месту је компанија „Вали“ из Ваљева. Настала је почетком ове деценије на једној пространој ледини крај Ваљева, послује у саставу италијанског концерна „Голден Лејди“, производи женску и понеку дечју и мушку лаку одећу, има око 700 радница и још толико, или и више, у свом огранку у Лозници. Некако у исто време, и опет на ледини, словеначко „Горење“ је подигло у Ваљеву фабрику расхладних уређаја, такође са  више од 500 радника. И на њу се наилази у пописима већих српских извозника. Из тог времена је, недалеко од ваљевског „Горења“, и настанак „Аустротерма“, по свему знатно мања фабрика али ни она није за потцењивање.

 

На лединама су током прошлих десет година на овим ваљевским просторима изникле и четири фабрике воде – „Вујић вода“ у Петници, „Вода вода“ у Врујцима, „Гала“ у Кључу и „Рај вода“ у Рајковићу. У бањи Врујци је настао нови хотел „Кондир“ а ускоро ће тамо бити завршен још и вишеструко већи и привлачнији хотел у склопу врујачке Прве нове бање коју ствара проф. др Милисав Чутовић. Из темеља су реконструисани хотели „Дивчибаре“ на Дивчибарама и „Нарцис“ у Ваљеву.

 

На темељима некада моћне па потом сасвим занемоћале „Подгорке“ у Осечини је настала, са већинским аустријским капиталом, фабрика „Фрухт“. Сличан препород догађа се и тамо где је некад била Лајковачка задружна млекара а однедавно се одомаћила и већ се разгранава „Виндија“ из Вараждина. У селу Шушеока је породица Томић подигла своју фабрику за прераду воћа „Агранела“ а на брежуљцима у њеном окружењу десетак хектара засадила шљивом и другим воћем.

 

Током ове деценије разрасле су се три аутентично ваљевске грађевинске фирме – „Гејт“ Аце Митровића и „Греда“ Зорана Станковића у области високоградње, а „Инграп Омни“ Теодосија Крстића као градитељ путева и пруга. „Греда“ се, уз послове у Ваљеву, афирмисала и у Београду високим квалитетом своје стамбене градње али и поштовањем свих прописаних услова и задатих рокова.

 

Очигледан процват доживело је и ваљевско штампарство. Помињемо „Босис“ Богољуба Пантелића, „Публик“ Мирослава Краљевића, „Ваљево принт“  Д. Перишића и Р. Матића и „Ваљевац“ В. Јовановића и Ј. Радовановића, свесни да смо се у том набрајању огрешили о бар још толико снажних графичких фирми.

 

Лепу репутацију стекле су две ваљевске туристичке агенције, „Национал“ Рада Марића и „Балканик“ Д. Зекавице и Ј. Бејатовића. У својим пословима то су постигли „АБЦ тест“ Владе Танасковића (продаја и одржавање путничких аутомобила) и „Еуропа бус“ Драгана Брдаревића у аутобуском (градском и међумесном) превозу путника.

 

Највеће промене у здравству и образовању

 

Очигледан прображај у времену после јесени 2000. године догодио се у здравству Ваљева и Ваљевског краја. По конфору и расположивој дијагностичкој опреми али и по много чему другом оно је надмашило и понеке угледне клинике. Почетак тог преображаја поклопио се са доласком на руководећу дужност у Здравственом центру Ваљево примаријуса др Илије Трипковића.

 

Преображај се лако уочава и у бар две овдашње средњошколске образовне институције – у Пољопривредној и Техничкој школи – које често пореде са колеџима на западу. Понесени том очигледношћу, чланови новинарској жирија Ревије „Колубара“ су за Ваљевца личност протекле године прогласили инжењера агрономије Милана Гајића, директора ваљевске школе која ствара пољопривредне стручњаке. (Пре Гајића то почасно звање понела су још двојица од овде поменутих људи – Аца Митровић и др Илија Трипковић.)

 

У сталном успону је Истраживачка станица у Петници што је пре годину и по дана београдско „Време“ обавезало да Вигора Мајића, најзаслужнијег за тај раст, промовише у личност године у Србији.

 

Не посустаје ни Модерна галерија, о чему довољно убедљиво сведочи садашња велика изложба цртежа Љубе Поповића, њеног творца и непрестано за ову институцију делотворно заинтересованог патрона. Већ славном париском Ваљевцу одличан овдашњи асистент у том послу је Душан Јовановић.

 

Ваљевци су, чини се, најмање били задовољни првом гарнитуром новијих градских власти, оном што је наступила у јесен 2000. Ваљда и отуда што су нам онда и очекивања била огромна. Сад се види да је управо у те прве четири године – док је градоначелник био Томислав Милановић, председник општинске владе Жарко Ковач а управом руководила Мира Станић – највише и урађено. Тих година је, између осталога, отпочела и топлификација Ваљева. Отпочела да би се доцније, са одласком из власти те тројке, умртвљено спроводила и напокон сасвим замрла. Али, то је већ зачетак једног од поглавља за ненаписану књигу која нам се учинила могућом на почетку овога прегледа.