Плодови “истраживачког пута” пројекта “Децентрализација у Србији” могли би се, генерално гледано, сместити у констатацију да питање потребе децентрализације у Србији нема суштинске опоненте. Чињеница је, међутим, и да практични кораци у овом процесу крију много непознаница и изазивају мноштво страхова, дилема и резерви међу лидерима али и грађанима у локалним срединама, што показује да концепт децентрализације “пати” од недостатка информација и, кључно – недостатка свеобухватне и јасне стратегије која би могла дати одговоре на бројне недоумице

 

Највећи број саговорника, анализа и испитивања јавног мњења у серијалу истраживачких текстова колега из локалних штампаних медија, потврђује да је за искорак локалних средина из учмалости и тихог пропадања, децентрализација неопходна. Потребу децентрализације у Србији, схваћене као прилику да се о локалним проблемима, потребама и приоритетима одлучује у локалним срединама, те да се за њихово решавање обезбеди стварна надлежност локалних органа,  суштински, готово да нико није оспорио. Кроз текстове овог серијала чак ни почетна подељеност између смисла децентрализације и опасности од регионализације као “хране” сепаратистичких тежњи, није значајније испољена. Оно што, међутим, јесте често изражена сумња, тиче се, пре свега, будућих финансијских капацитета локалних заједница, нарочито неразвијених, за капиталне инвестиционе захвате и реализацију пренетих надлежности, односно фискалне децентрализације за коју су сви сагласни да представља основу сваке друге.

 

Од забринутости…

 

Да ли је децентрализација “мач са две оштрице”, да ли ће сиромашне општине имати користи од процеса децентрализације или ће остати без и оно мало средстава која сада добијају из републичког буџета, односно, да ли ће се “оно што се добије на мосту, изгубити на ћуприји”, да ли је прича о децентрализацији стварна или популистичка, да ли су локалне самоуправе спремне да својим ресурсима управљају на прави начин,  само су нека од питања која су се, из изјава политичког, али и стручног корпуса локалних самоуправа провлачила кроз овај серијал. Томе је, пре свега, “кумовала” и чињеница да су подаци о материјалним и развојним капацитетима локалних средина ван Београда из године у годину све лошији, да је већина општина у Србији изгубила некадашње снажне привредне ослонце, да се генерално, суочава са повећаном незапосленошћу, последицама лоших приватизација, инфраструктурном девастацијом, одливом квалитетних кадрова у политичке и привредне центре, те мањком средстава у општинским, односно градским буџетима.

 

“Са расположивим парама, неразвијени не могу сами да креирају напредак, зависиће и даље од Републике”, забринутост је која стиже, на пример, из Велике Плане, као и констатација да је “већа слобода руководећих људи у унутрашњости да нешто корисно ураде за своје место добра”, али да она, истовремено “значи и одговорност и ризик”.

 

Владислав Кронић, начелник за привреду Сомбора, пак, уз констатацију да је “добро што има помака у преносу надлежности на локалне самоуправе”, упозорава на проблем смањених трансфера, градоначелник Врања, Драган Спирић, брине јер не постоје јасне рачунице колико ће општинама новца бити потребно за те нове надлежности, називајући садашње стање “пипањем у мраку и натпричавањем” уз ризик да ће “сутрадан неки политичар рећи да општина мора све сама да финансира, јер је добила нове паре”, док из Новог Кнежевца стиже питање на који начин се поставља концепт децентрализације, као и стрепња да ће “сумирање и анализа могућих остварења и последица, бити један у низу покушаја и промашаја у Држави”.

 

“У којој мери ће челници локалних самоуправа након дугогодишње ’зависности’ бити способни да на себе преуму нове надлежности” питање је које се, измећу осталих, поставља и у Оџацима, а уверење првог човека Сремске Митровице, Бранислава Недимовића, јесте да ће користи од новина у финансирању локалних самоуправа  бити само уколио им и даље остану на располагању одређена средства из републичких и покрајинских извора.  

 

…до очекивања

 

Аргументе који, без обзира на све дилеме, указују на последице централизованог управљања баш код најсиромашнијих, налазимо у подацима Драгише Ракоњца из Пријепоља, руководиоца општинског одељења за привреду и финансије, иначе  учесника у изради студије о развоју недовољно развијених подручја у Србији која је показала да је у последњих 15 година код свих неразвијених општина забележено заостајање у односу на Србију, пад друштвеног производа, пораст незапослености, исељавање становништва, пад реалног промета… “Ако су резултати тако лоши, ако је дошло до продубљивања економских разлика, онда значи да економске политике на нивоу државе нису биле добре и да излаз треба тражити у другим мерама” закључује он, додајући да би “децентрализација могла понудити одговоре на та питања”.

 

Сликовито се централизација у Србији дочарава и на примеру Ваљева. “Ововремено ваљевско подручје распрострло се на 905 километара  квадратних. Чини га 78 насеља. Веће је него два некадашња среза у Ваљевском округу” наводи  Здравко Ранковић у ваљевским “Порукама и опоменама из прошлости” и пита се “кад ће, и како ће, људи из тих далеких места да остваре понека права и понеке своје интересе у по много чему далеком Ваљеву”.

 

Важан аспект децентрализације Чачани виде у евентуалној измени изборног закона који би грађанима омогућио да изаберу “предузимљиву власт са слухом за интересе локалне привреде” и долазак у Град појединих државних или регионалних институција.

 

Занимљиво је и позитивно искуство Пожаревца као једног од ретких градова који су, након добијања статуса града одлучили да формирају градску општину и тако спроведу децентрализацију градске власти, премда председник градске Скупштине, Миомир Илић, верује да “Србија још није спремна за децентрализацију” и упозорава да се “овом важном питању мора приступити студиозно и крајње обазриво”.

 

Саговорници у Великој Плани указују и на чињеницу да се, кроз процес децентрализације мора догодити и смањење државне администрације. Уз упозорење да је у 104 државне агенције запослено 24.000 радника, те да “то не може да издржи ни буџет Америке” у Великој Плани траже да, као што се на локалном нивоу мора определити за стриктну штедњу, и држава буде рационалнија.

 

У Лозници су израчунали да ће применом Закона о финансирању локалних самоуправа “добити натраг” 332 милиона динара, или трећину лозничког буџета, те да им, пошто немају задужења, ова средства “отварају низ нових могућности”, док у Крушевцу по том основу  рачунају на око пола милијарде динара више у годишњем буџету Града.

 

Бор, који, с обзиром на добре зараде у РТБ Бор очекује још боље дане, али и “пристојно удаљавање од Београда” и “више маневарског простора” за самосталан пут ка развијеној и урбаној средини, полаже наде и у враћање имовине и преиспитивање приватизација до којих, како кажу “да се Бор питао, никада не би дошло”.

 

Шта нам је чинити?

 

Левитирање између неповерења и очекивања, провејава кроз ставове испитиване у свих петнаестак локалних заједница, а примери наведени у овом тексту само илуструју  тај, иначе прилично напет простор. Доста нагађања и претпоставки по принципу “ако – онда”, потврђује закључак с почетка приче о евидентном недостатку информација о овом сложеном процесу.

 

У том смислу занимљиви су и подаци из Ужица о резултатима истраживања тамошњег Центра за људска права и демократију који показују да грађани мало знају о децентрализацији и често истичу да њих у том процесу нико ништа не пита. “Грађани сматрају да праве децентрализације не може бити док се не демократизују институције у Србији и док о свему одлучују политичке странке, а не појединци” наводе се речи Драгољуба Поп Митића, извршног директора Центра, који указује и на то да, према мишљењу грађана, због неравномерног развоја, у процес децентрализације не улазе све средине на једнаким основама.

 

Процес децентрализације је у међувремену покренут. Закон о финансирању локалних самоуправа на снагу ступа у октобру, а до краја септембра најављено је и доношење Закона о јавној својини.  Али, како је упозорио један од саговорника колеге из Шапца, децентрализација обухвата много шире поље, уређене институције, усаглашене законе, демократске односе. И, сходно томе, захтева конзистентну и јасну Стратегију, на коју у Србији још увек чекамо.