Уместо живе привреде, град је добио нови прилив незапослених и послодавце који су једва чекали да и оно мало радника по слободној вољи напусти радна места, како би њима остали објекти, површине, инфраструктура
Док се цела Србија мењала, у Пријепољу је 2000. године коалиција СПС-ЈУЛ на локалним изборима убедљиво освојила власт, 42 од укупно 61 одборничког места. Још четири наредне године, док су се друге општине отимале за новац донатора, Пријепоље је наставило са својом ксенофобијом, пркосећи променама тако што је с „гађењем“ гледало на средства „страних плаћеника“.
Рогови у врећи
Индустријски гигант Текстилни комбинат „Љубиша Миодраговић“ који је 1999.године запошљавао 2.700 радника дуговао је 10 милиона марака по основу иностраних кредита, за порезе и доприносе држави дуг је износио 42,5 милиона динара, Фонду за развој Србије 530.000 марака, Фабрика обуће Лимка са 800 радника тешко је пословала због санкција, одржавајући производњу слабо плаћеним пословима са Италијанима. После вишемесечних штрајкова Лимка се до данас није опоравила. Индустрија конфекције Ирис са преко 1.000 запослених грцала је у дуговима, радницима нису исплаћиване плате, уплаћиван стаж и доприноси. Тек пред крај 2004. године, држава је радницима уплатила доприносе за последњих шест и по година у оквиру социјалног програма, да би њих скоро 500 могло да се пензионише или напусти предузеће.
Изборе септембра 2000, Пријепоље је дочекало као девастирана општина у сваком смислу. Нова власт, формирана од сасвим различитих и на први поглед супротстављених партија (Санџачка демократска партија, ДСС, ДС, НС Социјалдемократија и ГСС), некако је сложила „рогове у врећи“ и нешто се почело дешавати. Следећа власт, са првим председником изабраним на непосредним изборима, конституисана децембра 2004. године, затекла је растурену привреду, скоро исти број запослених (7.965), и незапослених (7.304), дотрајалу инфраструктуру.
Од 2005. до 2009. године, само у област инфраструктуре на територији општине, слило се око 550 милиона динара. Градиле су се и реконструисале улице, водоводи, канализације, спортски терени, сточне пијаце, а град и приградска насеља су засијали новим уличним расветама. Са свих страна у град се стизало и стиже новим асфалтом а лева обала Лима, непроходна и зарасла у шибље, добила је обалоутврду и постала стециште нових и атрактивних манифестација на реци. Општинска власт тих година остварује изузетну сарадњу и постаје отворена за донаторе. Зграда општине добија савремен и технички опремљен услужни центар. Са половичним успехом и стара чаршија се реконструише у пословну зону, дограђује се Музеј који добија летњу сцену, галеријски простор и депо. Највећа средства које је НИП дао за област културе ван Београда, припала су управо овој установи.
Трбух и крух
И данас грађани ломе језик и погрешно изговарају имена донатора који су одабрали баш Пријепоље и дају новац. USAID, UNDP, Mercy corps, MEGA, SCOPS програми, стиже помоћ од Европске уније, норвешке, холандске, данске владе али и из државних министарстава.
Али, колико год се имало успеха у овом сегменту, толико власт није имала слуха за привреду. Уместо флексибилне и живе привреде Пријепоље је добило нови прилив незапослених и послодавце који су једва чекали да и оно мало радника по слободној вољи напусти радна места, како би њима остали објекти, површине, инфраструктура… Од 14 предузећа скоро сва су приватизована неуспешно, у стечају или ликвидацији. Данас у онима која су опстала ради око 500 радника, а било их је преко 6000. Негативни ефекти приватизације донекле су ублажени развојем малих и средњих предузећа, у којима је запослење нашло око 1000 радника.
Као последица транзиције дошло је до велике миграције становништва од чак 11 процената и овај тренд се наставља тако да су овде трбух и крух у најдиректнијој вези. С краја 2009. године у Пријепољу на сваког запосленог долази по 1,5 незапослени. Тачније, на посао чека 7525 лица што је за скоро 2000 више него 2000-те године. Запослених је 5788 од којих 4227 ради у приватном сектору. Вероватно да је овај сектор „усисао“ још радника, али их нема у евиденцијама.
У протеком периоду Пријепоље није добило ни једног озбиљног стратешког партнера нити се страни инвеститор заинтересовао за овај град. Сви дођу, кажу како је град лепо позициониран на две реке, клима пријатна, људи љубазни и срдачни а природа божанствена, а онда испаре. Ипак, однекуд се појавила канадска компанија REV, заинтерсована да овде уложи свој капитал. Али на жалост, не да развије привреду и запосли становништво, већ да црпи оно једино што Пријепоље има – природно богатство оличено у хидропотенцијалу реке Лим. Већ су добили енергетску сагласност за изградњу две високе бране. Са истим аспирацијама појавила се и италијанска фирма Enervoda.
И док локалне власти балансирају, грађани су подељених мишљења. Једни негодују, свесни да ће бране променити природну средину и климу и донети општини више штете него користи. Други у „заузданој“ реци виде могућност за запослење и просперитет. На држави је да одлучи, уколико већ није.