Како се може спојити: Инстуктор модерног плеса и аргентинског танга, нотограф у књигама етномузиколога Србије, свирати хармонику – дугметару и клавирну, бити професор на Новој академији уметности у Београду, основати мушку и женску певачку групу у родном граду, препешачити планину Рудник да би се упознао један народ и да то постане књига. Има суграђана које свакодневно виђамо, који не одскачу својом појавом. Нису транспарентни. У незнању смо какве биографије су у њима. Ивана Недић је особа са биографијом.

 

ЕТНОМУЗИКОЛОГИЈА – То је наука која проучава музичке културе на овој планети. Може и Бах да се посматра етномузиколошки као припадник нације. Човек се рађа с наслеђем. Дворжак је најбољи пример несвесног стварања по тим утицајем. Етномузикологија је катедра на ФМУ у Београду. Факултет музичке уметности прима седам студената и школовање траје пет година. Изучавање народне музике, песме, свирке. Етнокореологија је други главни предмет. Он изучава народне игре. Цео живот се бавим свирком, песмом и игром, то је мој живот. Зато сам лако завршила мастер етномузикологије. Добро предзнање Музичке школе у Чачку и Средње музичке ”Корнелије Станковић” у Београду (вокалноинстументално одсек, хармоникадугметара). Не, није то брзо напредовање. Семинари, ра­дови, предавања, терен. То су степенице. Ја их само не прескачем.

 

Откуда дугметара? Инструмент прилагоднији за одређене хватове, лакше се свира од клавирне хармонике и има више написаних композиција. Говорим о 21. веку и класичној музици.

 

ЈЕДНА ПЛАНИНА, А ДВА СВЕТА – ”Игра и музика за игру Горњег Качера” је назив мог дипломског рада. То је једна од необрађених области Централне Србије. Да би се затворио истраживачки круг горњомилановачке општине остао је још Сувобор. Моји професори, др Оливера Васић и др Димитрије Големовић су обрадили терен ”Таково у игри и песми”, 1994. г. Они су моји ментори. Сама сам изабрала тему, јер сам одавде. Истраживање је трајало годину и по дана (80 страна текста, 90 стр. прилога, 70 комада примера музичке транскрипције и 60 лабанотација – записа народних игара). То је статистика. Целокупан материјал је видео и аудио снимљен и пребачен у дигиталну форму. Етномузиколошке кореолошке целине имају територијалну поделу. Централна Србија, Западна, Североисточна, Југоисточна и Северна Србија (Војводина). Горњи Качер, села са ове стране Рудника су један пуст и ненасељен предео. Основни инструменти су фрула, двоенице, кланет (кларинет), виолина, хармоника. Постојале су казиваче, тзв. ”банде” са виолином, брачом, хармоником, гитаром и бас са звечком. Горњи и Доњи Качер (Љиг, Лазаревац и Аранђеловац) се много разликују. Од Првог светског рата на играчку и певачку традицију Горњег Качера постоји утицај знаменитих циганских музичких породица типа Цицварића из Шапца и Амзића из Лознице. Према казивачима, на пример шабачка ”Ангелина бела георгина”, или ”Чеп, чеп у славину”, била је јако популарна у качарском крају. Наравно, сваки утицај па и етномузиколошки и кореолошки домаћин прилагођава свом карактеру и потребама.

 

Горњи Качер је имао веома значајну улогу у обнављању српске државе, па се појам Шумадије проширио на много већи простор него што он јесте. Игре и музика су саставни део многих обреда и оби­чаја. Природна извођачка обдареност играча, свирача и певача се сматра и данас врлином.

 

У Горњем Качеру кажу: „Има једна песма коју сви знамо, али није наша, таковска је: ”Од свега ме сачувала мајка”. Извођачи су сачували сећање порекла песме.

 

Некада су Рудничком округу припадала три среза: качерски, моравски и црногорски (таковски). У поменутим срезовима биле су познате игре: српско оро, неда гриве, мачванка, левакиња, Голубац, кетуша, зајам, поломка, кнежево оро, ваљевка, поцерка, моравац. Старије игре су: ситниш, лопарица, четворка, бањска, циганчица, ропота, острољанка. У прошлом веку, у Рудничком округу и Качеру користио се назив оро, а не коло. Данас се играчки репертоар качерског краја може поделити у четири групе народних игара: шетња, на једну страну / ситно/ па старински /качерски, на две стране/ (коло у три, у шес) и остале игре. Качер и Гружа (Горња Јасеница) су границе два света на падинама једне планине. Горњи Качер је 90 % становништва динарског порекла, а у Гружи 60% су Динарци а остали су досељени са југа и југоистока Србије. Срела сам многе старе и дивне људе. Њихова прича враћала их је у времена њиховог одрастања, ашиковања и животне зрелости. По правилу, ту људи увек заплачу. Треба им време да обнове сећање, да се сете неке песме, чобанске игре или мелодије двоеница. Када склопим рукопис, после пар седмица јаве се. Сетили су се како иде, коло у три, или у шест корака. За многе народне игре постоји велики број назива, различитих мелодија и варијанти. То је једна од потврда раскоши нашег народа, његове маште и прилагођавања себи и другима. У Горњем Качеру забележила сам чак двадесет варијанти играња на једну страну (ситно).  Данас је казивача мало те је свако њихово сећање научно и истраживачки драгоцено.

 

ГАЈДЕ – Било их је на овим про­сторима до пред Други светски рат. Уз њих се није играло, то су биле сватовске мелодије за ”уз пут”, већином рабаџијске свирке. Био је неки Лаудановић, гајдаш, из Бољковаца. У нашим селима играло се уз фрулу и  двоенице. Гајде су биле припрема за весеља и не примарни инструмент. Етнограф и публициста Драгомир Антонић поседује фотографију гајдаша на свадби у Брусници 1912. г. У Такову на Пантелијевдан гајде су последњи пут провашериле 1935. г. У Источној Србији овај инструмент се одржао и уз мелодију из јареће мешине народ обавезно игра. Разни су узроци нестанка овог инструмента у Шумадији, временом су их потиснули други, на пример, хармоникадугметара коју ми Срби сматрамо својим инструментом што наравно није тачно, јер је постојбина хармонике средња Европа. Гајдаша изворних има врло мало, јер им биолошки сат откуцава. Професор музике Зоран Богдановић из Новог Сада је наш најбоњи гајдаш. Млад је, а већ има три ученика. Богдановићеве гајде су милановчани имали прилике да виде и чују његово извођење прошле године на промоцији једне књиге.

 

ГУСЛЕ – Људи греше када помисле да су гусле из Црне Горе. Њих су у црногорске планине донели Срби сеобама из Старе Херцеговине, колевке Немањића и са Динаре. Има још у хрватским селима Лике, Крајине и у муслиманским по Босни, гуслара. То су бивши православци, сада унијати или потурчени. Гусле су јаче од њих. Крв никада неће бити вода. Данас су гусле највише у домовима Црногораца који живе у Београду и међу колонистима у Војводини. Овде, оне су сувенир или декорација. Има гуслара, али они нису рођени Милановчани. Староседеоци гуслари били су Светозар Поњавић из Бруснице, Радивоје Дринчић из Теочина и Светозар Недељковић Зако са Рудника. Рудничанин, Рајко Ивковић као гуслар је био предмет истраживања САНУ. Уз гуслање иде епска јуначка песма. Својим карактером овај инструмент постаје трезоркључар национа у коме су историја, обичаји, социологија психологија. Данас млади немају појма ко је Косанчић Иван и не верујем да их занима поруке песме ”Ропство Јанковић Стојана”. Нестајемо, јер постајемо биљка без корена.

 

КУД „ШУМАДИЈА“ – После три године примећујем њихов огроман скок у извођењу. Али жалим што их нисам обучавала раније. Презентовала сам катедру за етномузикологију ФМУ на Аристотел универзитету у Грчкој. У светским оквирима то је наука. Јесте и код нас, ипак многи мисле да је то губљење времена. Нов начин живота на селу протеклих деценија условио је промену функције многих музичких облика и све мање интересовање сеоске омладине за очувањем сопственог музичког језика. Међутим, у последњих десетак година буди се све веће интересовање и оживљавање сеоског певања у градској средини. Тако је дошло у градовима до стварања ”српске певачке школе” која се искристалисала у последње време. Помињем Светлану Стевић као изузетног певача, певачку групу ”Паганке” и певачку групу ”Моба”. Неки се труде да верно копирају сеоско певање, док други обрађују и стилизују народне песме. Опредељујем се  за што аутентичније извођење сеоских напева. Основа сваке традиционалне певачке групе је жеља за очувањем традиционалног музичког ентитета. Матерњи музички језик треба неговати и са њим упознавати млађе нараштаје. Велики утицај за даљи развој и ширење традиционалне песме имало је отварање одсека за Етномузикологију у МШ “Мокрањац” у Београду на коме је главни предмет традиционално певање и свирање. Учење народног певања подразумева свест о томе да традиционална музика није културноисторијски реликт, већ наша стварност. Свесни њене старине не смемо занемарити да је функционално везана и за свет садашњости, и у односу на то да је модерна и саврамена, авангардна. Свака интерпретација, па и највернија, истовремено је ново стваралаштво. Сеоска песма није музејски примерак већ жива творевина и потреба савременог човека.

 

Певачка група КУДа  „Шумадија“ је изнедрила своју прву генерацију која је пробила лед за будуће. Песме Централне Србије су убедљиво најтеже за извођење. Наш репертоар представљају песме са простора где год је било Срба или их још има. Ови момци и девојке могу да прођу било где аудицију у Београду за неки ансамбл. У предности су од већине јер сем играња имају певачку обученост. Уочи њиховог одласка на студије наградићемо их са две турнеје. Пре тога, у петак 19. фебруара певачка група и  народни оркестар ће учествовати у мотелу „Ливаде“ на Официрском балу, заједно са Николом Рацковим, Меримом Његомир и Оливером Његом.

 

СРЕДЊА – Старија сестра студира Шумарски факултет, а млађа словачки језик и књижевност у Београду. Три студента у кући. То само Бог и моји родитељи знају. Када им рекох да ћу уписати докторат, ухватили су се за главу. Дисертација траје три године. По години се плаћа 150.000 динара, пријава тезе 20 хиљада, одбрана дисертације 80 хиљада. Све укупно преко пола милиона динара уз услов да за три године докторираш. Ако то не урадиш у поменутом временском року немаш више никакву шансу да конкуришеш. По новом закону, губиш то право. Моји професори и колеге пре њих спремали су докторат по 15 година и све им је плаћала држава. Данас тога више нема. Мораш све сам.