Фестивал музике за децу „Распевано пролеће 2010” одржан је 21. марта, 31. пут, у сали Културног центра у Панчеву. На програму су биле 23 песме, које су изводили певачи узраста од четири до 12 година.
Манифестација је била изузетно добро организована, а сценографија је просто мамила погледе присутних. Њен најупечатљивији део био је „страшан” гусарски брод с немилосрдним гусарима, који су се, додуше, уз звуке дечјих песмица претворили у весељаке и праве другаре ове велике приредбе. На сцену их је довео Борис Матијевић, организатор и идејни творац овог фестивала. Приликом посете Дечјем културном центру, који ради у оквиру предшколске установе „Дечја радост”, приметио је интересантну поставку на изложби и замолио руководство да је уступи као део сценографије. Гусарски брод су направиле васпитачице и деца из вртића „Веверица”, а васпитачице су помогле и да се њихова креација постави на бину.
Један од највећих ризика „Распеваног пролећа” представља то што се на сцени све изводи уживо, без икаквих снимака и плејбека. Када се узме у обзир узраст деце, од које се захтевало да буду максимално концентрисана и да се понашају као прави професионалци, готово је невероватно да је све протекло лепо и опуштено, без икаквог стреса. То се односи и на певаче, и на оркестар, и на хорове, који помажу да ова манифестација звучи што лепше и раскошније.
Ове године у музичкој пратњи су били хор Музичке школе „Јован Бандур” и хор „Звончићи” с диригенткињом Јеленом Цветић, хорови панчевачких основних школа „Исидора Секулић” и „Стевица Јовановић”, с којима су радиле Тања Арсић и Снежана Папић, као и хор „Распеване звездице” из Јабуке, који је припремила Ивана Јаћимовић. Велику подршку малим певачима пружио је одличан оркестар Музичког центра Панчево, у коме су свирали Миливоје Илић (саксофон), Милош Будимиров (труба), Драган Мијатовић (гитара), Сава Рамљанац (контрабас) и Ненад Поповић (бубњеви). Аранжмане песама урадио је проф. Миливоје Илић, а за сценографију и режију био је задужен Борис Матијевић, оснивач и уметнички директор овог фестивала. У улози водитеља нашли су се Маргарета Матијевић и Лазар Лабанц, а свим здруженим учесницима на сцени дириговала је Јелена Цветић.
Ах, та љубав!
Иако су овогодишње песмице биле разнолике и односиле се на све и свашта са чиме се деца сусрећу, приметно је да су многе биле посвећене управо љубави, тој најнеухватљивијој и најлепшој емоцији. „Заљубљена” песмица под називом „Кад прођем крај Вање” Милана Милошевића, коју је компоновао Јаков Христов Хазарски, а интерпретирала деветогодишња Олгица Милосављев, описује сву ону панику прве љубави од које „стане памет” и заборављају се лекције у школи. Овој вечитој теми, у песмици „Чему служи срце” Љубице Радовић (компонована на текст Недељка Попадића), нешто озбиљније приступила је једанаестогодишња Јелена Вељковић, која је својим извођењем убедила присутне да се без срца једноставно не може. Слично Јелени, мала Ани Милутиновић у песми „Јесам ли се заљубила” с духовитим текстом Божидара Филиповића, које је у ноте претворио Војислав Пјевовски, пита се да ли се управо њој „десило” то снажно осећање и како да „укроти” своје ноге које клецају. Интересантна је била и „Љубав из склоништа” композитора Срђана Живковића на текст Момира Драгичевића, која уз помоћ љубавне тематике на леп и ведар начин обрађује озбиљну и суморну тему бомбардовања и дана проведених у склоништима.
Судећи по читавом низу песмица које су следиле, као што су: „Прва љубав”, „Не знам шта је тим женама”, „Ребека” и „Шта то беше љубав”, овог пролећа љубав ће бити у моди и с осећањима више нема шале. Неодољиве су биле и песмице с другачијом тематиком, као на пример песма „Гуштерчић”, коју су у дуету отпевали четворогодишња Софија Дангубић и петогодишњи Лука Папић. Верујемо да се и само пролеће заљубило у прелепе гласове, костиме, косице и шналице малих славуја, и да нико у публици није остао равнодушан на њихов шарм.
Фестивал којим се Панчево поноси
„Распевано пролеће” је први пут одржано 21. марта 1979. године у тадашњем Центру за културу. У то време широм Србије отворени су многобројни домови пионира и сваке године је постојала пракса окупљања и представљања њихових чланова. Те године Чеда Медан, директор панчевачког Дома пионира, желео је да избегне несадржајна окупљања и тражио је да се тај догађај некако осмисли и уобличи.
– Ја сам тада почео да радим у Дому пионира као музички педагог и направили смо огромну приредбу са чак 36 извођача. Прву збирку нота с укупним дотадашњим стваралаштвом приредио сам 1986, а њу је ручно нотографисала Снежана Бабић. У Музичку школу сам прешао 1989. и од тада сам пуних 12 година био на руководећем месту. За то време се ова манифестација одржавала под патронатом наше школе. Након престанка мог мандата нова управа није показала интерес да се бави организацијом овог фестивала. Зато сам крајем 2001. године основао Музички центар и већ од наредне године под његовим окриљем почиње да се поново одржава „Распевано пролеће”. Приликом оснивања овог центра усвојен је програм којим је предвиђен читав низ активности за подстицање музичког стваралаштва. Замишљен је као својеврсна кохезиона сила свих чинилаца музичког живота, с циљем да подстиче формирање различитих облика музичког изражавања и стварање нових музичких вредности. Све активности нашег центра заиста је тешко набројати и оне се крећу од издавања музичких публикација до организовања концерата и семинара. Под његовим окриљем, између осталих, раде и „Брас оркестар” и хор „Звончићи” – истакао је Борис Матијевић, поносан на традицију и углед овог фестивала.
За примером панчевачког „Распеваног пролећа” повело се још десет градова у Србији, тако да постоји и републичко финале под овим називом, које је такмичарског карактера и признато је од Министарства просвете.