Код великог вајара и педагога, родом из Черевића, све се некако окретало око наслова „Бележење човека“ – „Усправан човек је – слободан човек!“

 

Како „забележити човека“? – било је вечито стваралачко питање великог српског вајара и ликовног педагога Јована Солдатовића (1920 – 2005), једног из мноштва  чудесних изданака господског села Черевића. Својим скулптурама и садржајима, извајаним у „рањивој бронзи“, често је знао да каже, „указујем на животне тегобе и трагедије. Желим да људи у сретању са њима осете потребу да их савладавају.“ Његова вајарска дела, било да је реч о бистама знаменитих личности (Бранко, Стерија, Ј. Г. Миленко, Ђура Јакшић, Српкиња, Арсеније III, Црњански, Коњовић, Десанка…) или фигурама животиња (срне, кошуте, јелени, коњи, роде…), споменицима људској патњи (борци НОБ-а, жртве фашизма, жене и породица…) увек стреме ка небу.

 

Поникао испод питоме Фрушке горе, на самој обали Дунава, у срцу војвођанске равнице, Јован Солдатовић је неминовно морао да израсте у лиричара непрегледних панонских ширина. Увек је говорио: скулптури је место у слободном простору, а не у затвореним музејима и галеријама. Вештачки створени амбијенти, као што су галерије, погодују само онима који се мире са отуђеношћу човека, а тиме и уметничког чина. Нимало случајно, један од својих главних вајарских циклуса назвао је „Бележење човека“.

 

Човек може бити у центру света, супротстављати се тешкоћама и изазовима живота, одолевати времену, само уколико је „слободан, усправан и израстао у небо“. То је саставни део његовог пркоса, трагања за срећом, стремљења ка висинама. „Усправан човек је – слободан човек!“, говорио је Солдатовић.

 

Када је маја 1998. године, у Черевићу, у Завичајном музеју који чува десетак радова свог знаменитог мештанина, организована изложба маестру у част, она се и није могла другачије назвати до „Бележење човека“. Отварајући ту поставку, баш као и 1980. године овај јединствени сеоски музеј, један из плејаде угледних Черевићана, др Ђорђе Јаковљевић, истакао је како Солдатовић „живи за уметност, а не од уметности“. У једној каснијој изјави за медије Јован Солдатовић, вајар и педагог, имао је потребу да каже како друштво њега никада и није посебно подупирало. Напротив, професор Солдатовић је увек морао да „меценира“ ликовног ствараоца Солдатовића. „Но, мени је много више плаћено чињеницом да сам успео да остварим све оно што сам желео да кажем… Мада, не баш све…“

 

У документарцу који је за ту свечану прилику сценарио потписао Илија Ика Башић, такође Черевићанин, а режирао га Срђан Илић, чувени вајар је објаснио предисторију сопственог „случаја“. Дунав их је све, каже, увек привлачио. Али, док је „фрушкогорски славуј“ Јован Грчић Миленко ишао узводно, чудесном белом лађом, према Бечу, Јован Солдатовић се упутио низводно, према Новом Саду и Београду. „Ипак, као човек сам врло често ишао уз длаку. То је, ваљда, неки наш сремачки инат!“ И још је додао: „Бавити се скулптуром то ме импресионира, то је мушки посао. Треба интелектуално, али и физички радити. Мислим и да је то скупа работа. Верујем да се скулптори у највећој мери осећају остављени сами себи.“

 

Завичајна музејска збирка у Черевићу, постављена пре равно три деценије, 1980, поред осталог, садржи рукописну заоставштину песника Миленка, као и легате двојице овдашњих великих ликовних стваралаца, Миленка Шербана и Јована Солдатовића. Жеља нам је, каже неуморни културни прегалац Илија Башић, да Солдатовићев поклон не доживи злу судбину Шербанових слика, које су у међувремену однесене из Черевића. Општина Беочин и АП Војводина морају решити правни статус оставштине Јована Солдатовића. Због тога је, ових дана, у холу покрајинске Владе и организовано културно вече поводом 90-годишњице рођења великог черевићког вајара. Да подсети и опомене!

 

Не би ваљало сметнути с ума да је Јован Солдатовић, неколико година пред смрт, једну од својих последњих скулптура, названу „Узлет“, поклонио граду Беочину. Одређено је место где би била постављена – плато испред Дома културе, али не и начин како затворити „финансијску конструкцију“, односно гипсану композицију преточити у бронзу?! У непосредној близини тог места, у беочинском школском дворишту, налази се и биста Јована Грчића Миленка, такође Солдатовићево дело. Њу је својевремено открио ауторов пријатељ, незаборавни поета Мирослав Антић, који је неком згодом записао:

 

„Ко није из сопствених шака пио топљену бронзу, тај нема у себи одливак оне огромне звоњаве из које избија раздор привремено божанског са великим зближавањем вечитог у човечном.“