Razgovori sa nekoliko Užičanki koje su svojim radom dokazale da žene i te kako imaju svoje mesto u biznisu, sportu, privredi, javnim poslovima…
Dragica Jevtović, načelnica policijske uprave Užice
Čuvajmo porodicu
Vaše imenovanje na čelo Policijske uprave Užice veliki broj Užičanki sudeći po njihovim reakcijama doživeo je kao potvrdu načela ravnopravnosti polova i u praksi. Koliko vam je nova odgovorna dužnost život učinila drugačijim?
– Ovakva Vaša ocena godi. Pripadnice slabijeg pola, odnosno žene u Užicu su poslednjih godina uspele da se izbore za svoja prava, za ravnopravnost polova na svim nivoima. Mnoge Užičanke se nalaze na odgovornim dužnostima u državnim organima, neke od njih vode uspešno preduzeća, a neke se bave javnim radom. Svaka promena i svako novo, odgovorno, mesto na koje dolaze žene, menja u nekoj meri, njihov način života, pa tako i stupanjem na novu dužnost i meni je život delimično promenjen. Mnogo je više obaveza, veća je odgovornost, sve je manje slobodnog vremena koje može unapred da se planira.
Sve je više žena u policiji na raznim zadacima. Kakvi su najsvežiji podaci o njihovoj zastupljenosti u Policijskoj upravi Užice? Uporedite ih sa proteklim vremenima.
– Da sve je više žena u policiji, ne samo na poslovima izvršilaca, već i na odgovornim , rukovodećim radnim mestima.Takav je trend i u celom Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, pa i u Policijskoj upravi u Užicu. U Policijskoj upravi u Užicu pored neposrednih izvršilaca, žene polako preuzimaju i poslove starešina kako u uniformi, tako i u civilu. Ako se pogleda statistika u Policijskoj upravi u Užicu zaposlena je 181 žena, što čini 25,27 odsto od ukupnog broja zaposlenih, dok je u 2009. godini taj procenat bio 23. Ovaj procenat se svake godine povećava, pa ako pogledamo 2011. godinu, primljeno je 16 žena. Ne možemo upoređivati to sa proteklim vremenima.
Koliko su bila prisutna opsoravanja vas kao žene na čelu jedne policijske uprave u Srbiji od strane kolega muškog pola i da li ih na toj osnovi ima i sada?
– Nisam primetila da je bilo prisutno, od strane kolega osporavanje mene kao žene na čelu jedne policijske uprave, pa mislim da tog osporavanja nema ni sada. U policiji postoji hijerarhija, a to podrazumeva da se poslovi obavljaju profesionalno, zakonito, bez obzira da li se na određenoj funkciji nalazi žena ili muškarac, nema razlike.
Kakav je vaš odnos prema 8. martu? Obeležavanje Međunarodnog dana žena ponekad je u ovdašnjoj javnosti predmet oprečnih stavova.
– Svakoj ženi prija pažnja koju joj neko posvećuje. Divan je osećaj da je ta pažnja prisutna tokom cele godine, da joj se poštovanje, ljubav, džentlmenstvo poklanja svakodnevno. Ja imam sreću da je upravo tako, a ako je to pojedinim ženama uskraćeno, onda je i pažnja koja im se na 8. mart ukazuje, neki pomak. Ne treba zaboraviti da je tog dana žena uspela da napravi iskorak i da pokaže da može, pored uloge majke, supruge – stuba porodice, da bude uspešna i na drugim poljima života i rada, a koji su bili „privilegija“ samo muškaraca.
Nedostaje li vam vremena za porodicu s obzirom na obaveze i da li ponekad „pobegnete“ sa ne tako važnog sastanka da biste bili sa svojima?
– Ova profesija zahteva celu osobu i maksimalno angažovanje. Za ovaj posao nikada ne možemo da kažemo da je završen, uvek treba nešto unaprediti; da je nešto nedovršeno i da smo tek na pola rada, događaji se nižu i jedan drugi smenjuju i da bi se sve to postiglo, porodica, prijatelji, često su ti koji moraju da imaju razumevanja. Pokušavam da vreme van posla što više posvetim porodici, nekad uspem, nekad… jer ovde nema radnog vremena.
Snežana Ivanović, upravnik domskog odeljenja za smeštaj starih lica na Zabučju
Prvi koraci u Domu
Domsko odeljenje za smeštaj starih lica na Zabučju počeo je zvanično da radi 1. juna prošle godine. Koliko je trenutno interesovanje pitamo Snežanu Ivanović, upravnika Domskog odeljenja za smeštaj starih lica na Zabučju.
– Trenutno je veliko interesovanje, a ima i najava od naših sugrađana koji su već smešteni u druge domove u Srbiji, za prelazak ovde kako bi bili bliže svojim srodnicima, svom kućnom pragu. U vezi premeštanja korisnika, već sam vodila razgovore sa upravnicima pojedinih domova. Velika je zainteresovanost i za prelazak iz Doma u Požegi, iz gerontološkog centra u Kragujevcu, Kruševcu, Mataruškoj Banji.
Koliki je smeštajni kapacitet Doma i koliko imate zaposlenih?
-Kapacitet je 80 korisnika. Trenutno, upravnika, radnog terapeuta i diplomiranog socijalnog radnika, plaća Ministarstvo za rad i socijalna pitanja. Iz cene smeštaja plate obezbeđujemo za dve negovateljice, medicinsku sestru, kuvaricu, pomoćnicu kuvarice, domara. Imamo i lekara, dr Mirjana Gojgić Vilotijević i ona je angažovana samo 15 odsto.
Da li ovaj broj zaposlenih zadovoljava propisane standarde koji omogućavaju da Dom funkcioniše? Odnosno, da li je dovoljan broj zaposlenih u odnosu na broj korisnika?
-Broj zaposlenih i broj korisnika sada je u ravnoteži, ali uskoro, sa povećanjem broja korisnika, predstoji nam prijem još jednog broja zaposlenih, strukture profila koji odgovaraju našim potrebama. Moramo biti vrlo racionalni kod prijema novih radnika, ali ne na štetu korisnika. Tu se mora uspostaviti maksimalna ravnoteža, a to je neveliki broj zaposlenih, a da korisnici budu zadovoljni. Nastojaću u saradnji sa direktorom Centra za socijalni rad, da postignemo optimum u ovom segmentu
Dugo se čekalo da Dom za stare počne da radi, a govorilo se i o velikoj zainteresovanosti građana ne samo iz Užica, već i iz okoline za smeštaj u njemu.
-Tačno je da je velika zainteresovanost za smeštaj u Domu, ali je i činjenica da ga do sada nismo ozbiljnije predstavljali u javnosti dok nismo obezbedili osnovne uslove za funkcionisanje. U narednom periodu planiramo ozbiljniju reklamnu kampanju, jer mislim da značajan deo naših građana još uvek ne zna da je Dom zaista počeo da radi, jer je zaista u proteklom periodu bilo najava o početku rada, a on faktički nije počinjao. Zato je, posle višegodišnjeg truda i rada, moja ogromna radost i mojih saradnika bila kada je u našoj trpezariji zamirisao prvi obrok. Značajno je, da se domski život ovde polako uhodava.
Kako je osmišljen jedan dan u Domu, kako korisnici mogu da ga provedu. Čime mogu da se bave?
-Imamo radnog terapeuta i socijalnog radnika koji imaju svoje zamisli i ideje o tome kako će osmišljavati život korisnika i sada i u buduće. Korisnici trenutno mogu da se bave nekim ručnim radom, društvenim igrama, ali ako su u mogućnosti, mogu da sređuju i dvorište Doma. Za sada je tako, ali već za koji mesec te mogućnosti će biti raznovrsnije. U dvorištu imamo i mogućnosti da aktiviramo letnju scenu na kojoj ćemo organizovati tokom leta književne večeri, predstave ili neke druge vrste kulturnih aktivnosti. Tokom boravka, otkrićemo i skrivene ili potisnute talente i potencijale naših korisnika, muzičke, likovne, pa će oni priređivati muzičke večeri, izložbe.
Olivera Jevtić, atletičarka
Sportski izazovi
U svojoj 22 godine dugoj karijeri Olivera Jevtić je pretrčala preko 200 000 kilometara, ni sama ne zna koliko je medalja, pehara i priznanja osvojila. Atletika joj je mnogo dala, ali mnogo i uzela. Ipak, naučila je naša atletska diva, da i kad posrne, ponovo iznova ustane, i uzdugnute glave smelo i hrabro korača kroz život. Ona i njen trener Slavko Kuzmanović, uprkos konstantnim finansijskim problemima opstaju više od dve decenije u vrhu evropske i svetske atletike. Olivera je počela da se bavi atletikom još u šestom razredu osnovne škole kada je zablistala na školskom krosu. Ipak, kaže da je u atletiku sa obe noge zakoračila 1990. godine kada je na Prvenstvu Evrope u Splitu u trci na 1.500 metara pobedila Snežana Pajkić, koja joj je dugo godina bila uzor. Olja priznaje da je kroz čitavu karijeru prate neki problemi:
– Samo kad se setim perioda od 1990. do 2000. godine. Zamislite u to vreme izolazcije, sankcija, bombardovanja… kako je tada bilo baviti se sportom. Najveća satisfakcija za sve je i to što sam trčala i bez obeležja svoje države, dakle nisam smela da nosim ni grb ni zastavu, ništa što bi ukazivalo odakle sam, ali su moje protivnice odlično znale iz koje zemlje dolazim. Inat je proradio u meni, pa sam sve to napalatila i sa kamatom u Geteborgu, na Evropskom prvenstvu za seniorke, gde sam postavila i evropski rekord na 10. 000 metara –priča Olja i dodaje:
– Mnogo se zbog tih sankcija kod nas izgubilo, pa sam i ja morala da čekam dugo prvu međunarodnu zvaničnu trku. Bilo je to u Krajovi, Balkanski kros. Tada sam održala pravi čas atletike rumunskoj školi trčanja koju je predvodila Gabrijela Sabo. Moj trener Slavko Kuzmanović video je da sam se uplašila, tresla su mi se kole na zagrevanju pa me je tešio: „Olivera, oni samo pokušavaju da te psihički zaplaše.“ I ispostavilo se da je tako. Stigla sam do zlatne medalje u kategoriji starijih juniorki, iako sam tada bila mlađa juniorka. Na Svetskom prvenstvu u Sidneju 1996. godine sam kao starija juniorka zasenila afričku školu trčanja. Iza mene su ostale i Kenijke i Etiopljanke. Te godine sam osvojila srebrnu medalju na 5000 metara i postavila nacionalni rekord na 3. 000 i 5. 000 metara.- priseća se Olja.
Olivera je nekako od samog starta sebi postavljala visoke ciljeve. Tako je 1995. godine na Juniorskom prvenstvu Evrope u Mađarskoj osvojila medalje na 3. 000 i 10. 000 metara. Kaže da je već tada znala da može zagospodariti i Evropom i svetom. Planove je ostvarila već 1997. godine kada je u Finskoj postala prvakinja Evrope za mlađe seniorke na 10. 000 metra, pobedivši domaću atletičarku Anameri Sandel koja je ujedno bila i seniorska prvakinja Evrope. Nizali su se uspesi i medalje…
Kao i svi sportisti, Olivera ima malo vremena za odmor, ali ga uvek aktivno koristi. Ni u dokolici ne želi da gluvari, intezivno se bavi onim što je čini srećnom:
– U pripremnom periodu nema zaista nikakvog slobodnog vremena. Sve je podređeno trčanju. Radujem se kad mogu da se družim sa prijateljima, volim da slušam muziku ili jednostavno da lenčarim. Pošto sam stalno u trenerci i sportskoj opremi volim da se, zavisno od situacije gde se nađem, lepo obučem. Ponekad nađem vremena da posetim i modne revije, čak sam bila i u ulozi Monine manekenke. Kažu da sam se lepo snašla i na visokim potpeticama. Volim i da „visim“ na Fejsbuku i Skajpu, ali nisam postala zavisna, a i kako bi kad dnevno imam dva treninga tokom kojih pretrčim 30 kilometara. To znači da na godišnjem nivou pretrčim i 10. 000 kilometara, a za ove 22 godine koliko treniram pretrčala sam 200. 000 kilometara. –
Pored laži nerviraju je ljudi koji nisu fer i korektni. Izbegava zlonamerne, a za neki hobi, kaže, ipak nema vremena:
– Ako želite da se bavite sportom morate biti spremni na velika odricanja. Svesna sam toga i ne žalim se.
Slađana Šumanac, vlasnica ZR Blue Moon
Zdrava hrana
Na četvrtom Sajmu etno hrane i pića održanom u Beogradu, ZR BLUE MOON vlasnice Slađane Šumanac iz Užica nagrađena je posebnim priznanjem za heljdopitu. Ovo je samo jedna od nekoliko nagrada koje je buregdžinica BLUE MOON dobila od kada postoji, a koja se na gradskom tržištu pozicionirala i koja je već odavno prepoznatljiva po svojim proizvodima.
– Ovo je bila dobra prilika da se predstavimo, a da nas to veoma malo košta, jer je troškove snosila Privredna komora. Sajmovi su za mene značajni jer omogućavaju da svoj posao celovito sagledom iz jednog drugačijeg ugla. Na taj način mogu da procenim da li postoji interesovanje za moje proizvode i van Užica, kako ih potrošači sa drugih područja, koji nisu Užičani, doživljavaju s obzirom da želim i planiram da proizvodnju proširim i na druga tržišta. Moja zapažanja sa dosadašnjih sajamskih izlaganja govore da mogu svoje proizvode ponuditi i van tržišta grada Užica. Osim toga, javljaju nam se mnogi iz drugih mesta koji su tokom svog boravka ili prolaska kroz Užice probali naše proizvode. Sve ovo govori o prepoznatljivosti naše firme, – kaže između ostalog Slađana Šumanac i ukzuje na niz pozitivnih efekata koje donosi pojavljivanje firme na sajmovima uopšte, od upoznavanja i sticanja novih potrošača, do spoznaje o potencijalnim dobavljačima opreme, ambalaže pa i do novih putokaza u sopstvenom marketingu.
Buregdžinica BLUE MOON je dobila posebno priznanje za heljdopitu koja postaje stalni deo asortimana proizvoda ove buregdžinice kao i mnoge druge varijante pita od heljde.
-Pošto želimo da proširimo proizvodnju, dosta smo radili na stvaranju uslova za to. Jedna od najznačajnijih poslova koji smo završili je dobijanje HACCP sertifikata. Već smo imali prvu resertifikaciju i predstavnici sertifikacione kuće vrlo su zadovoljni održavanjem celog sistema i mislim da smo među retkima u regionu koji u pekarskoj branši poseduju ovaj sertifikat mada zakon obavezuje sve. HACCP garantuje kupcima da su naši proizvodi proizvedeni u mikrobiološki potpuno bezbednoj atmosferi, da je higijena na maksimalnom nivou, da se poštuje sve ono što su trenutno najveći evropski zahtevi u proizvodnji hrane,- kaže Slađana Šumanac i podseća da se mesečno sprovode propisane analize i kontrole i proizvoda i zaposlenih, a zakonska obaveza proizvođača je i da obavesti svog potrošača šta i koliko čega sadrži njihov proizvod. Tako kupci u BLUE MOON-u mogu da saznaju koliko kalorija sadrže njihovi proizvodi.
Slađana Šumanac kaže da su svi proizvodi u njenoj buregdžinici ručno rađeni i bez ikakvih aditiva, što je velika retkost u današnje vreme.
-Mi ne koristimo nikakve aditive, poboljšivače mirisa, ukusa, boje. Zapravo, u nekorišćenju aditiva je tajna ukusa naših proizvoda, zato ona jeste zdrava hrana. Za nju uvek moraš da imaš najbolje brašno, najkvalitetniju sirovinu nabavljenu od registrovanog, poznatog proizvođača, jer nemaš aditiva kojima popravljaš sve što nije dobro. Na primer, naša voćna punjenja su zaista prirodna, nema zamena.
BLUE MOON buregdžinica osnovana je 1994. godine, ima 15 stalno zaposlenih, prodajne objekte na tri lokacije u gradu, u jednom od njih je smeštena i proizvodnja. Slađana Šumanac se nada da će uz korišćenje povoljnih kreditnih linija da stvori tehničke uslove za proširenje proizvodnje, za manji iskorak iz gradskog tržišta.
Rada Joksimović, direktor zemljoradničke zadruge „Pro Femine Zdravčica“
Kad se žene udruže
Sve godine rada vezane su joj za zemljoradničke zadruge. Kao ekonomista, prvo zaposlenje bilo je u zemljoradničkoj zadruzi u Ljubišu, zatim u ZZ „Morava“ u Gorobilju gde je bila direktor i kada je surova stvarnost pregazila i ovu zadrugu, Rada Joksimović je ostala bez posla i pojavila se prošle godine u Zemljoradničkoj zadruzi „Pro femine Zdravčica“
Svoj entuzijazam i veliku energiju već je počela da prenosi na članice ove zadruge. Prošle jeseni bilo je rezultata, ne velikih, ali u narednom periodu mogu se očekivati značajni koraci u njenom daljem razvoju. Rada nikada nije poklekla pred problemima ni u poslu niti u privatnom životu. Majka je tri sina. Od nedavno, najstariji sin se oženio pa je već i baka dva unuka, a samo joj je 51 godina. Uspela je da sve uspešno uskladi i porodicu i karijeru. Snaga koja zrači iz ove vredne žene obećava nove ideje i uspehe.
-Imala sam sreću da me pošalju u Ljubiš u zemljoradničku zadrugu sa tadašnjeg zavoda za zapošljavanje da radim kao pripravnik i tamo sam našla supruga koji mi je bio i školski drug, rodila decu, ali nisam prestajala da radim u zadrugarstvu. Sada živimo u Požegi, – kaže Rada koja je članica Skupštine Zadružnog saveza Srbije i Saveta za žensko preduzetništvo Privredne komore Srbije. U ZZ „Morava“ u Gorobilju doživela je raspad i propadanje ove zadruge u vreme kada je to u srpskom zadrugarstvu bila uobičajena pojava.
-Kada je stečaj zadruge bio pri kraju, bili smo u poziciji da dobijemo imovinu, a uspela sam da dokažem šta je čini. Međutim svi troškovi dokazivanja pali su na teret zadruge, stigla je blokada računa. Sve dobavljače smo namirili, ali nismo mogli da isplatimo poreze i doprinose na zarade zaposlenih i zatvaranje zadruge je bila neminovnost, – priseća se Rada. Gubitak radnog mesta komentariše ovako:
-Kažem svima koji se nađu u sličnoj situaciji, da gubitak posla nije smrt za vrat, već se okreni, vidi šta znaš i umeš da radiš, a ono što ne znaš, pokazaće ti drugi.“
Zemljoradnička zadruga „Pro femine Zdravčica“ prva je u Zlatiborskom okrugu koju su osnovale žene kroz programe Ženskog centra Užice, a koje su želele da udruženo pokušaju da pomognu same sebi u ekonomskom smislu, da zarađuju i da žive od svog rada. To su uglavnom bile žene koje su zbog posledica tranzicije i privatizacije ostajale bez posla, a imale su preko 45 godina, zapravo, bile su u godinama kada su veoma teško ili nikako mogle dobiti novo zaposlenje i bile su u problemu rešavanja socijalnog i penzionog osiguranja. Uglavnom su bile sa područja tadašnje opštine Užice iz prigradskih naselja i imale su zemlju.
U početku u zadruzi se okupilo deset žena, međutim, sada, kada je uz pomoć Regionalne razvojne agencije „Zlatibor“ urađen strateški plan razvoja 2012-2017. godine, planirano je da „Zdravčica“ završi godinu sa najmanje 30 svojih članica.
-Trenutno ima nas 11, ali za kraj ovog meseca planirali smo skupštinu na kojoj ćemo primiti nove, tako da će ih sigurno biti duplo više. Zainteresovanih imamo iz Karana, Lunovog Sela, Potočanja, Zlakuse, Gorjana. Planiramo da taj broj dostigne na kraju ovog razvojnog perioda i preko 250 udruženih proizvođačica sa područja Grada Užica i opštine Čajetina. Cilj je da zadruga raste uporedo sa razvojem naših članica, a akcenat je na povećanju proizvodnih kapaciteta svake članice. Krajnji cilj je da „Zdravčica“ bude vodeća u ženskom zadrugarstvu u užičkom kraju, – kaže Rada Joksimović ističući da će zadruga širiti svoju mrežu na području celog Zlatiborskog okruga,