U Valjevu mladi, bar oni koji su sposobni da nešto urade, izbegavaju da se upuštaju u politiku. Potreban je ogroman napor da bi u Valjevu mlad čovek nešto značajno uradio i promenio. O većini stvari niko ih ne pita, pozivani su samo onda kad je potrebno njihovo formalno prisustvo, kad je već rešeno šta će i kako će biti – ocena je jednog mladog Valjevca

 

U Valjevu je, ovoga septembra, ukinut Dom omladine koji je kao samostalna institucija postojao 41 godinu. Naporedo s tim intenzivirani su radovi na budućem prostranom i arhitektonski moderno oblikovanom Staračkom domu, radi toga je ovo gradilište u septembru pohodio i vladin potpredsednik Jovan Krkobabić. Do lanjskih lokalnih izbora, prvi čovek valjevske varoši (dr Jovan Tomić) bio je najstariji među tadašnjim opštinskim predsednicima u Srbiji, a ni njegov sledbenik u gradonačelničkoj stolici (Zoran Jakovljević), iako mlađi čitave dve decenije, ne spada, sa svojih 50 godina, u mlade ljude. Na jednoj septembarskoj tribini je kazano i to da bi uzroke odveć posustaloj preduzimljivosti među Valjevcima valjalo tražiti i u činjenici da su u nekada moćnom „Krušiku“, od koga je pristojno živeo veći deo grada, sa državnog vrha stizale sve najvažnije poslovne odluke i sva krupna tehnološka rešenja.

 

Da su na toj tribini, priredjenoj u Gradskoj biblioteci, sa budućom kućom za stare upoređivana dva po svemu preskromna biblitečka zdanja, ovaj bi pogled na valjevske generacijske pozicije bio unekoliko upotpunjen. Otklanjanju te manjkavosti umnogome su svojim gledištima doprineli učesnici našeg foruma, posvećenog udelu mladih u političkom životu Valjeva.

 

– Od 36 godina, koliko imam, proteklih šest živim u Valjevu – kaže Aleksandar Saša Sabo koga je iz Kikinde u ovaj grad doselila ljubav (brak sa Valjevkom) ostavivši ga bez željenog stalnog posla u novinarstvu. – Za to vreme, nastavlja Sabo – stvari su se u Valjevu menjale samo na gore. Nesposobnost lokalnih vlasti, grabljenje i razvlačenje političkog plena i potpuno odsustvo ikakve vizije obeležili su politički ali i svaki drugi život u gradu. U to se potpuno uklapa odsustvo mladih na političkim funkcijama, ali i generalno, u političkom životu. Vodeće pozicije u strankama okupirali su političari starog kova. Predsednici lokalnih stranačkih odbora, od kojih neki čak i ne žive u Valjevu, kao da se biraju na doživotne funkcije, a podmlatke stranaka vidimo samo tokom predizbornih kampanja kako lepe plakate, dele letke i ukrašavaju pozadinu za fotografisanje starijih kolega. Paradoksalno, jedini svetli primer u tome su radikali, čiji odskorašnji mladi predsednik Gradskog odbora ruši sve stereotipe o radikalima kao nazadnim i primitivnim: mlad, prijatan, kulturan, u odnosima sa novinarima uvek spreman na saradnju. Na njegovu žalost, stranka u kojoj je, bar ovde, nema naročitu budućnost.

 

Goran Bojičić je deceniju i po stariji od Saše. Profesor je, sada direktor Osnovne škole „Sestre Ilić“, sa priličnim iskustvom u radu niza obrazovnih, kulturno-umetničkih i sportskih organizacija. Svoju procenu zastupljenost mladih u političkom odlučivanju sažeo je u dve reči: „lepa ikebana“. A kao lep valjevski primer, doduše ne iz oblasti politike, on ističe Društvo istraživača „Vladimir Mandić Manda“ čiji sadašnji predsednik, Andrija Marjanović iz Tehničke škole, ima samo 17 godina. „Leđa mu čuvaju“ ne mnogo stariji David Maksimović, Radovan Zekavica, Ognjen Jović…

 

– Mladi su a sposobni i razumni. I kada sede u kafiću kuju planove koje ministarstvo da „ojade“ za ormare, mikroskope,  kompjutere ili šta drugo da bi opremili svoj Dom istraživača, prema njihovoj zamisli skoro u potpunosti već sagradjen na obali Kolubare. Uspeli su da najznačajnije ljude u državi dovedu u tu svoju kuću, počaste ih čajem i hladnoćom i iznude garancije za pomoć radi  završetka započetkog. Bilo bi nam bolje da takvih ljudi ima tamo gde se donose političke odluke – uveren je profesor Bojičić.

 

Za njega važno ohrabrenje predstavlja letošnje oživljavanje „Abro-festa“ oko koga se okupilo nekoliko desetina mladih valjevskih glumaca i reditelja, scenografa i kostimografa. Bojičić je ubeđen da će sledeće godine biti još bolje.

 

Danilo Tomić i Nikola Božić su izdanci valjevskog istraživačkog pokreta, mnogima poodavno veoma znanog. Stasavali su u njemu devedesetih godina. Danilo je student elektrotehnike, Nikola sa diplomom astronoma radi u Istraživačkoj stanici Petnica.

 

Prenosimo u fragmentima i njihova gledišta:

– U Valjevu mladi, bar oni koji su sposobni da nešto urade, izbegavaju da se upuštaju u politiku. Potreban je ogroman napor da bi u Valjevu mlad čovek nešto značajno uradio i promenio. O većini stvari niko ih ne pita, pozivani su samo onda kad je potrebno njihovo formalno prisustvo, kad je već rešeno šta će i kako će biti. Većina mladih Valjevaca ne vidi svoju perspektivu u Valjevu. (Danilo Tomić)

 

– Samo u slučajevima stvarne mogućnosti da se menja lokalna sredina mladi će imati želju da se aktivno uključe. Političke stranke bi morale da pronadju mesta i za mlade kojima politika nije životni poziv, odnosno koji žele da deo svog vremena kroz politički angažman usmere na unapređenje grada, bez ambicije da se po svaku cenu ugrabi prilika za političko napredovanje. (Nikola Božić)

 

Božić podseća da se u našoj zemlji mnoštvo mladih ljudi afirmisalo kao politički lideri lokalnih samouprava i da je upravo njihova mladost donosila hrabrost združenu sa svežim idejama. Danilo Tomić je ubeđen da i u Valjevu ima mladih ljudi koji bi sa uspehom mogli da se bave životom grada. Saradjujući sa ponekima uverio se u njihovu delotvornost, inventivnost i preduzimljivost, u predanost poslu kojeg se prihvate.

 

Goran Bojičić takođe  medju sadašnjim mladićima vidi više potencijalnih budućih valjevskih gradonačelnika. Ponajpre ih ima u ovde među već spomenutim predvodnicima Društva istraživača (O. Jović, R. Zekavica, D. Maksimović, A. Marjanović). Novinarsko iskustvo, najpre sticano u „Kikindskim“, rukovodi Aleksandra Sašu Saboa da bude konkretan:

– Za nepoverovati je energija kojom se mladi ljudi, okupljeni oko projekta „Reaktor“, bore za to da upristoje ovaj grad i život u njemu. Sivu eminenciju projekta, Kristinu Cvejanov, mogao bih zaista da zamislim na mestu buduće „normalne“ gradonačelnice.