Nijedan mladi Lozničanin nije uspeo da se probije na neku od važnih funcija, ali zbog toga nisu ogorčeni ili bar to ne pokazuju javno. Odbornički mandat je njihov najveći uspeh, ali ne i ambicija

 

Politika je u život Miroslava Stepanovića (1978) ušla burno kao i u živote njegovih vršnjaka, gotovo dece, ranih devedesetih. Najpre mu je uzdrmala emocije slušajući odrasle “kako je u vreme krađa bilo bolje”. Odmah je, prirodno, postao monarhista, a kada su mu objasnili da će zbog većinskog opozicionog opredeljenja njegovih suseda, njihovo selo nadomak grada 21. vek dočekati sa jedva par asfaltiranih ulica, rešio je da se upusti u borbu za svoje Baščeluke.  Danas on likuje, a i celo selo. Politika im je nadoknadila sve što im je bilo uskraćeno jer su na prošlim lokalnim izborima u šest krugova ponovljenih izbora rešili gotovo sve komunalne probleme, toliko je bio važan taj jedan odbornički mandat. A on je svoj mandat prvi put osvojio 2000. godine kao najmlađi odbornički kandidat i to po većinskom sistemu. Upravo „troši” treći kao odbornik Nove Srbije, čiji je i osnivač u Loznici. Zbog promena izbornog sistema sve je teže da odbornik kroz skupštinu, naročito ako je mlad, sačuva integritet u odlučivanju, tako da, kako kaže, zbog toga niko od njih ne trebalo da se oseća loše. To je problem društva koje gradi sistem u kojem je politika sve više interes grupa.

 

Politika kao izbor za budućnost

 

I Marko Jovanović (1987), najmlađi odbornik u Skupštini grada Loznice, takođe tvrdi da je za politiku počeo da se interesuje vrlo rano.

 

– U mojoj porodici nikoga nije interesovala politika, kao ni u mom društvu. Ali mene jeste i to još od osnovne škole. Dosta rano sam se zainteresovao za srpsku istoriju i nacionalno pitanje pa je logično bilo da sam potražio svoje istomišljenike u Ravnogorskom četničkom pokretu gde sam postao predsednik Omladinskog pokreta i danas sam na toj funkciji čime se vrlo ponosim. Srpska radikalna stranka, u koju sam se uključio, bila je logičan nastavak mog političkog angažovanja i moje želje da pomognem svom narodu. Istovremeno želim da razbijem predrasude da voleti svoj narod i boriti se za njega znači obavezno biti protiv drugih.

 

Mirko tvrdi da nema nikakav problem s tim što je najmlađi odbornik ni u svojoj stranci ni u lokalnom parlamentu.

 

– Za svaku sednicu skupštine dobro se pripremam i iznosim jasne stavove i primedbe, kaže.

 

Nema političkih uzora, ali zna da će politika i dalje biti njegova budućnost u koju dosta ulaže. Studira na novosadskom Fakultetu za evropsko-pravne političke studije i veruje da će mu takvo obrazovanje pomoći da bolje i realnije sagleda stvarne domete politike kao “veštine mogućeg”. Na pitanje koji je njegov politički cilj, kaže da je to ostvarenje sna o Srbiji, jakoj i stabilnoj državi u EU koju niko neće ucenjivati preko Kosova i Metohije i, naravno, uvek u društvu sa Rusijom.

 

Strpljivo, korak po korak

 

Ivana Raković (1982) i Jelena Jeftić (1986)  ušle su u lokalni parlament u “drugom krugu” kada su njihove kolege oslobodile mesta u odborničkoj grupi preuzimanjem drugih funkcija. Ivana je diplomirani ekonomista, nije član nijedne stranke. U politiku je ušla kao kandidat na listi grupe građana “Privrednici i poljoprivrednici”. Jelena je od pre tri godine član SPS. Srele su se u zajedničkoj odborničkoj grupi koja je deo vladajuće koalicije.

 

– Tada sam još bila student i znala sam da ću se vratiti u Loznicu u kojoj me ne čeka ništa posebno. Zato sam prihvatila ponudu da budem kandidat na listi grupe građana. Bila sam prilično skeptična iako sam znala da ne smem sedeti bespomoćna i čekati da se stvari nekako reše same po sebi. Sada vidim da je moguće preuzeti inicijativu i pokretati rešavanje problema, kaže Ivana i ističe da je vrlo ponosna na činjenicu da je u saradnji lokalne samouprave i Nacionalne službe za zapošljavanje obezbeđen posao za 30 pripravnika i za njih dve, naravno.

 

Jelena je političko iskustvo počela da stiče u podmlatku stranke gde je pored izborne kampanje učestvovala i u humanitarnim akcijama.

 

– Nedavno je gradska skupština donela odluku o obezbeđivanju pomoći mladim porodiljama i tada sam se lepo osećala ne samo kao odbornik, već i kao mlada žena koja će jednog dana, takođe, postati majka. Smatram da takve odluke opravdavaju bavljenje politikom i da je zapravo njen krajnji cilj stvaranje uslova da ljudi bolje žive. Svoj odbornički mandat i vidim u takvim inicijativama pa se nadam, između ostalog, da ćemo uspeti da rešimo i niz ekoloških problema.

 

Njih dve nemaju krupnih planova za dalju političku karijeru. Ivana kaže da o sebi ne razmišlja na takav način pa i dalje nije član nijedne stranke i  veruje samo u napredak korak po korak. Ona smatra da bi mladi u svim strankama trebalo da sarađuju jer nema razloga za antagonizme kada imaju zajedničke ciljeve.

 

Ivana i Jelena nisu stigle da upoznaju Mirjanu Jeremić iz LDP koja je u skupštinskim klupama upoznala ljubav svog života, Sašu Sakića iz SPO. On je otišao u Gradsko veće, ona na trudničko bolovanje, a mandat je pripao starijem kolegi.

 

Izgradi ličnost, pa uđi u politiku!

 

Tanja Glišić, diplomirani profesor književnosti, došla je konkursom na mesto šefa lozničke  Kancelarije za mlade. Pre toga pokupila je dragocena iskustva u nevladinom sektoru u Beogradu, a najviše je, kako kaže, naučila kroz program civilnog dijaloga i odnosa između mladih Srba i Albanaca sa Kosmeta.

 

Tako je i naučila da pažljivo sasluša ljude koji imaju drugačija mišljenja i da ih zbog toga ne smatra svojim neprijateljima kao i da prihvati tuđe ideje koje mogu biti od opšteg interesa. To joj je pomoglo u koncipiranju Kancelarije za mlade kao njihovog  servisa.

 

– Ja nisam član nijedne stranke. Na poslednjim izborima podržala sam listu G17 plus zato što mi je njihov program najbliži i što zaista pružaju šansu ljudima koji imaju ideje i volju da učine nešto dobro za svoj grad. Radeći u Kancelariji za mlade videla sam i koliko iskreno podržavaju, ne samo ovde u Loznici, nego i kroz Ministarstvo omladine i sporta njihove inicijative i koliko ih ohrabruju da učine nešto za sebe. Ali, ja sada mogu da kažem da su Kancelariju za mlade kao svoju prepoznali i iz drugih stranaka. Oni u nama imaju logističku podršku kao i svi drugi mladi.

 

Tanja kaže da je najvažnije da mladi ljudi rade na svom obrazovanju i da je dobro da krenu od nevladinih organizcija i volontiranja kako bi naučili kako funkcioniše sistem i kako da oblikuju svoje stavove.

 

– Mi smo dosta iskoristili iz činjenice da smo treća osnovana kancelarija za mlade u Srbiji i da smo uspostavili kontakte sa svim značajnijim donatorskim organizacijama iz sveta. Zahvaljujući tome ove godine je grupa mladih Lozničana boravila u Americi gde su dosta naučili o lokalnom aktivizmu i prošli kroz treninge za mlade lidere. Ja putujem sa drugom  grupom i radujem se tom iskustvu pogotovu što nameravam da ostanem ovde i da učestvujem u stvaranju boljih uslova za život i napredak mladih. To je i bio moj motiv da se uključim u sve ovo jer Srbija je prilično konzervativna u odnosu prema mladima. Kada vidite da mladih ljudi nema na javnim funkcijama, da ih nema ni u okruženju svojih lidera i da ih najčešće koriste kao lepu fasadu u vreme izbornih kampanja, onda prosto počnete da razmišljate da bi trebalo uspostaviti neki nacionalni konsenzus o obaveznim mestima za mlade i u lokalnim i u republičkoj skupštini kako bi stvari počele da se menjaju. Nije dobro da se o mladima u politici sudi samo na osnovu onih koji su u nju ušli da bi na brzinu završili neki posao za sebe. Moj savet mladima je da se izgrade kao ličnosti i da se potvrde na profesionalnom planu pa da tek onda ozbiljnije zakorače u politiku jer će imati mnogo više samopouzdanja i tačno će znati šta zapravo hoće, a moći će i mnogo više da doprinesu zajednici.

 

I naš junak sa početka priče ima sličnu poruku, ali nešto drugačije zapažanje. On kaže  da su u politiku pre 5. oktobra mladi ulazili iz čistog entuzijazma, a danas iz nužde da bi obezbedili sebi egzistenciju. On nije imao takav cilj tako da ni posle tri odbornička mandata nije obezbedio sebi posao.

 

– Potvrdio sam se kao ličnost i u stranci i u politici, nisam profitirao jer to nisam ni tražio, kaže Stepanović.