Posledica ove situacije je da su se mnogi od njih, pa čak i policijski administrativci, toliko zaboravili da su završavali na sudu za razna krivična dela i zloupotrebu službenog položaja, tukli građane bez razloga prekomerno koristeći silu, švercovali, primali mito.
Tradicija policijskih lidera najtvrđeg kova, udarnih pesnica, malih bogova koji su zarad ličnih interesa i očuvanja vlasti i na kolena padali pred političarima ako zatreba (npr. kada se u Vranju pojavi nezaobilazni Dragomir Dragan Tomić iz «Simpa», koji se i danas za mnogo toga u gradu pita), okončana je, ili bar ozbiljno uzdrmana, odlaskom Stojana Šuke Stojmenovića sa mesta načelnika MUP za Pčinjski okrug. Bio je udarna igla progona demokratskih snaga na ovom području u eri Miloševića, ali sasvim prosečan profesionalac. Ali i čovek od bezgraničnog poverenja političke elite. Tada su se, bez problema, kršili zakoni.
Tvrda struja
Kada su u zimu 1996-97. u vreme protesta zbog izbornih krađa hapšeni demonstranti u Vranju, proslavio se odbijanjem da primi tadašnjeg gradonačelnika Niša, potonjeg srpskog premijera, Zorana Živkovića i sadašnjeg ministra Velju Ilića, koji su želeli da posreduju u puštanju uhapšenih demonstranata. Stojmenović je poznat i po aferi «Haški traktori» jer mu se ime vezuje za priču oko oduzimanja poljoprivredne mehanizacije Albancima sa Kosova i juga Srbije i njihovog kasnijeg otuđivanja firmama i pojedincima u Vranju u vreme sukoba sa NATO. Ta priča je, prema nekim izvorima, bila povod i da se Tribunal u Hagu zainteresuje za nju, kvalifikujući je kao neku vrstu pokušaja etničkog čišćenja. Ako se zna da je u vezi čitave ove stvari pominjano i ime haškog begunca, Vlastimira «Rođe» Đorđevića, Miloševićevog policijskog generala, čitava stvar dobija na težini. Njegovu policijsku karijeru obeležavaju još neke afere, ona sa «srebrnjacima» u selu Priboj vranjski kada su sa jednog arheološkog lokaliteta nestale velike količine starog srebrnog novca u vezi čega su pominjana i imena visokih republičkih funkcionera MUP-a, zatim nerešena otmica Nebije Nuhijua iz Preševa u koju su, opet, izgleda bili umešani ovdašnji policajci, razne malverzacije u vezi prelaska robe iz Kosova u Srbiju u vidu reketiranja Albanaca… Stojmenović je svojevremeno pozivao čak i na javni linč novinara, pretio, tužio i bivao tužen. Sa demontiranjem Miloševićeve ere, otišao je u istoriju i on, ali su ostali svi oni oko njega tako da je sumorna slika vranjske policije ostala nepromenjena.
Nakon političkih promena u Srbiji, u specifičnom okruženju Vranja, zbog blizine granica, sukoba na prostoru juga Srbije i teškog nasleđa iz prethodnog perioda, republička policijska pa i politička vlast, pokušala je da problem na kriznom području reši raznim kadrovskim kombinacijama, mada u tome, realno, nije bilo uspeha. Nastavljene su priče o sprezi policije s kriminogenom sredinom koje su se posebno učvrstile u vreme bivšeg režima. Na uvid javnosti sve češće su iznošena dokumenta koja to i dokazuju. Novica Zdravković, Stojmenovićev naslednik, već je imao mrlju u karijeri. Zbog navodnih propusta u radu izvesno vreme je proveo u Uroševcu, po kazni. Zdravković je tada, kažu neki, u stvari bio žrtva unutrašnjih nesuglasica u samoj policiji. Njegov povratak u Vranje mnogi su protumačili kao osvetu Stojmenoviću. Govorilo se da je smena izvedena direktno preko tadašnjeg predsednika kompanije «Jumko», Staniše Janjića, političkog moćnika kome se Stojmenović ozbiljno zamerio, pa čak pokušao i da ga hapsi. Izgleda da je u to vreme, verovatno po nečijem nalogu, stao na žulj i Mihalju Kertesu i tu je bio kraj.
Vruć krompir preuzeo je Zdravković, a na samom startu njegovog načelnikovanja usledio je incident sa zverskim prebijanjem «otporaša» u policiji u Vladičinom Hanu, zbog koga se podigla prašina u celoj zemlji. Međutim, preživeo je to, iako su ga oštećeni pominjali kao organizatora i naručioca prebijanja jer je, navodno, uoči izbora želeo nešto bombastično u štampi. Preživeo je i «5. oktobar», i Čovića u Koordinacionom telu za jug Srbije, i Koštunicu, i ostale…. Suspendovao je tada preko 40 policajaca, neke uhapsio, a neke od svojih starih pajtaša vratio u SUP. Iz vranjskog SUP-a je otišao 2002. godine i to na mesto specijalnog savetnika generala Sretena Lukića za Jugoistočnu Srbiju.
Nezainteresovanost
Na čelu vranjske policije menja ga Ljubomir Aleksić, čovek sa strane, u pokušaju da se izmire razne suprotstavljene frakcije unutar policije. No, on nije mnogo učinio, policija je bivala još neefikasnija, a posebno u razotkrivanju počinilaca sve većeg broja krivičnih dela na području vranjske opštine. Govorilo se da je, zbog Aleksićeve nezainteresovanosti i bolesti, u to vreme najbolje funkcionisala sprega državnih organa i kriminalaca, pa je član ondašnjeg republičkog Odbora za bezbednost i već pominjani poslanik DS iz Vranja, Dragan Janjić, javno pokrenuo to pitanje, kritikujući Aleksića i rad policije.
– Ovde – izjavio je tada Janjić – očigledno i dalje funkcioniše sprega na relaciji kriminalci, neki od inspektora SUP-a Vranje, korumpirani advokati i deo pravosuđa. Očekujem da kao posledica onoga što je u dokumentima koje sam predao zapisano, a to su napisali i potpisali ljudi koji rade ili su radili u MUP-u, bude povod za ekspresnu akciju policije. Na potezu je načelnik Aleksić i oči javnosti su ovih dana uprte u njega. Javnost Vranja zaprepašćena je osionošću onih koji zbog nesposobnosti policijskih i pravosudnih organa slobodno šetaju gradom i da su i dalje na ključnim položajima da bi blokirali svaki pokušaj Vlade Srbije u sprovođenju reformi.
Policija i Aleksić, međutim, tada nisu ni našli za shodno da Janjićeve optužbe komentarišu, a sve je ostalo po starom.
Na čelu vranjskog SUP-a potom je došao Dragan Božović, pre toga angažovan oko sukoba na jugu Srbije kao predstavnik MUP-a u Koordinacionom telu dveju vlada. Njegovo ime povezivalo se sa događajima iz februara 1997. godine, kada je u opštini Batočina kod Kragujevca došlo do sukoba policije i demonstranata. Pričalo se da je odgovoran za prebijanje nekoliko otporaša. Međutim, ni on nije uspeo značajnije da uredi stanje u vranjskoj policiji niti da efikasnost u otkrivanju krivičnih dela podigne na viši nivo. Govorilo se da je bio organizator hapšenja više osoba albanske nacionalnosti zbog sumnje da su organizovali terorističke akcije na jugu Srbije i ubistvo pripadnika BIA, Selvera Fazlijua, u januaru 2003. godine u Bujanovcu. Za vreme njegovog mandata, podignuto je nekoliko optužnica protiv pripadnika multietničke policije iz Preševa i Bujanovca. Korumpirani policajci bili su srećni i radili «posao» jer ih ni Aleksić ni Božović nisu dirali, niti su kao ljudi sa strane, dovoljno poznavali aktuelni trenutak u lokalu.
Božovića je na čelu okružne policije zamenio Stojan Filipović. Ništa novo nije doneo jer je procenat otkrivanja počinilaca krivičnih dela i dalje vrlo nizak. U dve krupne pljačke tokom ove godine, novca za plate rudnika «Grot» i jednog gradskog kazina, razbojnici su odneli 3 miliona dinara, a policija ih još nije raskrinkala iako je stalno tvrdila da im je na tragu.
Na kraju da pomenemo i najdrastičnije slučajeve prekomerne upotrebe sile od strane pripadnika MUP u ovom periodu. Počeli su pre petooktobarskih promena, u opštoj atmosferi nasilja, prebijanjem šest pripadnika Otpora u Vladičinom Hanu septembra 2000. godine. Jula 2001, u restoranu "Oaza", pripadnik vranjskog SUP-a pretukao je radnika Elektrodistribucije. Sledi slučaj iz septembra iste godine, kada je pretučena recepcionerka u hotelu na Vlasinskom jezeru, u čemu je učestvovao pripadnik OUP iz Surdulice. U jednom restoranu u Vranju pretučen je, od strane policajca, radnik štamparije "Nova Jugoslavija". Crna hronologija kulminirala je kada je pretprošle godine kriminalistički tehničar Srđan Kostić, bez ikakvih razloga i ovlašćenja u vranjskom SUP-u toliko pretukao dvedesetčetvorogodišnjeg Nenada Tasića da je ovaj jedva ostao živ. Međutim, policajce gotovo da ni u jednom od ovih slučajeva nije stigla zaslužena kazna, osim kratkotrajnih suspenzija na poslu.