Ovih dana, gotovo da nema političke stranke i funkcionera u Srbiji, pa i u Kragujevcu, koji se nisu osvrnuli na položaj žena, tvrdeći da su one lepši i pametniji deo nacije te da zato zaslužuju još bolji status nego što ga trenutno imaju.

 

I dok kragujevačke političarke tvrde da u strankama nema diskriminacije, Kragujevčanke na rukovodećim mestima u javnom sektoru priznaju da su ključne pozicije ipak rezervisane za muškarce, mada je sve više uspešnih žena na čelu javnih preduzeća i gradskih uprava.

 

Prava slika se, međutim, dobija tek kada se sagledaju položaj i problemi žena koje su se opredelile da pokrenu sopstveni biznis i budu ekonomski samostalne. Na tom terenu, sve kampanje i zaklinjanja padaju u vodu.

 

„Muško je pametnije i bolje zna“

 

Ekonomski status žena je, bez sumnje, najbolji indikator dostignute ravnopravnosti. U kragujevačkim privatnim firmama, blizu 70 odsto zaposlenih čine muškarci, a svega 30 odsto žene. Situacija je još nepovoljnija ako se posmatraju rukovodeća mesta. Žene su vlasnici ili direktori tek u 27 odsto slučajeva, dok muškarci „gospodare“ u gotovo 73 odsto privatnih preduzeća. Ovi podaci su u skladu sa stanjem u Srbiji, gde se procenjuje da je od oko 110.000 privrednih društava, 25 odsto firmi u vlasništvu žena.

 

O položaju žene na selu ne vredi trošiti reči. Jedno istraživanje od pre tri godine pokazalo je da je u Srbiji u 89,5 odsto slučajeva vlasnik imanja – sin, otac, svekar, muž, zet, to jest muškarac. Žene ne poseduju gotovo nikakvu imovinu, jer udajom prelaze u domaćinstvo supruga u kojem ne poseduju ništa, niti će šta steći. Čak 64,5 odsto anketiranih u selima šumadijskog okruga izjavilo je da mlađi brat može da zapoveda starijoj sestri „jer on bolje zna, jer je muško i pametniji je“.

 

Kad muka zakuca na vrata…

 

Uprkos želji i ambiciji, žene najčešće ne poseduju inicijalna sredstva za pokretanje posla, a gotovo nesavladiva prepreka je i nedostatak podrške, čak i od strane najbližih. U kombinaciji sa malim ili nikakvim iskustvom u rukovođenju firme, to su dovoljni razlozi da većinu njih napusti početni entuzijazam. Istraživanje Šumadijapress-a pokazuje da se žena najčešće odlučuje da pokrene sopstveni biznis u slučaju egzistencijalne ugroženosti. 

 

Svetlana Vuksanović, diplomirani ekonomista iz Kragujevca, skoro 15 godina je vlasnica Agencije za pružanje knjigovodstvenih usluga „Ada“.

 

– Odlučila sam da otvorim agenciju iz jednog prostog razloga.  Gazda u privatnoj firmi nije imao mogućnosti da mi isplaćuje platu, a inače sam samohrana majka i nisam od čega imala da gajim dete.  Samo sam „presekla“ i otišla i otvorila agenciju. Sela sam za prazan sto, nisam imala ni računar, rešila sam ručno da vodim knjige i imala sam samo dva klijenta – priseća se Vuksanovićeva.

 

Svetlani je prvi računar kupio muž najbolje prijateljice, koja danas radi sa njom. To je bilo jedino ohrabrenje, ali želja da obezbedi budućnost detetu bila je snažan motiv da nastavi.

 

– Nisam uopšte imala podršku. „Sama, jadna, razvedena-ona će da propadne“- to je bila rečenica 90 odsto ljudi iz moje okoline. Ljudi oko mene su imali para i para, niko me pogledao nije – kaže ona.

 

Egzistencijalni razlozi su presudno uticali i na odluku Biljane Planić da 2008. pokrene sopstvenu turističku agenciju. Nakon što je 2000.godine ostala bez posla prevodioca u „Zastavi“, počela je da radi u turizmu, potom završila odgovarajući fakultet i nedugo nakon razvoda osnovala agenciju „Atos“:

 

– Osnovna sredstva sam obezbedila od kredita koji sam dobila od Regionalne agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća. U poslu nisam imala podršku ni od koga. Svako misli na sebe i nema sluha za „nove snage“.

 

Antrfile: U prvim godinama poslovanja, naročito ako imaju malu decu, žene koje su same neretko rade i po 18-20 sati dnevno. Poslom se bave i u firmi i kod kuće, deca često odrastaju u kancelariji, ali drugi izbor nemaju.

 

Žene koje odluče da pokrenu sopstveni posao najčešće podrže njihovi roditelji. Dragocena je pomoć to što im pričuvaju decu i pomognu oko kućnih poslova, ali je na ženama i dalje sva odgovornost i teret obaveza. Poslovne žene su prinuđene da se neprestano „uklapaju“ – sa vrtićima i školama, gradskim prevozom, radnim vremenom državnih organa, klijentima…Malo je lakše ako su u braku i imaju podršku muža.

 

– Kod nas nijedna služba nije dobro organizovana. Žene moraju da ispoštuju svoje obaveze na poslu, a za decu i porodicu moraju da se snađu kako znaju i umeju – kaže Vuksanović.

 

Nepoželjne u „muškom svetu“

 

Žene koje su ipak odlučne da istraju, ne očekuju mnogo lakši dani. Još uvek su retkost, a na njihovu ambiciju se gleda sa podsmehom i omalovažavanjem.

 

– Kad se pojaviš u „muškom svetu“ svi te gledaju kao da si praznoglava lutka, jednostavno te ne prihvataju. Mnogo više vremena treba ženi da se dokaže nego muškarcu. Potrebno je da prođu godine da shvate tvoje kvalitete, ali i mi žene smo krive za to – kaže Vuksanović i pojašnjava da su mnoge žene svojim ponašanjem i načinom probijanja kroz život dovele do toga da se muškarci tako ophode prema njima.

 

Uprkos deklarativnom zalaganju, ni država ni Grad nisu stvorili uslove da se ženama makar olakša samostalno poslovanje. Zbog hipotekarnog uslova bankarski krediti su im najčešće nedostupni, ne postoji sistem za stimulaciju, niti pomoć u prevazilaženju problema na poslu, u plaćanju poreskih i drugih obaveza…Stručnjaci smatraju da bi država, ipak, trebalo da zna šta od koga može da traži i da ima više sluha za male firme i preduzetnike, a naročito žene. To, međutim, u praksi nije slučaj.

 

– Teško je svima, ali ženama posebno. Svaki posao u našoj državi se vezuje za muški biznis i jednostavno je skandalozno ako se pojaviš kao žena, vidiš da se pitaju šta ti uopšte tražiš tu – prenosi svoje iskustvo Biljana Planić.

 

Kad nema podrške – mogu i same

 

Država povremeno daje sredstva za zapošljavanje novih radnika, ali potrebe i mogućnosti privatnika se često ne podudaraju sa uslovima takvih programa. Žene sa kojima smo razgovarali kažu da im „apsolutno ništa“ nije ponuđeno, čak ni u vidu olakšice.

 

– Naprotiv, kad sam zaposlila radnicu za spoljne poslove jer zbog zdravstvenog stanja nisam u mogućnosti da se previše krećem, povećali su mi porez. Pisala sam Poreskoj upravi zahtev i obrazložila da zapošljavam novu radnicu zbog zdravstvenog stanja a ne zbog povećanog obima posla, priložila sam i medicinske nalaze – i ništa. Praktično, ja sam „kažnjena“ zbog toga što sam zaposlila jedno lice, što imam ozbiljan fizički hendikep, a pritom, uprava prihoda mi je odredila platu sa kojom nisam imala pravo na dečji dodatak – sa gorčinom ističe Svetlana Vuksanović.

 

Grad, takođe, ne prepoznaje problem i nema nijedan program namenjen konkretnoj podršci ženama koje su pokrenule sopstvene firme.

 

– Već dve godine vodim Udruženje poslovnih žena, a lokalna samouprava ne zna da mi postojimo niti ima sluha za takav vid promocije Kragujevca. Znaju u upravi koja je zadužena za saradnju sa udruženjima, ali je sve u rukama Gradonačelnika. Nismo stranački opredeljene, a ovom gradu očigledno trebaju samo takve osobe – primećuje Biljana Planić.

 

Ovo udruženje, inače, pomaže ženama koje razmišljaju o pokretanju sopstvenog biznisa da se upoznaju sa izazovima koji ih očekuju, a onima koje već rade, da ih što lakše prevaziđu. U nedostatku podrške društva, žene su jedne drugima najveća pomoć. Kad imaju veru u sebe i jasan cilj, sposobnije su od muškaraca, kažu naše sagovornice i dodaju da se ni jednog trenutka nisu pokajale.

 

Nije lako, ali je lepo!