Pančevačku policiju prate specifični problemi, svojstveni ovoj službi, još od promena 5. oktobra. Pre svega kadrovski. Lokalni predstavnici i centralni političari DOS-a nisu mogli više od godinu i po dana da se dogovore ko će biti novi načelnik Međuopštinskog SUP-a, (pokriva teritoriju osam južnobanatskih opština, računajući i deo granice prema Rumuniji), pa je na tom mestu zaostao Dragan Terzić, čovek koji je nakon pada režima Milošević-Marković govorio da je profesionalac “koji je samo izvršavao naređenja pretpostavljenih u koje nije imao razloga da sumnja”. Jedno od njih je bilo da u leto 2000. godine ispred sedišta Opštinskog odbora SPS-a svake noći dežura putničko vozilo sa civilnim tablicama i naoružanim policajcima u građanskom odelu. Valjda mladi muškarci sa motorolama i pištoljima nisu imali šta drugo da rade tokom dugih letnjih noći, nego da po naređenju paze da huligani ne zalepe “Otporove” nalepnice po fasadi i izlozima.
Terzića je početkom jula 2002. godine zamenio pukovnik Milovan Kovačević, policajac nepoznat ovdašnjoj javnosti, s obzirom na to je do imenovanja obavljao dužnost pomoćnika načelnika Uprave policije u MUP-u; nakon deset meseci službovanja, u maju 2003. dao je prvi intervju lokalnoj Televiziji i listu “Pančevac” i to o rezultatima “Sablje”. Nije rekao ništa naročito. Nakon formiranja manjiske Vlade, Kovačevića je sa tog mesta sredinom aprila ove godine potisnuo major Zvezdan Radojković, dotašnji šef Odseka za suzbijanje opšteg kriminaliteta, oficir koji se istakao leta 2000. godine doslednim, temeljnim i čestim ispitivanjima privedenih pripadnika Narodnog pokreta “Otpor”. Da li su Radojkovićevu prebrzo zaboravljene ove “zasluge” na afirmaciji demokratskih vrednosti u Srbiji, ili se takvo “profesionalno” ponašanje pokazalo kao preporuka kod “beogradskog mangupa” ministra Jočića za unapređenje, nije poznato. Tek, Radojković je tu gde je, dok su otporaški ideali odavno pokopani.
Obratite se portparolu
Iako je pre dva meseca izvesni Slaviša Kovačević imenovan za portparola ovdašnjeg SUP-a i iako je novinarima čak podeljen broj njegovog mobilnog telefona, crna hronika u ovdašnjim listovima nije postala kompletnija. Glasnogovornik često ili nema traženu informaciju, ili ne može da je da, ili upućuje novinare na istražne sudije ili “mobilni pretplatnik nije dostupan”. Služba je, jednostavno, i dalje zatvorena i nema se utisak da je bilo kakvo prisustvo bilo koga ko nije u „strukturi” dobrodošlo. Žandari sazivaju konferencije za novinare samo kada imaju da se pohvale nekim spektakularnim uspesima, što je relativno retko, a i tada govore o, na primer, tome kako je pozornik na bolovanju, istina slučajno, u Crepaji otkrio pljačkaše banke u Kovačici. Izostaju ozbiljniji komentari pojave trgovine ljudima ili o nasilju u porodici, a kada novinari zatraže više informacija o tim krivičnim delima, birokratska procedura potraje nedeljama i završi se, bez podrobnije analize, ustupanjem broja slučajeva pravosuđu. U međuvremenu je iz javnosti nestao bilo kakav trag o aktivnostima čuvenog Tima za borbu protiv korupcije, tako da je ova pojava krajnje neistražena.
Posebna je priča o (ne)otvorenim udbinim dosijeima o građanima koji su kategorisani kao “unutrašnji neprijatelji”. Sudeći po dostupnim informacijama, južnobanatska Udba poslednjih 50 godina nije radila gotovo ništa. U prvih sedam dana važenja Uredbe u rano leto 2001. godine, ovdašnjoj Udbi se obratilo 56 građana, od kojih je samo šestoro zavedeno u dokumentaciji kao “unutrašnji neprijatelj”. I – to su jedini podaci o ovom pokušaju demontaže jednog dela tajne policije koja je u posleratnoj istoriji bivše Jugoslavije tako često bila zloupotrebljavana. Mnogi ovdašnji osvedočeni opozicionari i aktivisti nevladinih organizacija, koji su tokom devedesetih pružali aktivan otpor režimu Milošević-Marković, osnivali odbore demokratskih stranaka, učestvovali u svim demonstracijama, kontaktirali sa stotinama stranaca, navodno, nemaju dosijee. Dragan Žujović je postao načelnik RDB-a (BIA) u Pančevu nekoliko meseci pre 5. oktobra i još uvek sa tog mesta čuva ustavni poredak u skladu sa zakonom.
Biće belaja, kaže Zoraja
U pančevačku javnost dodatnu zabunu unosi činjenica da policija deluje prekasno i nepreventivno. Mnogi se pitaju kako je moguće da policija ne zna da se, na primer, laki narkomani okupljaju na lokaciji “parkić-narkić” u najstrožem centru grada, koju poziciju drže prijateljice noći na ulasku u grad iz pravca Beograda, ili ko su bili najveći dileri cigareta i šverceri benzina u vreme sankcija, kada to zna svaki prosečno obavešten građanin, jer Pančevo je dovoljno mali grad. Isto tako, ima ljudi koji se pitaju koliko je inspektorskih plata potrebno da bi se kupio džip. Odgovora za sada nema, kao ni rezultata istraživanja unutrašnje kontrole, ako je nešto tako u ovdašnjoj policiji ikada sprovedeno. Jedino je poznat slučaj pozornika, koji je pre nekoliko godina dobio otkaz jer ga je u očigledno praćenoj i sinhronizovanoj akciji njegov starešina uhvatio na delu kako od jedne rumunske državljanke naplaćuje ekstraporez u iznosu od dvadesetak maraka na ovdašnjem buvljaku (na kome inače cveta nelegalna trgovina i mnoge druge nezakonite aktivnosti). Postoji osnovana sumnja da se dotični drugim povodima zamerio pretpostavljenima pa sada najviše vremena provodi u kladionicama sportske prognoze.
Policija slabo asistira gradskim komunalnim službama – vlasnici kuća u okolini buvlje pijace bez ometanja naplaćuju parking na javnim gradskim i zelenim površinama (!), inspekcije, policija i “pauk” ne reaguju. Nije poznat slučaj da je zbog ovakve uzurpacije javnog dobra iko ikad kažnjen. Naposletku, nisu svi Pripadnici naučeni bontonu. Nestale su, srećom, rečenice tipa “Je l’ ti znaš, bre, ko sam ja?", ali se i dalje mnogi likovi u uniformama obraćaju građanima na ti. Ne izostaju ni pretnje novinarima. Prošle nedelje, tokom svečane akademije posvećene Danu grada, preko dvadeset automobila uglednih zvanica je bilo parkirano u pešačkoj zoni. Policija je, umesto da kažnjava prestupnike, vodila računa o sopstvenom komforu. Uniformisani vozač službenih kola koji je imao pločicu na kojoj je pisalo Zoraja, branio je fotografima lokalnih novina da načine snimke njegovog nepravilno parkiranog automobila. Nisu ga poslušali.