Kada su bile teške i kritične situacije jasnije nego ikada pokazivalo se da žene u čačanskom kraju nisu vične samo obavljanju uobičajenih “ženskih poslova” po kući i u porodici, već i da mogu da ponesu teret donošenja odluka i obavljanja važnih društvenih poslova.  Za vreme u kome su živele i za položaj žene u tadašnjoj patrijarhalnoj društvenoj zajednici, neke od njih pokazale su zavidan nivo ambicije i odgovornosti. Kao recimo, Draga Milićević Lunjevica, poreklom iz, Čačku susednog, Gornjeg Milanovca, kasnije poznatija kao Draga Mašin i još poznatija kao kraljica Draga Obrenović, kojoj je ambicija da postane srpska kraljica sa uticajem na donošenje državnih odluka, došla glave 1903. godine.

 

Pozitivniji primer je svakako najznačajnija srpska slikarka sa kraja 19. i početka 20. veka, Nadežda Petrović, koja se tokom Prvog svetskog rata aktivno uključila u srpsku vojsku kao bolničarka na prvoj liniji fronta. Tokom Drugog svetskog rata Milica Pavlović, Milka Minić i mnoge druge žene čačanskog kraja istakle su se svojom  hrabrošću u borbi protiv fašizma i za bolje i pravednije društvo.

 

Žene Čačka posle Drugog svetskog rata izborile su se da u gradu bude podignut jedinstveni spomenik četiri vere, kao spomeničko obeležje svim žrtvama ratova na ovim prostorima bez obzira na njihovu veru i da li su u ratovima bili agresori ili oni koji se brane.

 

Stariji Čačani i danas pamte dr Jelisavetu Vasilijević, prvog dečjeg lekara u Čačku, koja je tokom Drugog svetskog rata postupajući u skladu sa lekarskom etikom lečila i četnike i partizane. Posle oslobođenja postala je žrtva spletke u Bolnici, pa je pod optužbom da se bavila nadrilekarstvom jer je navodno lečila u privatnoj ordinaciji i po kućama pacijenata umesto u Bolnici, uhapšena i privedena na sud. Tog 5. februara 1947. godine u Čačku su se dogodile prve posleratne demonstracije građana, kada je protiveći se suđenju doktorki Vasilijević pred sud stigla kolona od preko 400 demonstranata, većinom žena. Ipak, osuđena je na šest meseci prinudnog rada i upućena u rudnik Jarando kod Boljevca. Tokom izdržavanja kazne radila je u rudničkoj ambulanti, a po isteku kazne odbila je poziv da se vrati u Čačak i ostala da leči rudare. U rodni grad vratila se, igrom sudbine, tek kad je umrla. Takva sahrana u Čačku do tada, a i nikada posle, nije viđena. Od železničke stanice gde je kovčeg sa telom doktorke Vasilijević stigao vozom, pa do groblja, na rukama svoju doktorku nosili su boljevački rudari u svečanim rudarskim uniformama.

 

Čačani će dugo, kao direktorku koja je u nekoliko mandata vrlo uspešno vodila dečju ustanovu Radost, pamtiti Jelisavetu Surudžić. Ne samo da su tokom njenog mandata podignuti dečji vrtići, već i dečje letovalište u Ulcinju, gde su generacije najmlađih Čačana prvi put bile na letovanju.

 

U savremenoj istoriji Čačka, čak i u vreme jednopartijskog sistema, bilo je žena koje su hrabro dizale glas protiv društvenih anomalija, kao što je osamdesetih godina prošlog veka, Gordana Đaković, tadašnja predsednica omladine Čačka sa saradnicima javno digla glas protiv nepotizma, veza i vezica pri zapošljavanju. Ostaće upamćeno da je omladina Čačka pod njenim rukovodstvom organizovala, za tadašnje političke prilike nezamisliv, miting nezaposlenih na gradskom trgu u Čačku, sa koga nije smela da izveštava TV Beograd, ali je sa kamerama bila prisutna novinarska ekipa TV Ljubljana.

 

Žene u Čačku nisu imale priliku da se istaknu kao rukovodioci u privredi, ali kao izuzetak od tog pravila, pomenućemo Milanku Andrić, koja je bila dugogodišnja stroga i uspešna direktorka Čačanske banke.

 

Ni danas u Čačku nema žena na upravljačkim pozicijama u privredi. Jedina žena na čelu nekog od brojnih lokalnih javnih komunalnih preduzeća je Verica Stanić, direktorka JP Gradsko zelenilo. Ta nepravda bila je, možda, jedan od motiva da se žene preduzetnice samoorganizuju i formiraju Udruženje ženskog preduzetništva  Nadežda Petrović, kroz koje jedna drugoj pomažu i afirmišu žensko preduzetništvo. Istaknute članice tog udruženja i ugledne privrednice Čačka su Zorica Selaković i Maruška Topalović, obe dobitnice visokog priznanja Žena Zmaj, koje se  dodeljuje najuspešnijim poslovnim ženama u Srbiji.

 

Žene nisu adekvatno zastupljene ni u lokalnoj samoupravi. Među nosiocima četiri glavne političke funkcije tek je jedna žena dr Svetlana Mladenović, kao potpredsednica Skupštine grada. U Gradskom veću od 11 članova, samo je jedna žena, Jovanka Jovanović. Među osam načelnika gradskih uprava tek dve, Nadežda Vuksanović i Slavica Karanac. Od 75 odbornika Skupštine grada, samo 18 je odbornica.

 

Carstvo žena u Čačku je u kulturi. Osim Doma kulture, na čelu svih ostalih gradskih ustanova kulture su žene. Direktorka Umetničke galerije “Nadežda Petrović” je Milica Petronijević, Narodnog muzeja Delfina Rajić, Gradske biblioteke “Vladislav Petković  Dis” Danica Otašević i Istorijskog arhiva Lela Pavlović.

 

Da li će nakon sledećih lokalnih izbora veći broj žena ući u gradski Parlament, videćemo ubrzo. Sudeći po, do sada, predatim izbornim listama male su šanse da se poveća broj žena na funkcijama u lokalnoj samoupravi. To svakako nije realan pokazatelj sposobnosti, znanja i ambicija žena u Čačku da se prihvate javnih funkcija. Više je pitanje patrijarhalnog duha lokalne sredine i socijalnog položaja žene u ovoj sredini.