Од 167 локалних самоуправа у Србији, у 133 су зараде по запосленом испод републичког просека, пораст оних који живе испод апсолутне границе сиромаштва двоструко је већи у остатку Србије у односу на Београд, само у 2010-тој 50.000 грађана Србије преселило се у престоницу у потрази за бољим животним стандардом, а “опседање београдских капија” иза којих се окреће три четвртине укупног српског капитала, постало је дефиниција успешног локалног лидера. И док централизована Србија атрофира, политичари “надвлаче конопац” око, иначе званично прокламованог државног опредељења за децентрализацију, а збуњени грађани лутају од страха од сепаратизма до захтева да се извуку из живог блата сиромаштва

 

Готово да нема локалне средине у којој се, у свакодневној политичкој комуникацији не чује да добар градоначелник или председник општине “мора сваки дан у Београд” јер “тамо су паре”. Једнако често говори се и да, ако хоћемо више инвестиција, локалну самоуправу треба да води коалиција по угледу на републичку и да, тако, оствари бољу сарадњу са Владом Србије, а ако се радници или привредници из каквог предузећа пожале локалној управи, добиће одговор да “локална самоуправа нема ингеренције у привреди”.

 

И мање осетљивом уху већ ове три реченице могу рећи оно на што стручњаци већ одавно упозоравају – да је Србија у овом тренутку високо централизована земља, у политичком, економском, админстративном и сваком другом смислу. Централистички приступ највидљивији је у области финансија, где је на снази је механизам који највећи део прихода стечених на локалним нивоима концентрише у државну касу, да би се потом тај исти новац дистрибуирао по критеријумима које  одређује актуелна републичка власт. Тако, извршна републичка власт одлучује шта ће се и којој локалној средини градити, а да, најчешће није информисана да ли је неки локални пут у источној Србији од веће важности него болница у западној.

 

Статистика и београдизација

 

Прича о децентрализацији која кореспондира са све чешћом побуном против “београдизације” Србије, потврду добија и кроз алармантне статистичке податке који осликавају разлике у стандарду грађана који насељавају престоницу и оних у остатку Србије.

 

Према најновијим подацима Републичког завода за статистику  просечна нето зарада за април у Србији износи око 390 евра. При том, становник Београда у просеку зарађује 465, Сомбора 365,  Крагујевца 368, Ниша 367, Врања 288 евра. Најмања просечна зарада је у Књажевцу, 195,  а највиша у једној београдској општини, 563 евра, дакле готово три пута више. Упозоравајућа је и чињеница да од 167 локалних самоуправа чак 133 имају просечне зараде ниже од републичког просека. У тој групи су и готово сви већи градови у Србији, па и добар број војвођанских општина.

 

И статистика о порасту сиромаштва показује увећавање разлика између Београда и остатка Србије. У 2008. години је испод апсолутне границе сиромаштва у Србији било 6,1 одсто грађана. У Београду их је било  2,1, а у централној Србији 7 одсто. У прошлој години је број сиромашних у Србији порастао је на 9,2 одсто, у Београду на  5,3, а у централној Србији на чак 12 одсто грађана.

 

Четири су кључна показатеља по којима се види да је Србија фискално веома централизована земља, наводи проф. др Мирослав Прокопијевић, председник Центра за слободно тржиште. Фискална централизација огледа се у томе што је удео потрошње градова и општина сувише мали у односу на државну потрошњу, што општине и градови имају мали удео изворних прихода, свега 20-так одсто од укупних прихода, што су пореске стопе униформне и има јако мало пореске конкуренције између општина и градова код оних пореза за које су они надлежни, и коначно, то што градови и општине имају лош положај на кредитном тржишту и доста су несамостални у задуживању. – То се види и по томе што до сада ниједан град или општина нису емитовали такозване дужничке хартије или муниципалне обвезнице – наводи професор Прокопијевић.

 

Смисао и препреке

 

– У Уставу Србије пише да сви грађани имају једнака права на једнак ниво услуга. И не пише да за остварење тог права има значаја где живимо. Ако ниво услуга који добијамо у нашој локалној заједници није једнак нивоу који добијају грађани престонице, ми имамо право да протестујемо. А о томе какве су, на пример, здравствене услуге у једном граду или општини, најбоље зна руководство тог града или општине. Зато оно мора да има и ингеренције да на њих утиче. – рекао је недавно на једном скупу Александар Михајлов, експерт Савета Европе и менаџер програма “Јачање локалне самоуправе у Србији”.  По мишљењу Михајлова концепт децентрализације се тешко разумева и зато што се углавном представља само као борба за располагање новцем, а губи се из вида да је смисао децентрализације да грађани у својим локалним заједницама одлучују о својим приоритетим потребама и проблемима и решавају их.

 

– Србија је једина земља у Европи у којој је читава имовина централизована – упозорио је Михајлов, додајући да је, уз подршку СЕ  припремљен концепт закона који чека на усвајање.

 

Александар Попов, директор Центра за регионализам у Новом Саду, подсећа да је још је ДОС, правећи свој програм, обећавао доношење декларације са нагласком на већи степен регионалне аутономије и децентрализацију локалних заједница. Од тада се, наглашава он,  променило пет влада и ништа се суштински није догодило. По мишљењу Попова, неколико је разлога што је концепт децентрализације у Србији “ухваћен у чучњу”.

 

– Не постоји политичка воља делова владајуће гарнитуре за спровођење децентрализације. Ординарна је чињеница да свака власт жели концентрисану моћ и зато ни после десет година није донет закон о повраћају имовине локалним самоуправама. И од председника Тадића стижу обесхрабрујуће изјаве како се у децентрализацију мора ући опрезно да не дође до дестабилизације.  Јавно мњење, пак, због историјског наслеђа и перцепције сталног губитка, склоно је да захтев за децентрализацијом доживљава као тежњу ка сепаратизму, а Европски политичари не чине ништа да се ти страхови развеју – оцењује Попов.

 

У очекивању стратегије

 

Питање у којој мери грађани разумеју децентрализацију, “отворено” је и приликом истраживања које је својевремено спровео ЦЕСИД. Према њему, тек сваки пети грађанин Србије тврди да јесте за децентрализацију , већина је против ње, док су ставови дела испитаника помешани. С друге стране, огромна већина испитаника подржава повећање надлежности локалних самоуправа. Та два податка, заправо, потврђују оцену да грађани децентрализацију поистовећују са територијалном аутономијом и сепаратизмом.

 

Влада Србије је, са намером да обезбеди услове за израду националне стратегије децентрализације, у марту 2009. основала је Национални савет за децентрализацију, а половином исте године и Канцеларију Националног савета.

 

– Канцеларија Националног савета за децентрализацију РС је током протеклих нешто више од годину дана, спровела много промотивних активности о предностима које процес децентрализације доноси сваком конкретном грађанину: у сарадњи са неколико партнера организовали смо прву Националну конференцију о децентрализацији, објављујемо часопис „Децентрализатор“, обилазимо Србију промовишући студију о моделима децентрализације у земљама ЕУ, сарађујемо у пројектима Савета Европе који се односе на јачање капацитета локалне самоуправе… Верујемо да су ове наше активности утицале на све већи значај који ово питање добија и пажњу која се у јавности посвећује децентрализацији. Ипак, о томе колики је стварни ниво подршке процесу децентрализације и да ли је он нешто већи у односу на период од пре две године, моћи ћемо да имамо конкретне податке на јесен, када будемо добили резултате истраживања јавног мњења, које ћемо спровести током лета – каже Наташа Чорбић, директорка Канцеларије Националног савета за децентрализацију.