Тајкунизација у економији, све јача клерикализација у душама, вештачки расап између Косова и Европе, традиционалног и модерног, то су између осталог тековине минуле декаде Србије 

 

Оно пред чиме је већ десет година запитана српска јавност јесте недоумица – да ли је било шестог октобра 2000? Ако није, због чега, и када ће, напослетку, осванути и тај дан? И је ли уопште у питању само један магични дан, који би снажним замахом однео сав талог који се деценијама гомилао на дну српског друштва, или је то процес, дуготрајан, мучан и болан, који би, као после тешког порођаја, изнедрио плод једног модерног, перспективног и продуктивног система, растерећеног од митологије и митоманије сваке врсте? На крају крајева, има ли уопште воље, а не само декларативног залагања за тако нешто? Флоскула “после промена” неизбежно за собом вуче и баласт запитаности – каквих то промена, и да ли се нешто суштински, структурално, уопште променило?

 

Борба Титана

 

У земљи, у којој је политика већ одавно судбина, и то рекло би се фатална по својим резултатима и досадашањим дометима, партократија достиже свој пароксизам. Пети октобар је култни датум, per se, и све после њега је изгледније него пре, или је бар тако требало да буде. Но, на тај дан експонирани и неоспорни демократски потенцијал, брже-боље је контаминиран   јаким вирусом национализма, па је енергија жудње за демократијом, после деспотије Тита и диктатуре Милошевића, поново сабијена у пиштаљке по фиокама, и у шерпе у које се више не лупа, већ служе својој примарној намени – под условом да има шта да се у њима скува.

 

 

Политичку флуктуацију након десет година обележило је укрупњавање политичке сцене; Србија се данас у политичком смислу опет враћа архетипској “борби титана”, перманентном сукобу између традиционалног и модерног, овога пута оличеног у бесмисленој дилеми – “Косово или Европа”.

 

Враћа се, али поново са јасним знацима непрепознатљивости у класичној политиколошкој подели на левицу, центар и десницу, па се тако дешава да су и у једном и у другом блоку, и у власти и у опозицији, коалициони партнери републиканци и монархисти, “европљани” и “србенде”, партизани и четници. Само у Србији, која је по Уставу секуларна држава и република, може да се деси да на државној застави доминира грб са круном, да се химна зове “Боже правде”, да се још пре доношења позитивних закона о реституцији, имовина враћа само Круни и Цркви. Обичан народ, очигледно, не подлеже трулим политичким компромисима, њему су доста и обећања о бесплатним акцијама јавних предузећа.

 

Коалициони загрљај

 

Преломни тренутак у савременој историји Србије, свакако је било убиство Зорана Ђинђића. То је била кулминација тензија између “модерниста” и “традиционалиста”, па ма шта то значило, те се и дан данас осећају последице несрећног експеримента са ДСС и Коштуницом на власти, као да је држава огледно добро, а грађани кунићи. Навлаш погрешно јавности пласирана синтагма Борислава Пекића о “националном и демократском” злоупотребљена је до крајњих граница, и ствар се, после самопроглашења Косова за независну државу, и његовог признавања од, хтели ми то или не, извесних држава релевантних за светско устројство, вратила тамо одакле је и кренула, на Косово. Социјалисти, који су у свом безграничном политичком прагматизму целу чорбу и закували, сада се њоме сладе, захваљујући свом “коалиционом потенцијалу”, за сада само као коалициони партнери, али са латентним амбицијама на 104 посто гласова бирача, како  су за Милошевићевог земана проглашавали.

 

Сада они, у коалиционом загрљају, држе и старост и младост Србије. Девастиране пензионе фондове контролише ПУПС, и отпуштени радници којима радни стаж није уплаћиван е да би се финансирали сулуди ратови за “васколико Српство”, сада морају да гласају подобно, како би стекли право на пензију коју су одавно заслужили. С друге стране, Министарство просвете је по коалиционом споразуму “припало” СПС-у, као да им га је ујак у наслеђе оставио, па се ђаци и студенти налазе у једном вакууму недоследних школских програма, Болоњске декларације и државних и приватних школа (а све то папрено кошта), борећи се са туђицама као што су “бачелор” или “мастер”, а да нема никога ко би им то сувисло објаснио. Замислите двадесетпетогодишњака, тек дипломираног студента, који деди треба да саопшти да је бачелор. Изгубиће наследство. Него, viva Блаце, Лепосавић и Ранилуг! И то је последица дуализма српског друштва после 2000. и мантре зване “транзиција”, као да је то елементарна непогода попут вулкана или цунамија, а не креирају је људи у тамним оделима и са литром и по гела у коси, по којекавим кабинетима.

 

Здравство, “тал” Г 17 је, наравно, бесплатно, али само под условом да је просечан српски грађанин здрав. У супротном, јефтиније и једноставније му је да одмах закупи парцелу на најближем гробљу. Па могу лекари да буду сто пута “изабрани”, никакве фајде од тога ако им је ресорни министар изабрао колегу који ће да га лечи, негде у белом свету, а ваљда је човек најпозванији да процени свој подручни кадар.

 

Тајкунизација у економији, све јача клерикализација у душама, вештачки расап између Косова и Европе, традиционалног и модерног, то су између осталог тековине декаде Србије “после промена”. Политика, схваћена у најпејоративијем смислу, као бели двоглави орао крстари небом Србије, и тражи нове жртве. Парадоксално, људи од ње беже, уместо да се као словесни грађани ухвате с њом у коштац. Јер, још је мудри Аристотел упозоравао пре око две и по хиљаде година: “Ако се ти не бавиш политиком, она се свеједно бави тобом”.