Рецепт за успех: таленат, много труда и прстохват среће.И након што је заблистала у „Меденом месецу”, „Чекаоници” и „Греху њене мајке”, остала је скромна девојка из комшилука
Ово је прича о младој глумици из нашега града којој је, чини се, предодређено да дотакне звезде. Јелена Тркуља ће 27. фебруара напунити 25 година. Пре две године дипломирала је на Факултету драмских уметности у класи професорке Гоце Марић, а од тада је играла у неколико сјајних представа у различитим београдским позориштима, маестрално је изнела главну улогу у „Меденом месецу”, најновијем филму Горана Паскаљевића, а сви они који прате серију рекордне гледаности на националној телевизији „Грех њене мајке” Здравка Шотре, моћи ће ускоро да је виде и у овом остварењу, у коме се у три епизоде појављује у улози Босе миражџике.
Глумачки сан
Јелена је недавно заблистала и у представи „Чекаоница” Бориса Лијешевића и Бранка Димитријевића, урађеној у копродукцији панчевачког Културног центра и „Атељеа 212”. Комад је у Панчеву и Београду премијерно изведен крајем јануара, а критика и реакције публике су више него позитивне. Јасно је да би сваки млади глумац могао само да пожели почетак каријере попут Јелениног. Скептици су сигурно већ помислили да је ова девојка до успеха дошла захваљујући везама, доброј залеђини или богатим родитељима, али њена животна прича доказује управо супротно.
– Почела сам да „глумим” у трећем-четвртом разреду основне школе, у „Атељеу младих”, најпре код Лазара Драгичевића, а потом и код покојног чика-Нерона. Тај период памтим као најпријатнији вид припреме за глумачки позив. Ипак, мој најрадикалнији и најважнији увод у глуму и у све што она носи, са свим врлинама и манама, имала сам у драмском студију Културног центра код Јасмине Вечански. Јасмини сам неизмерно захвална за све што ми је пружила јер сам то доживела као школу живота и рад с њом ме је стварно припремио за академију.
Јелена је с Јасмином Вечански радила годину дана. У то време је похађала трећи разред Гимназије „Урош Предић”, али тада још није осећала да је време да окуша срећу на академији. Учинила је то тек након велике матуре.
– Припремила сам драмски монолог, монолог-комедију, рецитацију и имитације. Готово сам завршила и онда ме је професорка Гоца Марић питала имитације. Имала сам невероватну трему, али сам вероватно, у жељи да је прикријем, деловала сувише самоуверено и поставила сам једно јако глупо питање: „Хоћете седеће или устајуће?” Не знам уопште одакле ми то питање и тај израз „устајуће”, који чак није ни граматички исправан. Човек од треме хоће да буде нешто што заправо није. Моја професорка је то доживела као глупо питање у погрешно време и рекла је: „Не, не морате сад ништа, сад изађите, до виђења”. Изашла сам и знала сам одмах да нећу ући у ужи избор. Тај период од јуна до септембра био је најјачи период сазревања у мом животу. Тог дана на пријемном сам стварно остарила. Најискреније, било ми је драго што нисам примљена зато што сам морала да се научим неким стварима. То је само био неспоразум и погрешна комуникација, али сам управо на тај начин схватила да у овом послу мораш да будеш врло истанчан да би разумео свачији начин комуницирања. Када си млад, онда то не схваташ и правиш грешке.
Кад судбина умеша прсте, чин први
Већ у августу Јелена је увелико схватила да мора да покуша да упише нешто друго, али јој је постало јасно да је за то било касно. За приватни факултет није имала новца. Тако се крајем лета запослила у београдском бисоскопу „Таквуд” и чекала октобар како би почела да ради. Требало је да на улазу у биоскоп цепа карте. Тако би и било да њена другарица Соња једног дана није отишла на сајт Факултета драмских уметности и видела да је други пут у историји ове установе организован септембарски испитни рок. Требало је да пријемни испит буде одржан за недељу дана. Јелена је на пријемни отишла с истим програмом јер није било времена да спреми било шта друго. Од четрдесет кандидата била је једина примљена.
Од „Црвенкапе” до „Чекаонице”
Први посао Јелена је добила на трећој години академије у панчевачком Културном центру, у представи „Црвенкапа” Стевана Бодроже. Глумила је маму и баку и била је толико добра да је на два фестивала добила награде за ове улоге. Уследиле су потом улоге у „Алиси у земљи чуда” Ненада Гвозденовића, такође у продукцији Културног центра, затим у представама „Сусрет” и „У потрази за изгубљеним временом” у „Дадову”. Посебно су јој драге студентска представа „Мозак афродизијак” по тексту Игора Бракуса, као и дипломски комад „ТЏ или прва тројка”, у режији Јелене Богавац, по тексту Милене Богавац. С представом „Чекаоница”, у којој заиста бриљира, публика неће моћи да је не примети и не заволи.
– Пријатно сам изненађена реакцијама публике, која је „Чекаоницу” схватила на прави начин: као топлу, истиниту, хуману и комичну причу. Редитељ Борис Лијешевић је врло даровит и диван човек. Инсистирао је на једној мирној, природној, такорећи документарној глуми, која је ретка у театру. Ту се увек трудиш да одеш у жанр, да уђеш у лик, да будеш што бржи, што занимљивији, да све има своју кулминацију, а у „Чекаоници” је све врло спонтано. Као да посматраш сам живот.
Кад судбина умеша прсте, чин други
Прича о Јеленином упису на факултет указала је на то да она има ту срећу да се битне ствари у њеном животу дешавају захваљујући невероватном сплету околности. Можда би се и пријемни у септембру могао сматрати пуком случајношћу да није приче о томе како је ова глумица добила главну улогу у филму „Медени месец”.
– То је био фебруар моје четврте године на факултету. Наша професорка је једног дана на академију довела Владу Паскаљевића, сина Горана Паскаљевића, да нас фотографише за кастинг за свој нови филм. Рекао је да ће можда неке од нас позвати. Прошло је неколико месеци и већ сам била заборавила на то. У јуну је уследио телефонски позив. Звали су ме да дођем на кастинг за Владин филм и послали су ми текст за сцену који је требало да научим. Реч је о филму „Ђавоља варош”. Врло сам објективна према себи када читам сценарио и увек могу да проценим шта је предодређено за мене и шта би требало да играм, као и за које улоге не бих била добар избор. Овог пута се нисам видела у потенцијалној улози и зато сам на кастингу била потпуно опуштена. Нисам имала никаква очекивања, у старту сам себе отписала. Међутим, недељу дана касније су ме позвали и рекли да треба да се појавим поново. Испоставило се да заправо Горан Паскаљевић жели да разговара са мном. Нисам могла ни да наслутим о чему је реч. У Горановој канцеларији нашли смо се глумац Небојша Миловановић, један камерман, заправо будући директор фотографије у филму „Медени месец”, и ја. Горан ми је рекао да ме је видео на снимку за Владин филм и да Влади не одговарам, али да сам можда права особа за нови филм који он снима. Онда је Небојшу и мене замолио да на лицу места импровизујемо сцену двоје младих људи који се воле и који морају да оду из земље. Урадили смо импровизацију, камерман је то снимио и Горан ми је већ после тих пет минута рекао да ћу ја играти ту главну улогу с Небојшом. Набројао ми је да ће у филму играти Петар Божовић, Мира Бањац, Власта Велисављевић, Лазар Ристовски… Нисам могла да верујем. Тек када је после два месеца Горан Паскаљевић званично објавио да снима филм и саопштио имена глумаца, Јелена је душом, срцем и главом поверовала да је улога заиста њена.
– Сваком глумцу бих пожелела да га задеси макар једном у животу да на овај начин буде одабран, да се осети као да је заиста требало да он и само он добије ту улогу, потпуно случајно и на основу аудиције.
Ватрено крштење
Јелени је рад на филму „Медени месец” донео много тога доброг. Упознала је великане нашег глумишта, учила је од њих сваког дана, а ватрено крштење пред камерама, и то у главној улози, па још с једним од веома цењених редитеља код нас и у свету, стигло је у прави час.
– Још једна дивна предност рада с Гораном Паскаљевићем јесте то што је он у иностранству невероватно цењен, што комуницира са светом и што кад снимите филм с њим, обавезно уследе путовања. Ја сам као и многи млади овде припадник генерације која не путује и зато ми је драго што ми је овај филм омогућио да се осећам као део света. Премијеру смо имали у Венецији, потом смо отишли у Абу Даби, па у Белинзону у Швајцарској, а затим је одржана и премијера филма у Тирани. Горан Паскаљевић је у међувремену у Солуну добио награду за животно дело, а филм је добио награду критике. Иста награда, као и награда за најбољи филм, стигле су и из Ваљадолида у Шпанији.
Без фиоке, молим
Када је снимање филма било завршено, а пре његовог премијерног извођења, Јелена се појавила и на кастингу за серију „Грех њене мајке” Здравка Шотре. Глумачка екипа одабрана је на основу кратког представљања и визуелног утиска, а Јелена се заиста обрадовала због улоге која јој је додeљена.
– У питању је врло комична сеоска дама, права каћиперка, и та улога ми је баш пријала. Драго ми је што ме редитељи виде на различите начине. Не бих волела да будем затворена у фиоци нечега што ми типски одговара.
На самом почетку своје каријере Јелена Тркуља се подједнако успешно представила и на позорници, и на филму, и на телевизији. Протекли период за њу је био врло буран, а показало се да се она сјајно снашла у свим задацима које јој је живот припремио и да је на прави начин искористила понуђене шансе.
Сви они који још нису упознали ову уметницу заиста великог потенцијала, о којој ће се сигурно још много причати, нека никако не пропусте представу „Чекаоница”, која ће у Културном центру поново бити изведена средином фебруара. Сигурни смо да ће бити у најмању руку опчињени како самим комадом, тако и Јелениним талентном, шармом и младалачком енергијом.