Rasina kao jedina
gradska reka odavno nije u drugoj klasi voda što znači da nije preporučljiva ni
za kupanje. Na drugoj strani, ništa ni od najavljene izgradnje sanitarne
regionalne deponije u gradu sa 130.000 stanovnika

Stanje životne
sredine u Kruševcu je manje zabrinjavajuće od kada je privreda kao potencijalni
zagađivač desetkovana. Bez obzira što je 
privredi “smrklo”, životnoj sredini nije”svanulo” niti će, sudeći prema
podacima koji slede.

 

– Kontrolu
kvaliteta vode potoka radimo dva puta godišnje i to za njih desetak i svi su u
izuzetno lošem  stanju. Pre su to
kolektori otpadne vode nego što su potoci, jer je organsko opterećenje toliko
da u vodi uopšte nema kiseonika, na primer u Vučačkom potoku. U potoke se uliva
gotovo sva otpadna voda, većinom iz seoskih domaćinstava i malo je tu nekih
industrijskih zagađivača. Tako je godinama unazad. Shodno Pravilniku iz 1968.
godine svi potoci “izlaze” iz druge kategorije kvaliteta voda – priča nam dr
Vesna Marić, specijalista Odeljenja higijene Zavoda za javno zdravlje u Kruševcu,
koji osim navedenih potoka kontroliše i kvalitet vode Rasine, Zapadne Morave na
“mernom mestu” kod Mačkovca, kao i reku Pepeljušu.

 

Od potoka smo počeli
jer se oni, pre ili kasnije, prvo uliju u najveću i jedinu pravu kruševačku reku,
Rasinu, a zatim i u Moravu.

 

– Prema
poslednjim merenjima iz oktobra meseca stanje Rasine, čiju vodu uzorkujemo na
13 mesta od Majdeva (ispod gradske Fabrike vode) do uliva u Zapadnu Moravu, je
bolje nego ranijih godina i to uglavnom zbog slabije aktivnosti industrije.
Rasina je kod Majdeva prilikom poslednje analize bila hemijski ispravna, što je
inače redak slučaj, mada je mikrobiloški i dalje neispravna i “izlazi” iz druge
klase. Već od lokacije Novo kupalište počinje veće organsko zagađenje, a stanje
kog Gaglova je već lošije, dok je kod Kupačke, Jablaničke, Nauparske i Lomničke
reke bolje nego ranije. U Kobiljskoj reci ima amonijaka i deterdženta – kaže još
Marićka.

 

Treba znati da
Rasina do ulivanja u  Zapadnu Moravu ima
26 pritoka od kojih su najveće Lomnička, Nauparska, Gaglovska i Trmčarska reka,
a analizom fito–hemijskih odlika njihova voda je između 2. i 3. klase. Prema
prošlogodišnjim podacima Geografskog instituta “Jovan Cvijić”, najveća
koncentracija amonijaka, nitrata, hlorida, fenola bila je u Gaglovskoj reci
koja je tokom leta dospela u četvrtu klasu voda. Zavod za javno zdravlje u Kruševcu
je ove godine zabeležio i jedan slučaj pomora riba u Ribarskoj reci, što je do
pre manje od dve godine bilo redovno stanje u Pepeljuši koju je mahom zagađivala
aleksandrovačka “Vino Župa”. Rezime je da su potoci u opštini Kruševac, a time
i Rasina, kolektori fekalne i otpadne vode iz seoskih domaćinstava koja tu
gravitiraju, jer su sela bez kanalizacione mreže. Osim toga Kruševac, kao i
ostali srpski gradovi, nema centralni Kolektor za preradu i prečišćavanje
otpadne vode. Planovi i pregovori o izgradnji Kolektora traju dve decenije, a
otpadna voda otiče u Zapadnu Moravu kao kolektivnu deponiju.

 

Opština Kruševac
još nije uradila Katastar zagađivača. Ako ste primetili, u tekstu se nigde  poimenično i ne pominju zagađivači. Ne pominju
ih ni u Republičkoj ekološkoj inspekciji u Kruševcu, ni u opštinskoj Inspekciji
za zaštitu životne sredine, a najbliža i nadležna vodoprivredna inspekcija je u
Nišu, odeljenje u Prokuplju. Oni znaju ko su zagađivači i zato tvrde da svoj
posao dobro rade. I zagađivači dobro rade svoj posao.

 

Gradska deponija narasta godišnje za 38.000 tona
smeća

 

Kruševačka
deponija nalazi se u selu Srnje i u funkciji centralne gradske je od 1984. godine.
Osim ove brojne su i divlje deponije, a tokom zadnjih  godina na teritoriji opštine očišćeno je više
od 100 takvih, pretežno sa obala reka, potoka, kanala, a zvanično najviše iz
sela Konjuh, Kukljin i Veliki  Kupci.
Zalaganjem Javnog komunalnog preduzeća “Kruševac”, akcijama ekoloških pokreta,
meštana mesnih zajednica i škola, u Kruševcu je sada znatno manji broj divljih
deponija.

 

Suštinsko rešenje
problema odlaganja i deponovanje čvrstog i komunalnog smeća ponuđeno je
projektom izgradnje sanitarne ekološke deponije u Srnju. Bilo je to pre dve
godine, a onda je sve palo u zaborav. Uostalom, bilo je skupo. Ukupna
investicija sanacije i izgradnje ekološke deponije sa reciklažnim centrom i
postrojenjem za eksploataciju bio gasa trebalo je da košta 5, 4 miliona evra.
Kruševac je trebalo da se uz garanciju Vlade Srbije (koju je i dobio) kreditno
zaduži kod austrijske Kredi banka sa 2, 5 miliona evra na 15 godina i petogodišnji
grejs  period. Tim novcem deponija je
trebalo da se sanira na način da se počne sa ekspoloatacijom biogasa, što bi
nakon 4 godine bila samoisplativa investicija, govorili su zagovornici ideje.
Ovaj predlog su odbornici SO Kruševac odbili i od projekta se odustalo.

 

Tako je umesto
ekološke, sanitarne deponije, Kruševac ostao na postojećoj, uz to što se tamo
količina smeća u međuvremenu uvećala za 
114.000 tona.

 

– S obzirom da se
deponija prostire na 8 od ukupno 18 hektara prostora namenjenog za njeno širenje,
problem nije što se količina smeća prosečno godišnje uvećava za oko 38 000
tona, niti što će za 20 godina godišnji prosek da bude preko 44 000 tona, a
sadašnji kapacitet od 760 000 da naraste na 940 000 tona; problem je što se uz
sadašnji stepen reciklaže na deponiji (od 2006. godine je sakupljeno 142 tone
reciklažnog materijala uglavnom kartona i pet ambalaže) količina  smeća neće znatnije smanjivati – kaže nam
Olgica Nestorović direktorica JKP Kruševac. I objašnjava da  “bez reciklažnog platoa za razvrstavanje
otpada, i reciklažu građevinskog otpada, bele tehnike, elektro i metalnog otpad
deponija, ne samo da će brže da raste nego ostaje potencijalni izvor zagađenja”.

 

Da prekomernog
zagađenja ne bi bilo, JKP Kruševac je pre mesec dana  uradio sanaciju na tzv. brani deponije. Radi
se o smeću po obodu deponije koje se skladišti u vis i bez intervencije se urušava
i širi.

 

– Ovakva
intervencija nije čak ni deo neke od ranijim projektom sanacije predviđene
faze, već zahvat neophodan da bi deponija 
funkcionisala. “Brana” je bila prioritet i morali smo da napravimo
kaskade – terase, kopanjem i odbacivanjem smeća unutar deponije.  Uradili smo i obodne kanale koji do sad nisu
postojali, a služe za sakupljanje i odvođenje otpadnih voda koje dospevaju u
telo deponije i povećavajući količinu filtrata dovode do zagađenja. Postavili
smo i dvadesetak ventilacionih bunara da bi se vršilo otplinjavanje deponijskog
gasa, mada to nije po evropskim standardima gde se deponijski gas kanališe i
dobija neki vid obnovljivog izvora energije – kaže još Nestorovićka. Tako je to
kada se krpi.

 

Moglo bi i da se zaradi

 

Izgradnjom
sanitarne deponije ne bi se prvo otpadna voda sa deponije “saceđivala” u zemlju
i odlazila u Srnjsku reku koja se uliva u Zapadnu Moravu. Drugo, reciklažom ne
samo da bi se smanjila količina  otpada
već bi se i zaradilo. Na primeru Švedske se vidi da se recilažom tone plastike
uštedi (potrošeni) kubni metar nafte, da tona papira može šest puta da se
reciklira, a samo se jednom reciklažom uštede 14 stabala drveta. Usitnjeno
otpadno drvo se koristi kao ogrevno uz godišnju uštedu preko 25.000 megevata
sati struje, a biogas se posebno  dobija
tretmanom organskih materija.

 

Na drugoj strani
priče je Srbija sa  godišnjim gubicima,
samo zbog neprerađivanja pet ambalaže, od 42 miliona evra. Na sreću, imamo Nacionalnu
strategiju upravljanja otpadom koja predviđa da se odlaganje smeća reši
regionalnim deponijama, da se izgradi 29 takvih i 17 reciklažnih centara. Na
nesreću, to je samo na papiru i to nerecikliranom. Skupa rabota.