Правила приватизације медија чији је оснивач локална самоуправа предвиђена су Законом о јавном информисању и Законом о радио дифузији, у зависности од тога да ли је реч о писаним или електронским медијима. Рок за приватизацију штампаних државних медија истекао је 23. априла, али нико у Србији тим поводом ништа није предузео, па те новине данас нелегално послују, додуше уз општу сагласност надлежних да то није проблем. СО Врање оснивач је „Слободне речи“, недељника који је недавно прославио 60 година рада, и РТ Врање, са скромнијом традицијом, али и са неупоредиво више значаја за овдашње властодршце. Око рада обе ове куће стално је било много недоумица које су кулминирале после септембарских локалних избора. Успешном акцијом социјалиста, преко Београда, све је остављено исто, да би данас баук приватизације поново актуелизовао старе страхове од губитка медијске контроле. Али, како то већ код самовласника бива, превиђају се значајне ствари само зато што нису пријатне, па се овде заборавља чињеница да локална самоуправа нема своје имовине, већ да се ради о имовини државе, за коју су надлежне институције које се налазе далеко одавде. Хоће ли, дакле, „Слободна реч“ и телевизија без имена добити новог власника, колико су ове куће спремне за тржиште и шта се нуди потенцијалном купцу? Или, колико су у Врању свесни да се сви рокови када ће свима видљива а недозвољена љубав државних медија и локалне екипе на власти неумитно приближавају, и да до промена мора доћи, свиђало се то овде некоме или не?

КОМПРОМИТАЦИЈА

На удару приватизације први су се нашли штампани државни медији. У Врању постоји само један такав „Слободна реч“, новина озбиљно искомпромитована радом многих, а пре свега некадашњег уредника Градимира Јовановића, јуноше Милошевићеве ере и срчаног представника „вреле бране сепаратизму“. Закон о јавном информисању предвидео је да се медији попут „Слободне речи“ морају приватизовати најкасније две године од дана доношења закона, значи до 23. априла ове године. Многи су опомињали да је рок нереално кратак, надлежно Министарство донело је и уредбу у том смислу, али Скупштина једноставно није успела да проблем уврсти у дневни ред, па тако сви штампани државни медији сада излазе у супротности са постојећим законом. Уз то, чланом 101. тог закона предвиђено је да државне новине после тог датума немају право да постоје.
– Одређен нам је датум смрти, само још да видимо можемо ли то неким лековима и да избегнемо. У контакту са оснивачем речено нам је да ће се вероватно наћи модус да некако задржимо статус. Мислим да је реч о тенденцији, имајући у виду ко је све учествовао у стварању закона. Па, нама је онемогућено и да се приватизујемо – огорчена је Драгана Станисављевић, директор и главни и одговорни уредник „Слободне речи“.

Њене ставове донекле потврђује и Драган Босиљкић, у Агенцији за приватизацију задужен за приватизацију медија.
– Тачно је да закон не дефинише експлицитно да се медији морају приватизовати, али нигде то изричито и не забрањује! Агенција је очекивала да Министарство да неку иницијативу тим поводом, али како до тога није дошло, ми смо покренули приватизацију за све њих – појашњава Босиљкић.

Према његовим речима, тренутно се ради јединствена база података српских државних писаних медија, да се види колико их има и шта поседују, па ће се онда за све њих, у сарадњи са Владом, тражити решење. Члан 17. Закона о приватизацији предвиђа да Влада мора да да сагласност за продају своје имовине, а државни медији то јесу, макар им је оснивач локална самоуправа, која по закону нема своју имовину, већ се увек ради о власништву државе.

– Нема разлога за сумњу да ће Влада одобрити да се ти медији приватизују, уместо да се просто угасе. Штета би била двострука – држава би остала без свог дугогодишњег улагања, а људи без посла и зарада – сматра Босиљкић.

Зачудо, наш саговорник тврди да има много медија заинтересованих за приватизацију, да се редакције организују, траже новог власника, праве конзорцијуме запослених за преузимање фирме… Ради ли се нешто по питању приватизације и у Врању?
– Да смо нешто и радили, чему? Ипак, учинићемо све да сачувамо наш лист, и тек изабрати праву стратегију опстанка – најављује Драгана Станисављевић.

Од оснивања телевизије локална самоуправа „Слободну реч“ ставља у други ред буџетски важних корисника, и тренутно је дотира са око 50 одсто средстава. Новине немају своје просторије ни штампарију, па практично, осим имена, и тржишта које покривају, тамошњи запослени имају мало тога да изнесу на пазар. Има ли локална власт намеру да спасава новине којима је чак и закон предвидео умирање?

– Као председник УО листа покренула сам питање приватизације, мада је било неких коментара у смислу „пустимо то да иде својим током“. Мислим да ће та прича ићи прилично тешко, пре свега зато што они немају ништа своје. Столови, столице и 17 радника. Мислим да је мало ко спреман то да купи, а штета је да лист са толиком традицијом тако заврши – децидирана је Нела Цветковић, председник УО „Слободне речи“, која је, иако из Г17 плус, практично представник локалне самоуправе у листу.

ИЗРАУБОВАНОСТ

И док је ситуација са штампаним медијима унеколико јасна, код електронских ствари стоје битно другачије. Основни проблеми су исти, јер и телевизија нема бог зна шта да понуди, „осим израубоване технике и израубованих људи“, како рече директорка РТВ-а Оливера Ђорђевић. Рок за приватизацију куће на чијем је челу истиче у јуну 2006. године, али је до сада по том питању сасвим мало урађено. Схвата ли се овде суштина нових власничких односа у медијима, чије се васпостављање једноставно не може избећи?

– Државних медија више нема, и тачка! Ето, и РТС се трансформише у јавни сервис. Кад Влада нема своју телевизију, што би је имала локална власт – пита се Слободан Кремењак, адвокат из Београда који у процесу приватизације заступа чланице Асоцијације независних локалних медија „Локал прес“.
Директорка телевизије Оливера Ђорђевић присуствовала је саветовању на тему приватизације електронских медија недавно одржаном у Нишу, и отуда донела јасан тајминг дешавања по том питању.

– Прво се морају поштовати колективни уговори, потом следи израда личне карте фирме за потребе Агенције, па тек онда долази приватизација. Но, дилема која је још увек присутна гласи: да ли се прво треба приватизовати па делити фреквенције, или обрнуто – отвара проблем Дорђевићева.

Само, џунгла у етру не да се тек тако средити. По Закону, Министарство је било обавезно да уредбом ближе дефинише поступак приватизације „електронаца“. Оно је то и учинило, али са око две године закашњења! Уз то, уредба је била, кажу стручњаци, инкомпатибилна са осталим приватизационим законима. Да би хаос био потпун, Агенција за телекоминукације још није ни основана, док је Радиодифузни савет више година у оснивању! При томе, закон предвиђа да „предмет приватизације могу бити само медији који су свој рад ускладили са законом“. Таквих електронских медија у Србији, и не само њиховом кривицом, једноставно нема!

– Тај проблем око усклађености са законом решили смо у сарадњи са ОЕБС-ом. Практично, електронски медији прво ће се приватизовати, па онда ући у трку за фреквенције. Овако је одлучено због чињенице да локалне самоуправе све мање улажу у своје медије, што је и разумљиво – зашто да дају паре правећи медиј за неког другог? Оставимо ли медије на милост и немилост таквој рачуници, веома брзо ћемо доћи у ситуацију да немамо шта да приватизујемо – јасан је Драган Босиљкић из Агенције за приватизацију.

У овом тренутку, дакле, Агенција са Министарством културе и медија ради ново упутство о приватизацији државних електронских медија, и очекује да ће на тај начин „погурати“ тај процес, који је, чини се, поред свих настојања заинтересованих, ипак неизбежан. У њега ТВ Врање улази без неке посебне имовине, са чак 57 стално запослених радника. У коликој мери су они спремни да се ухвате у коштац са новом стварношћу?
– Биће, претпостављам, тешко прихватити нов начин рада, али мислим да су људи свесни те неопходности – каже Оливера Ђорђевић, директорка куће коју са 70 одсто потреба месечно дотира локална самоуправа.

Процес приватизације је, дакле, неопходан и чини се неодложив, али остаје утисак да врањске медијске куће у њега улазе неспремно, невољно и са великим закашњењем. Још су потребни властодршцима. Када та ситуација постане и законски неодржива, медијски посленици ових кућа срешће се само са зидом слегања рамена и прања руку законским решењима. Господари овдашње стварности мисле само, и увек, искључиво о себи, и ту сентименталности нема. Не крену ли храбрије у приватизацију, не иницирају ли је сами, тражећи и нудећи решења, овдашњи „посленици јавне речи“ брзо ће се, и нажалост, на својој кожи, уверити у истинитост таквих оцена.