Досадашња политичка пракса у Србији показује да је родна равноправност добра предизборна тема, али њена јалавост постаје очигледна већ при расподели освојених мандата. Многи верују да неће “родније” бити ни после мајских избора јер жене су тамо где се ради, а мушкарци где се одлучује
На кандидационим листама за предстојеће парламентарне и локалне изборе сваки трећи кандидат је жена, зато што тако налажу нови изборни закони. Истина, законски прописи нису баш децидно рекли – жене, него мање заступљен пол, али код нас се то само тако може протумачити. Како носиоци листа више не распоређују освојене мандате него изборна комисија “одреже” по редоследу, то даје више наде да ће се коначно остварити српски политички идеал о 30 одсто жена у посланичким и одборничким клупама.
Пре четири године, за одборничка места у Скупштини Града борило се 136 жена, колико их је било на кандидационим листама, али је мандате верификовало само седам. Препоруку о процентуалној заступљености испоштовали су Г-17 плус, ДС, НС и СРС, али чак са три листе СПС-ПУПС, ДСС И ГГ “Привредници и пољопривредници” ниједна кандидаткиња није верификовала мандат. Број жена у градској скупштини је осцилирао током четири године, неке су и мењале одборничке групе, неке их напуштале без образложења пред крај мандата, али из скупштине ће, ипак, изаћи једна више него што је ушла.
Недостижних 30 одсто
– Крај мандата у Скупштини Града дочекаће осам жена, пет мање него у претходном сазиву када је на конститутивној седници такође било само седам жена, али је током четири године њихов број нарастао на 13. Међутим, иако је то био рекордан број жена, опет је то било мање од 30 одсто – каже Љубинка Горданић, (СПС) која троши већ други мандат секретара Скупштине Града.
Лозница је у претходним мандатима имала 51 одборничко место, а од наредног имаће 59, што значи да би уместо “пројектованих” 17 требало да има 20 одборница.
– Требало би да их буде 20, али не мора да значи да ће тако и бити. Иако је сваки трећи кандидат жена, иако се редослед кандидата више не може мењати у расподели мандата као раније, отворена је могућност манипулација јер законодавац није рекао да жену мења прва следећа на листи. Зато се може догодити да у договору са носиоцем листе оне не прихвате мандат или да га прихвате, а већ на првој седници поднесу оставку и тако отворе пут одборнику којег жели странка – каже Горданић.
Мирослава Пејица (Г-17 плус) која је учествовала у доношењу измена и допуна изборних закона подсећа да је првобитни предлог био да сваки четврти кандидат буде жена.
– То је промењено амандманом посланице Александре Јерков, али тек када су се мушкарци сложили да тако буде. Ми смо тек 2009. године, можда и последњи у Европи, донели Закон о равноправности полова. Сећам се да је тог дана сала била пуна. Копља су се највише ломила око тога да ли треба дефинисати као обавезу или препоруку да у управним одборима буде најмање 30 одсто жена. Наравно, прошло је као препорука. Можда је то још један корак ка истинској равноправности полова, али бојим се да смо на далеком путу. У Србији власт припада мушкарцима, управљање новцем такође. Жене се често само формално налазе на положајима, али најважније одлуке доносе мушкарци – каже Пејица, која је пре осам година постала прва жена посланик у Лозници и прва жена заменик председника Скупштине Града. Ово је њен други мандат. Међутим, у оба случаја посланички мандат је верификовала пошто је оставку поднео њен партијски колега Видоје Петровић бирајући између посланичког и положаја градоначелника.
Једнима одговорност, другима утицај
Пејица се представила као одговорна и политички коректна посланица, а опозиција у локалном парламенту није имала већих примедаба на њено председавање. Нису се чуле примедбе ни на рад Љубинке Горданић.
– Жене су тамо где се ради, а мушкарци где се одлучује. Место секретара Скупштине града је одговорно, али није утицајно – каже Горданићева, наводећи колико жена у градској управи учествује у припремама скупштинских одлука. На питање каква су њихова искуства са женама одборницама, обе кажу – веома позитивна, нарочито са женама шефовима одборничких група. Нису користиле говор мржње, нити изазивале бесконачне реплике, али истини за вољу, нису биле изложене ни увредама какве се повремено могу чути на другим нивоима. Али, наше саговорнице имају нешто другачије погледе на разлоге жена које их удаљавају од политике.
– Можда желе да своје време испуне неким лагоднијим активностима него да се боре за поправљање стања у друштву – каже Љубинка Горданић.
– Не бих рекла да не желе. Врло често се боје те борбе. Плаше се исхода и да не буду повређене јер у политици нема милости. На кандидационим листама, које су до сада потврђене у Лозници свуда су жене на трећем месту јер то налаже закон. Нигде нису прве или друге и то много говори – каже Пејица и додаје да се никада није покајала што је ушла у политику јер промене набоље, које, како каже, нико не може да порекне, доживљава и као своју сатисфакцију за ускраћеност у приватном животу који је често подређен политичким обавезама.
Саговорнице ЛН позвале су жене да искористе своје право гласа на предстојећим изборима изражавајући наду да би њихов већи број у скупштинским клупама био охрабрење и за оне које тек долазе.