У Ваљеву је – као уосталом и другде у Србији, кад је у питању женски политички ангажман – да парафразирамо једног Зорана (није Ђинђић) сто пута боље него пре десет или двадесет година али је и педесет пута горе него што би и могло и морало да буде. Имало је и досад Ваљевки и у посланичким и у одборничким клупама, после ових избора биће их, вољом закона, још и више, али се и над том чињеницом наднела сенка назадног, медиокритетсву наклоњеног пропорционалног изборног система. Баш као кад је и о мушкарцима реч, с приличним поуздањем могло би се рећи да би, кад би се на биралиштима већински одлучивало о одборницима и о посланицима, кад би их народ доиста бирао, мало ко би од овако пробраних стицао поверење. Уместо послушности и прилагодљивости превага би припадала другачијим квалитетима, припадала би предузимљивости и делотворности.
Иначе, политички ангажман Ваљевки укорењен је још пре пуних 17 деценија, са устоличењем кнеза Александра Карађорђевића за новог српског владара. Уз њега је важну, по многим оценама и одлучујућу улогу у његовим државничким пословима, имала кнегиња Персида, ћерка војводе Јеврема Ненадовића (рођена у Бранковини 1813. године). Била је, казивао је један од њених биографа, „веома частољубива, политички осетљива, темпераментна и предузимљива”. Александрову абдикацију, 1858. године, тешко је примила не мирећи се ни у прогонству са новим стањем. То непристајање испољило се у мају 1868. атентатом на кнеза Михајла у топчидерској шуми у чему су извесног удела имала и три Ненадовића, Персидина блиска сродника, па су због тога онда и погубљени.
Нова, бар унеколико виднија улога Ваљевки у политичким прегнућима, јавила се тек са овдашњим настанком снажнијег комунистичког покрета, у доба Другог светског рата. Једна између њих, професорка Милица Дара Павловић, извесно време је била предводник ваљевских припадника те организације. Посмртно је одликована орденом хероја.
У потоњем раздобљу најдуже је политички предњачила учитељица Зора Дудић, ћерка Драгојла Дудића. У дугом низу дужности што су јој припадале је и непрекидна посланичка у Скупштини Југославије, од 1950. до 1965. године.
Средином друге половине 20. столећа у Ваљеву су до унеколико високе политичке дужности, председнице Општинске конференције ССРН, једино досегле професорка Љиљана Миленковић и правница Јелена Тадић. Столица градоначелника (општинског председника) увек је била резервисана за мушкарце, такође и главна столица у руководству организације комуниста.
Тако је до петооктобарског преокрета из 2000. године бивало и у Регионалној привредној комори Ваљево. Тамошње стање се, не само у погледу тзв. родне равноправности битно променило ондашњим избором за Коморину председницу агилне Виде Џагић.
Садашњи политички примат међу Ваљевкама, додуше више почасни него у погледу стварног учешћа у доношењу значајних одлука, припада Ружици Ђинђић, некадашњој ваљевској гимназијалки. Она је и на овим изборима у самом врху (друго место) на посланичкој листи своје Демократске странке.
Срећом, стање са Ваљевкама је, упоређено са њиховим местом у политичком животу овога народа, кад су у питању другачији видови њиховог испољавања, од спорта, на пример, до уметности и науке. О томе више и конкретније каквим другим поводима. И у другачијим приликама.