Као највећи проблем у покретању механизма родне равноправности јавља се недовољна свест о значају укључивања жена у све сфере живота, али и низак степен мотивисаности припадница мање заступљеног пола да се овом проблематиком баве

 

У складу са Законом о родној равноправности, Скупштина града Врања је 30. октобра 2008. донела  одлуку о формирању Комисије за родну равноправност, посебног сталног радног тела које би требало да прати остваривање равноправности полова. Ово тело, које броји дванаест чланова (од тога су девет жене), не може се назвати ефикасним инструментом ако се узме у обзир да се није састајало 12 месеци, наводно због обавеза актуелне председнице Мире НОВКОВИЋ у „ Јумку“. Са друге стране, њена заменица Слађана НЕДЕЉКОВИЋ, на питање како коментарише застој у раду Комисије, одговара да би требало да се обратимо неком релевантнијем лицу. На наше сугерисање да је она као заменица сасвим релевантно лице и да би било добро када би нам пружила неке статистичке податке о заступљености жена у органима града, Недељковићева је рекла како о томе не зна ништа.

 

Незаинтересованост

 

Према статистикама, број жена у Србији већи је од броја мушкараца, па их је са постојећим законским механизмима потребно изједначити „ де јуре“ и „ де факто“. Као највећи проблем за увођење родне равноправности, међутим, јавља се низак степен мотивисаности жена да се овом проблематиком баве.

 

Надица СТОШИЋ, председница Управног одбора НВО Иницијатива за интеграције, која је на јавној сцени присутна већ годинама, каже да је потребно радити на свести људи, али потенцира и потребу за већом организованошћу самих жена.

 

– Иако никада нисам трпела дискриминацију, моје генерално мишљење је да су жене у много горем положају него што би требале да буду. Недовољна економска развијеност, економска оснаженост жена, патријахална средина, сплет разчличитих околности довели су нас овде где јесмо. Мислим да друштво у целини не перцепира жене на адекватан начин. Са друге стране, жене требају да буду организованије, храбрије, артикулисаније, јединственије. Женска солидарност је нешто на шта се тешко наилази: уместо да се подржавају, углавном долази до ривалитета – каже она.

 

Још једна од активисткиња из редова цивилног сектора, Милица АНЂЕЛКОВИЋ ЈОВАНОВИЋ, координаторка локалне Канцеларије за младе, каже да се примарна улога жене у малим срединама своди на улогу мајке и супруге. Као разлог томе она наводи патријархат као модел друштвеног уређења.

 

– На држави је одговорност да ствара институционалне предуслове равноправности жена у друштву, у зависности од актера и прилке. Да би жена била успешна и остварена, неопходно је да има огромну снагу воље да иде напред, да одолева искушењима, а све то уме да буде фрустрирајуће и веома напорно. Патријахални друштвени односи су нарушени трендовима еманципације, као и  растућим потребама породице у условима потрошачког друштва, потребама које приходи мушкарца као владара породице, више не могу у потпуности да задовоље. Жена је изашла из породице, али су њене потребе и даље остале у другом плану у односу на потребе мужа, деце… Тако она има и улогу домаћице која се подразумева и за коју није плаћена, али и улогу субјекта који зарађује. На жалост, истраживања показују да су послови које раде жене мање плаћени од оних на којима су мушкарци – рекла је Анђелковић Јовановић.

 

Закон о родној равноправности у члану 32. прописује најмање 30 процената представника мање заступљеног пола приликом именовања чланова управних и надзорних органа у јавним службама. Наше саговорнице се слажу да се оваква заступљеност поштује, али само зато јер је одредба обавезујућа.

 

Гласачка машина

 

Нела СТАНОЈЕВ, која је позната по свом политичком активизму, процентуалну заступљеност „слабијег“ пола види као маскирање реалности и потребу за пуким испуњавањем норме.

 

– Учешће жена на локалу је занемарљиво. То је пре свега потреба надлежних да се испуни законски прописана норма коју политичари користи као гласачку машину у локалном парламенту. Улога жена је приметна је само у неким друштвеним сферама које нису од толиког значаја за креирање политике, попут културе или социјале. Последица тога је да се оне осећају изманипулисано, те потреба за њиховим присуством прераста у песимизам. Солидарност међу женама је итекако битна, али се она слабо примећује јер се њихове потребе најчешће остварују преко мушких колега – сматра Нела Станојев.

 

Љиљана РАДОСАВЉЕВИЋ, председница Форума жена Демократске странке (ДС), истиче битност фактора економске стабилности за оснаживање жена и истиче да постоји скептицизам код мушког пола упркос томе што оне неке послове сигурно могу боље да обаве од мушкараца.

 

– Могу да кажем да у ДС у којој сам испред Форума дискриминације нема. Сви послови код нас су једнаки и не делимо их на мушкје или женксе. Код нас солидарност постоји јер ми стално лобирамо једна за другу. Што се тиче броја жена на позицијама на локалу, он јесте симболичан, али се и надам да ће након избора нека добити високопозиционирано место директора неког јавног предузећа – поентира Радосављевић.