Svestan da priznanja zaobilaze stvaraoce iz malih sredina, Miloš Mijatović ne odsustaje od daljeg proznog stvaralaštva

 

Za pisca Miloša Mijatovića, autora romana „Divlji ljudi“, sa pravom bi se moglo reći da je atipičan književni stvaralac – iako je još davno počeo da piše pesme, potom počeo da se privremeno bavi novinarstvom, mada to „privremeno traje deset godina“, ipak se, posle nekog vremena, opredelio za prozu. I ne nameravajući da se okane ovog žanra, naprotiv, i sledeće njegovo delo, nagoveštava, biće prozno. Uprkos tome da prozni početnici danas nemaju baš neku preteranu podršku, ni kulturnih ni javnih delatnika, pogotovo ne pisci iz malih sredina kao što je i Gornji Milanovac.

 

-Još od malih nogu zaljubljenik u knjigu, Miloš je rano počeo da piše pesme. Ne seća se kako je to počelo, „ali moja opsesija da kažem nešto drugima počela je preko pesama“. Međutim, i vrlo rano je shvatio da kao klinac ne bi bilo zgodno objavljivati pesme u tom dobu.

 

– Gledajući neke moje vršnjake, koji su već tada uveliko objavljivali pesme, pa i u više zbirki, neki dobijali čak i nagrade, uvideo sam da oni vrlo brzo staju da se uopšte bave pisanjem. Zato sam mišljenja da mladi umetnik, pogotovo kada je pisanje u pitanju, ne sme rano da objavljuje. Možda ovo malo deluje kontraverzno, ali tako je. Mora se proći neki period. Iako ih nisam objavio, sve svoje pesme čuvam. Čak sam uspeo i da ih pripremim za štampu. Ipak, odluka je bila da prvo što objavim bude zahtevniji žanr, proza. Roman „Divlji ljudi“ pisao sam dve godine, dok sam bio u Beogradu, i to su zapravo beleške koje su prerasle u roman, kaže Miloš i dodaje da mu njegovo bavljenje novinarstvom danas oduzima puno vremena i ne dozvoljava mu da se bavi kreativnim poslom.

 

Roman je objavio, nastavlja on, ne da bi fascinirao čitaoce i da bi „na neki način ugradio svoje ime“, nego je prosto hteo „da prođe proceduru, da vidi kako je tehnički objaviti knjigu“. Na primedbu da su se pojedini ljudi od kritike i deo čitalačke publike pohvalno izrazili o njegovom romanu-prvencu, Mijatović kaže:

 

– Ja to ne znam. Jedini „fidbek“ koji sam imao bio je od mojih prijatelja, onih koji su roman čitali. Međutim, kritika tih prijatelja ne može biti objektivna. Ja nešto nisam preterano zadovoljan. Ali, samo pisanje je uvek stvar usavršavanja i čovek tome mora mnogo da se posveti. Čak uopšte nije poželjno raditi neki drugi posao uz pisanje, međutim, danas retko ko može da sedi kući i da osim pisanja ne radi ništa drugo. To može da bude privilegija relativno imućne dece, ali to se retko dešava, jer imućni, da nekog ne uvredim, i nemaju neku potrebu da pišu, pošto samo stvaranje u bilo kojoj umetnosti kreće iz problema, iz nekog odsustva, a često je tome uzrok i sama materijalna nemaština.

 

– Koliko je odgovorio zadatku, naš sagovornik kaže da o tome, ipak, treba publika da se izjasni. U Gornjem Milanovcu se, od mlađih pisaca, podseća nas Miloš, prozom bavi možda samo Slobodan Ilić Ikac. Jer, pisanje romana je zahtevan posao, traje godinama, nezahvalan je, nekad mučan i bolan za onoga ko stvara, a ako se, na kraju krajeva, i dobije neka satisfakcija, ona je lična. Nema nikakvog drugog benefita – ni novca, ni nagrade, ni priznanja. „I uvek morate da napišete još nešto, da bi vas uopšte neko zvao piscem“, tvrdi Miloš.

 

– O dva problema sa kojim se mladi pisci danas suočavaju – sredstvima za objavljivanje knjige i književnom kritikom – Miloš nudi suprotne stavove. Za mladog pisca finansije nisu problem i, sudeći po njegovom iskustvu, uvek ima voljnih da pomognu. Druga je stvar sa stanjem izdavaštva u Srbiji, „gde nema živih para“, i činjenica da se mali izdavači teško snalaze, a ne treba zanemariti i problem marketinga; izdavači se „ispucaju“ na objavljivanje, zbog čega su ograničeni na komisionu ili prodaju u knjižarama.A opšte je poznato da je reklama bitna, tvrdi Mijatović, ukazujući na činjenicu da kod najvažnijih izdavača, „stacioniranih u Beogradu“, mali izdavači i neafirmisani pisci iz malih sredina nemaju prođu. Međutim, po Milošu, daleko je veći problem kritike mladi autora.

 

– Kritičari, i ako ih ima, su u Beogradu i bave se delima već afirmisanih autora. Niko ne obraća pažnju na autore u provinciji, čak ne možete da dobijete ni recenziju za samu knjigu, a kamoli ozbiljniju kritiku, koja će sutra da vas preporuči javnosti. Nije, dakle, problem u samim piscima, nego kada mlad čovek vidi kako sve funkcioniše, onda i neće da se cima da piše, uverava nas Miloš, ukazujući i na drugu stranu – na kulturnu scenu koja zaobilazi mlade. Jer, objašnjava on, u malim sredinama kulturna javnost je u „jednoj zbunjujućoj situaciji“, a trebalo bi da je obrnuto – mladi stvaraoci i lokalna sredina moraju biti u nekoj vrsti simbioze.

 

– Ako mladi autori nešto urade, onda lokalna sredina treba da pritekne u pomoć i svojim institucijama promoviše njihova dela. Moja ocena je da se po ovom pitanju radi malo rutinski. Ne znam zašto je tako, ali mislim da su se malo uspavali. Druga je povratna stvar – da li mladi promovišu sredinu. Da, ali na koji način. Jer, mlad autor mora sam sebe da gura i, ustvari, ozbiljan rad na promociji nekog umetničkog, književnog i uopšte stvaralačkog dela mora da bude individualan. Potrebni su rad i snalaženje u stvarealačkom, izdavačkom i promotivnom pogledu i tu nema priče, završava Miloš Mijatović i nagoveštava svoje sledeće delo – pozorišnu dramu za Milanovačko amatersko pozorište, „ako Branko Knežević i družina pristanu da igraju“. – Mislim da ću se snaći u tom žanru. Roman pretvaram u dramu. Da se delo pogleda za sat vremena, da se ne čita četitri dana. A možda dobije i neku vrstu afirmacije!