Pre četiri godine novinari iz dvadesetak novinskih kuća van Beograda koje zajedno sačinjavaju „Lokal pres“, bili su suočeni sa strahovitim problemima. I baš kao skoro svi drugi, krivio sam Slobodana Miloševića i njegovu svemoćnu socijalističku partiju za ove probleme. Nalazeći se u “novoj realnosti” u 2002-oj, pomislio sam da bi dobra ideja bila napraviti praktični vodič o tome šta bi urednici trebalo da rade sada kada su se stvari toliko promenile.
Urednici, izdavači i direktori „Lokal presa“ su se složili da učestvuju u ovom projektu. Međutim, na moje poprilično iznenađenje, ono što oni žele da kažu je da stvari jedva da su se uopšte promenile, a sigurno ne na bolje. Ličnosti i partije su se možda promenile, kažu ovi izdavači. Ali među onima koji su došli na vlast posle Miloševića, suštinsko i prastaro poimanje štampe ostaje nepromenjeno. Miroslav Jovanović, urednik cenjenog kragujevačkog nedeljnika “Svetlost”, najbolje je to definisao: ”Kod mnogih je, čak, još aktuelno shvatanje iz perioda komunizma da su mediji propagandno sredstvo – njima na raspolaganju, a novinari ‘politički radnici’, čija je obaveza da se priklanjaju vladajućoj ideologiji”.
U gradovima kao što su Smederevo i Vranje, nezavisni nedeljnici se još uvek takmiče sa novinama u vlasništvu opštine, koje se izdržavaju iz opštinskog budžeta a njihov tiraž od prodaje na veliko velikim društvenim preduzećima. Ovo je veoma frustrirajuće iskustvo zato što za razliku od pre četiri godine, ove lokalne novine uporno rade na prodaji reklamnog prostora i u tome postižu solidan uspeh. Ali, kada ih pitam za cene oglasa vidim da su uglavnom ekstremno niske, preniske da bi novine opstale. Mislim da mudro postupaju naplaćujući onoliko koliko tržište može da podnese, ali je tržište samo po sebi užasno. A očito je da donatori, posle decenije darežljive podrške, postaju nestrpljivi da idu dalje i ostave ove novine, da po rečima predsednika lokalne štampe, “pronađu sopstvene izvore prihoda u osiromašenim građanima i upropašćenoj industriji”.
Kakav je najverovatniji rasplet u ovakvim veoma teškim okolnostima? Opet, g-din Obradović: ”…ako se, međutim, ovako nastavi nestaće sa scene upravo oni mediji koji su u svojim sredinama veoma bitno uticali svih ovih godina da uopšte dođe do demokratskih promena.”
To bi bila tragedija. Lična tragedija, naravno, za novinare koji spadaju među najposvećenije i najhrabrije novinare koje sam imao čast da sretnem. Tragedija za zajednice kojima su ovakve nezavisne novine pomogle da se definišu i dale glas u svom odlučnom suprotstavljanju Miloševićevom režimu. I tragedija za ideju o slobodnoj i nezavisnoj štampi u Srbiji. To je, ukratko, tragedija koju bi svi koji nešto mogu da učine, svuda, trebalo da spreče ne žaleći truda.
