Milica Stefanović će za desetak dana postati punoletna, ali to neće mnogo promeniti njen odnos prema životu. Za sebe kaže da nikada nije bila tipična tinejdžerka jer su njena interesovanja bila sasvim drugačija od većine vršnjaka. Ona je netipičan predstavnik svoje generacije samo po tome što je rano shvatila koliko je važno neformalno obrazovanje u odrastanju, formiranju stavova i želji da za to zainteresuje i svoje vršnjake

 

Škola ne bi trebalo da bude mesto gde se samo “buba” već gde se šire vidici, stiču praktične veštine i budi želja za otkrivanjem nečeg novog. Neformalni oblici obrazovanja pružaju mogućnosti za one koji žele da menjaju najpre sebe, a onda i društvo kojem pripadaju

 

Milica Stefanović će za desetak dana postati punoletna, ali to neće mnogo promeniti njen odnos prema životu. Za sebe kaže da nikada nije bila tipična tinejdžerka jer su njena interesovanja bila sasvim drugačija od većine vršnjaka. To nikako ne znači da je ona štreberka iako je odlična učenica četvrtog razreda Srednje ekonomske škole, ili da je starmala koja bolje razume svet odraslih od svoje generacije. Naprotiv, ona je netipičan predstavnik svoje generacije samo po tome što je rano shvatila koliko je važno neformalno obrazovanje u odrastanju, formiranju stavova i želji da za to zainteresuje i svoje vršnjake.

 

Obično počne slučajno

 

– Počelo je sasvim slučajno kada sam primetila konkurs za vršnjačke edukatore u borbi protiv bolesti zavisnosti. Javila sam se iz proste želje da naučim nečto više o tome pošto sam imala neke drugove iz osnovne škole koji su došli u kontakt sa drogom. Kada sam videla koliko mogućnosti za sticanje novih saznanja i veština nude i razni drugi programi, prosto sam imala potrebu da se uključim jer se preda mnom otvarao sasvim nov svet o kojem nismo ništa učili u školi. Tako sam naučila koliko je važno savladati veštinu nenasilne komunikacije, koliko je važna uloga medija, koliko ekološke akcije mogu da utiču na promenu ponašanja ljudi i kako mladi mogu da se okupe oko neke dobre inicijative, priča Milica koja je i volonterka lozničke Kancelarije za mlade. Za razliku od, kako se procenjuje, 70 odsto mladih koji nikada nisu putovali van Srbije, Milica je za godinu dana bila u Danskoj, SAD, Briselu i Pragu.

 

– Učestvovala sam na konkursima Ajzak fonda i tako sam u martu bila jedna od 60 izabranih koji su imali sreću da otputuju u Kopenhagen gde smo boravili sedam dana i imali priliku da se upoznamo sa njihovim parlamentarnim i društvenim životom,  da vidimo kako žive mladi i koliko je njihov obrazovni sistem jednostavniji od našeg. Zatim sam, zahvaljujući srednjoškolskoj razmeni učenika, sa nekoliko svojih vršnjaka iz Loznice boravila u Americi gde smo izučavali aktivizam u lokalnoj zajednici. Na vrlo jednostavan način smo shvatili da nije dovoljno biti samo dobar |ak i da se u zapadnim demokratijama od mladih očekuje da daju doprinos svojoj zajednici na razne načine, bilo da pokreću neke inicijative, da se uključuju u humanitarni rad, da se bave kulturom ili sportom, sasvim svejedno, važno je da su aktivni i to se posebno vrednuje i ceni i kada konkurišu na primer za upis na neki fakultet.

 

Milica je nedavno opet na konkursu Ajzak fonda prošla jaku konkurenciju i ušla u grupu od deset mladih iz Srbije koji su krajem novembra proveli dva dana u Briselu i tri dana u Pragu upoznajući se sa NATO savezom i programom Partnerstvo za mir.

 

– Kandidovali smo se esejima, a ja sam u svom napisala da su mi dobro poznati argumenti dela javnosti koji je za i koji je protiv ulaska u NATO, ali da ja nemam stav o tome jer mi nedostaju sve informacije koje su mi potrebne da bih formirala mišljenje. Ni sada kada smo imali susrete u sedištu NATO i kada smo upoznali argumente Češke koja se sprema za ulazak u taj savez, ja nemam definitivan stav. To će, naravno doći vremenom, ali ja sam srećna što sam imala priliku da vidim kako to funkcioniše i da upoznam sistem odlučivanja o tako važnom pitanju u zemlji koja je razvijenija od naše, a istovremeno i da posetim ne samo državne nego i kulturne institucije Češke, kaže Milica. A na pitanje šta je od svega što je naučila pokušala da prenese u svoju školu kaže, da se obrazovni sistemi u zapadnim zemljama potpuno razlikuju od naših u kojima se mnogo “buba”, a malo radi na sticanju praktičnih veština i da je njihov odnos sa profesorima mnogo bolji jer nije previše formalan.

 

Slični se podržavaju

 

– Mislim da bi većina mojih drugova sa kojima sam razgovarala želela da u našoj nastavi bude što više kreativnosti i podsticaja, ali ne mogu to da kažem i za profesore. Dok neki od njih misle isto što i mi i podržavaju nas u tome, dotle neki drugi smatraju da ništa ne treba menjati i da mladi poput mene samo nalaze načine da eskiviraju obaveze ili da se “promuvaju”. Iskreno mi je žao što oni ne shvataju da sam ja sve to izborila svojim radom, sama otkrivala nove mogućnosti i koristila ih tako što sam prolazila kroz oštre selekcije gde su se mladi nadmetali znanjem, opštom kulturom i načinom razmišljanja.

 

Milica je sa svojim prijateljima iz Kancelarije za mlade u vreme letnjeg raspusta pokrenula besplatan kurs engleskog jezika i računara, koji zbog velikog interesovanja još uvek traje.

 

– Pored mladih javio se i veliki broj ljudi srednjeg doba i pošto smo videli koliko je to njima važno, odlučili smo da produžimo kurs do kraja godine. Pored toga mi im prenosimo i druge veštine koje smo stekli na raznim radionicama, ali sada ću malo da usporim jer moram malo više vremena da odvojim za školu i pripremu prijemnog ispita za Pravni fakultet.

 

Ona veruje da u Srbiji postoji mnogo mogućnosti za mlade koji žele da napreduju samo treba odabrati društvo sličnih koji podstiču jedni druge, a:

– Menjajući sebe, mi menjamo i društvo u kojem živimo, poručuje Milica.