Po podacima OEBS-a broj slučajeva zločina iz mržnje koje je zabeležila policija u Srbiji je sa 66 iz 2020. godine skočio na 109 u 2021. godini. O zločinima ove vrste retko kad čujemo u medijima, a još ređe o onima na koje su najčešće upereni. Međutim, ne možemo ignorisati činjenicu da se broj zločina iz mržnje u godinu dana gotovo udvostučio. Šta Srbija radi po pitanju ovog problema i nazire li se njegovo rešenje?
Zločin iz mržnje u krivičnom pravu predstavlja zločine u kojima počinitelj napada žrtvu zbog pripadnosti određenoj društvenoj grupi. Žrtve ovog zločina su predmet napada zbog njihove rase, religije, nacionalne i klasne pripadnosti, seksualne orijentacije… Ovo bi bila najopštija definicija toga šta predstavlja zločin iz mržnje.
Ko su žrtve zločina iz mržnje?
Etničke i nacionalne netrpeljivosti naroda na prostoru bivše Jugoslavije svoj vrhunac su doživele u poslednjoj deceniji dvadesetog veka u ratovima koji su odneli više desetina hiljada života. Svedoci smo da se nacionalističke parole iz tog vremena mogu čuti i do ovih dana. Na veliku žalost, pozornica na kojoj se obično takve parole sreću jesu neke sportske manifestacije, a ljudi koji ih skandiraju često duboko nesvesni njihovog značenja.
Osim netrpeljivosti prema narodima iz bivše države, pojavljuju se grupe koje su često na meti napada. Posebno su učestali napadi, i to kao zločini iz mržnje, na Rome i pripadnike LGBT populacije.
Romi su tradicionalno u veoma lošem položaju u Srbiji, ali i u ostalim zemljama Balkana. O diskriminaciji Roma piše i Saša Gajin, doktor pravnih nauka, koji ukazuje na to da je ta diskriminacija duboko ukorenjena u našem društvu. Postojanje predrasuda prema Romima rezultiralo je u velikom broju zločina iz mržnje prema njima. Jedan od najgorih desio se 1997. godine kada je u Beogradu ubijen trineastogodišnji dečak Dušan Jovanović. Ovo nije usamljen primer ovakvog zločina prema Romima, a tačan broj je vrlo teško utvrditi, jer se za većinu njih nikad i ne sazna.
Druga grupa koja se nalazi u jednoj od najtežih situacija u našem društvu jeste LGBT populacija. Na svakom od Prajdova u Srbiji počevši od prvog, održanog 2001. godine u Beogradu, pa sve do poslednjeg Evroprajda održanog ove godine, svedočimo uznemirujućim, nasilnim događajima. Prvi Prajd je obeležio veliki broj povređenih, kao i mala zainteresovanost policije da spreči nasilje. To govori o postojanju mnogo dubljih problema. Ipak, nisu ti primeri zločina i govora mržnje, kao i diskriminacije, usmerenih protiv LGBT populacije prisutni samo za vreme Prajda. Oni se dešavaju gotovo svakodnevno, što je samo još jedan od razloga zašto je ova grupa jedna od najugroženijih u našem društvu.
Borba Srbije protiv zločina iz mržnje
Postoje neki pravni mehanizmi koji služe sprečavanju zločina iz mržnje. U Evropi se na tom problemu radi već decenijama, a kod nas se decembra 2022. godine navršava prva od kako je uveden kao odredba u zakonodavstvo Republike Srbije. Tome je prethodila dugotrajna debata i upućivanje inicijative institucijama od strane Komiteta za ljudska prava i Gej strejt alijanse.
Koliko je taj pravni mehanizam koristan? Kod tog pitanja nastaje problem. Ukoliko znamo da je njegov cilj da na odgovarajući način kazni osobu koja je nanela štetu nekome samo zato što je različit i da spreči da se isti zločini ponavljaju u budućnosti – možemo doći do veoma razočaravajućih zaključaka. Broj onih koji su procesuirani i osuđeni u stalnom je opadanju u poslednjih nešto više od 10 godina. U prilog tome govori i brojka da u periodu od 2009. do 2012. imamo u proseku 29.5 osuđenih godišnje za zločin iz mržnje, dok u periodu od 2018. do 2021. samo 8, a broj zločina iz mržnje se konstanto uvećavao.
Da li je problem u neefikasnosti tog mehanizma? Da li je problem u njegovom nedoslednom sprovođenju? Ili su ti problemi toliko duboko usađeni u naše društvo da se mora težiti nekom drugačijem rešenju? Koji god da je uzrok stanja u kom se nalazimo, jedno je sigurno – mi još uvek nismo pronašli lek za naš strah od drugačijeg.
Autor: Vojin Lešević
“Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.“