Nacionalna umetnost preplavljena je mnogobrojnim sadržajima poslednjih godina. Gotovo je nemoguće odrediti šta termin kulture i kulturnog umeća znači ljudima na Balkanu. Šund svojom količinom prekriva kvalitet koji sve više pada u zaborav. Domaća muzička kultura i naš odnos prema njoj pravi su primer navedene dekadencije i zapostavljenosti.

Ceo svet zna za Mocarta, Šostakoviča, Glinku, Šopena, Bramsa, Betovena, Baha, Mendelsona, Vivaldija… Njihova ličnost vekovima odoleva sudu vremena i ne stari, jednako odvažna i važna.

Svi znamo priču o Mocartu i o tome kako je bedno završio svoj život, znamo da Betoven svoja najbolja dela piše potpuno gluv, čuli smo o Šopenovoj melanholiji i o Bramsovoj ljubavi prema lepoj Klari Šuman. Podrazumeva se, dakle, da smo više ili manje upoznati sa tokom života većine ovih ljudi. Reklo bi se da su to osnovne stvari opšte kulture i da nema ništa neobičnog u tome što ih poznajemo. 

Šta je kultura?

Pojam kulture ima više značenja, ali je najkorisnije da kažemo da je kulturno – ono što čoveka izdvaja u prirodi. Prva stvar koja je čoveka odvojila od životinja je to što je od davnina pevao, slikao i stvarao. Što znači da na lenti vremena uočavamo da se o prvim kulturnim podvizima čoveka govori u kontekstu umetnosti. 

Prve asocijacije na kulturu su, zaista, uvek nekakva muzejska umetnost, klasična muzika, visoka moda. Muzika je, dakle,  jedan od termina koji se usko vezuje za termin kulture. Ona je i pokazatelj kulturnog razvitka jedne nacije. Država koja revnosno baštini sve tvorevine nacionalne umetnosti u većini slučajeva je i jedna od razvijenijih, bogatijih, ali i posećenijih u svetu.

Gde je Srbija u tome?

Istina je da zbog viševekovne, burne, istorije ratovanja, nacionalna kulturna muzička scena Srbije nije imala adekvatnog prostora za razvoj. Istina je i da dugo nismo imali da pružimo ništa unikatno. Srbija je morala mnogo da žuri za svetom nakon povratka samostalnosti jer je propustila četiri veka smene kojekakvih epoha i evropskih noviteta.  

Međutim, po obnovi samostalnosti ona ne da nije kaskala za Evropom, već joj je dostojanstveno parirala generacijom velikih imena: 

Stanković, čovek koji je genijalno povezao Beč, Trst, Zadar, Budimpeštu sa Beogradom, prvi srpski školovani kompozitor, govorio je svetu da Balkan nije samo jedno „ruralno naselje“.

Ovoj revoluciji pridružuju se Mokranjac, Stanislav Binički i Kosta Manojlović tako što osnivaju prvu stalnu muzičku školu u Srbiji. 

Zatim, tu je i Stevan Hristić, koji se pored čuvene melodije iz „Ohridske legende“, korišćene za najave dnevnika na RTS-u pojavljuje i kao pozorišni i filmski kompozitor – „Sofka“, „Čučuk Stana“, i „Bila sam jača“.

Kao što u Salcburgu postoji „Mocartova nedelja“, tako i kod nas postoje ovakve kulturne manifestacije koje svakako možete uvrstiti u vaš sledeći izlet – Mokranjčevi dani u Negotinu,  „Obzorja na Tisi – dani Josifa Marinkovića“ u Novom Bečeju, međunarodno takmičenje Davorin Jenko (tvorac srpske himne „Bože pravde“) koje okuplja evropske muzičare u Beogradu.

Petar Konjović – ,,Ženidba Miloša Obilića”, Stanković – obrade srpskih građanskih pesama, Miloje Milojević – „Sobareva metla“, Josif Marinković – „Horvatovićev marš“, samo su neka od navedenih dela naše kulturne baštine o kojima se vrlo malo zna.

Kobna sudbina naše kulture je u tome što je narod sa ovog prostora sklon zaboravljanju i olakom odbacivanju svega dobrog što se našlo u njihovoj istoriji. Treba nam jako malo da odbacimo velika imena kojima uskraćujemo svako pravo da budu dovoljno priznata i poznata. U moderno doba njihovo mesto zauzimaju neke opskurne pojave koje blokiraju put ka razvoju.

Kada i zašto je došlo do paradoksalnog fenomena po kom se “loše” veliča,  a “dobro” ostavlja po strani?  

Krivca ćemo najpre tražiti u odnosu čoveka i digitalizacije. Zašto? 

Dostupnost informacija načinio nas je lenjima, a brzina informisanja stvorila nam je otpor prema bilo čemu što se teško i sporo razumeva. Ritam modernog sveta nalaže nam da živimo užurbanim životom, u konstantnoj trci sa vremenom. Prema tome, sve češće se odlučujemo na sadržaj koji je jednostavan i lak. Treba nam nešto što se lako konzumira, a još lakše vari. Bez mnogo teksta, dubine i simbolizma, komplikovanih reči ili stručne terminologije. Praktično, bez mnogo filozofiranja. Jednostavnost i lakoća ne znače nužno da je nešto loše. Naprotiv! 

Međutim, desila se neka greška u koracima i “jednostavno” je prevedeno kao “šturo”, a “lako” kao “bez imalo truda”. 

Na temelju ove očigledne greške stvorena je plejada raznoraznih ljudi koji sebe u zabludi nazivaju umetnicima. Ovaj lapsuz nam je svima promakao i desilo se da ovakve stvari postaju najslušanije i najgledanije – deo mejnstrima.  A to vidimo i proslavom Nove godine u Beogradu.    

Zato, dragi čitaoci, počnite od sebe samih. Podržite ljude oko vas, idite na koncerte umetničke muzike, čak i onda kada ih ne organizuju imena poput ,,Stefana Milenkovića” ili ,,Ognjena Popovića”. Idite u lokalne likovne salone i galerije, čak i onda kada ih ne organizuje ime poput ,,Marine Abramović”. 

Razmislite – da li je umetnost bolje gledati čak i kada je ne razumemo, pa joj čekamo prevodioca, ili je bolje sedeti u svojoj zoni komfora.

 

Autorka: Jovana Uzunović

 

“Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.“