Posle dvogodišnjeg sporadišnog spominjanja i uglavnom
osporavanja tvrdnji bezbednjaka Vojske Srbije, pukovnika Stojanovića, koji je
prvi skrenuo pažnju na postojanje i opasnost vehabizma, 17. marta ove godine
javnost u Srbiji suočena je sa vešću da su pripadnici vehabija u okolini Novog
Pazara imali svoj kamp, okarakterisan kao teroristički

Informacije su sustizale jedna drugu:

„Policija je u saopštenju navela da je u kampu i pećini u
blizini Novog Pazara pronađena velika količina … Uhapšeni su Mirsad Prentić
(1977), Fuad Hodžić (1974), Vahid Vejselović (1984) i Senad Vejselović (1983),
svi iz Novog Pazara, a jedan osumnjičeni pobegao je prilikom hapšenja i za njim
policija intenzivno traga“.

„Policija je pronašla kompase, dvoglede, bajonetske
noževe, zemljopisne karte, priručnike o rukovanju automatskim oružjem, sablju,
različite vrste propagandnog terorističkog materijala, vojne priručnike za
preživljavanje, nekoliko kompakt diskova, hrane, sanitetskog materijala, više
kanistara vode i nafte…”

„Policijska akcija je trajala više dana na području Novog
Pazara, a kamp i pećina su otkriveni u mestu Žabar na planini Ninaji, na oko 30
kilometara od Novog Pazara. Policija nastavlja intenzivan rad na otkrivanju i
pronalaženju organizatora i pripadnika ove terorističke grupe”.

Naravno, usledili su saopštenja i komentari zvaničnika,
kako iz Beograda, tako i iz Novog Pazara:

„Ministar policije Dragan Jočić izjavio je Tanjugu da
akcija razotkrivanja kampa vehabija i hapšenje četiri pripadnika te grupe
pokazuju odlučnost i spremnost državnih organa da spreče svaki oblik nasilja i
terorizma. Jočić je rekao da ugrožavanje islamske zajednice na teritoriji
Srbije policija tretira kao napad na Srbiju i svakog njenog građanina”.

„Lider Sandžačke demokratske partije Rasim Ljajić ocenio
je da vehabije ne prestavljaju pretnju državi koliko islamskoj zajednici u
Novom Pazaru, ali naglašava da to ne znači da vehabije treba potcenjivati”.

Sandžački muftija Muamer Zukorlić kaže da ga nije
iznenadilo hapšenje vehabija, jer su oni najavljivali napade na Islamsku
zajednicu. Zukorlić je izjavio da je zbog dešavanja u Arab džamiji pre par
meseci, kada je izbio sukob sa vehabijama u kojem je jedna osoba ranjena, policija
morala ranije da reaguje i da uhapsi pripadnike vehabija. On kaže da je cilj
delovanja vehabija destabilizacija islamske zajednice i sandžačkog, a kako je
rekao, “možda i šireg prostora”:

Ko su Vehabije?

Vehabizam je vrsta tradicionalizma u Islamu koji se
utemeljio krajem 17. i početkom 18. veka. Njegov duhovni izvornik je Muhammed
‘Abdulwahab, tzv. reformator Islama, poreklom iz Saudijske Arabije. Vehabizam
se u suštini zasniva na redukcionističkim i izvornim idejama o islamu te kroz
iste ima vrstu interpretacije islama koja se razlikuje od drugih islamskim
smerova kao što su sunizam, sufizam i šiizam. Vehabizam nastoji zadržati
muslimane na izvornoj interpretaciji Islama bez daljnjih naučnih, teorijskih i
sl. posredovanja u interpretaciji. Samim tim vehabizam je interpretativni tok
koji nema svoju literaturu, koji nema svoje mišljenje, te duhovni tok koji
zagovara krajnje reduciranje čoveka kao pojedinca i muslimana kao zajednice.

U modernom vremenu vehabizam je najprošireniji u
nemodernizovanim delovima Azije i u manjoj meri u Evropi, te ga mnogi
označavaju kao pokret koji podstiče i daje ideološku osnovu današnjim
terorističkim grupa u Avganistanu, Saudijskoj Arabiji i Iraku. Takođe se smatra
da su pojedini poklonici vehabizma sa svojim vehabijskim ideološkim uverenjima
pomogli terorističke napade u SAD-u i Evropi

„Oni misle da samo oni veruju u Boga, sebe su proglasili
muhedinima, što znači strogim teistima, ne priznaju da postoji vreme kao
faktor, drugim rečima – poriču istoriju”, kaže orijentalista Rade Božović.

Profesor Božović smatra da je vehabizam doživeo svoj
preporod na raspadu Jugoslavije. Vehabija ima u susednoj Bosni, ali je njihov
broj u Srbiji veoma mali.

Derviš iz Mostara, Senad Mićijević, je genezu nastanka i
posebno delovanja vehabija na ovim prostorima pronašao „u duhovnom siromaštvu
naroda” za koji okrivljuje „partizanštinu i hodže koje ne nalaze način da to
spreče”:

„… Dokaz njihovog duhovnog siromastva jeste postojanje
raznih interesnih struja u Islamskoj zajednici. Njihova nezainteresiranost za
duhovne potrebe naroda stvorila je fantastične prilike za prodor kojekakvih
sekti, Hare Krišna, Jehovini svedoci, babaije, behaije, vehabije itd., kao i
pojavu lažnih sejhova, mesija, spasitelja, vizionara…”

Da i vehabizam vidi kao sektu, derviš Mićijević
potkrepljuje sledećom analizom:

„… To je državna ideologija Saudijske Arabije, čiji je
cilj služenje interesima porodici Ibn Sauda. Ta porodica, na bazi vlastite
ideologije, ulaže enormne svote novca u profiliranje muslimana. Njihov konačni
cilj je da u raznim zemljama stvore infrastrukturu koja bi jednog dana, iz te
kraljevske porodice, izabrala halifu svih muslimana sveta. Neuspeli pokušaj bio
je 1930. godine, kada je kralj Abdul Aziz imao velike aspiracije da bude halifa
na sveislamskom kongresu u Kudusu. Vehabije se u svom učenju pozivaju na jednu
kontraverznu ličnost, Ibn Tejmiju. On je doslovno tumačio Kur’an, tako da je
jednom u Damasku izjavio: „Bog silazi s nebesa na zemlju onako kako ja sad
silazim dolje”, i sišao je niz stepenice minbere…

Da bi znali proceniti uticaj u stranim zemljama, ideolozi
sekte vrše markiranje svojih sledbenika brijanjem brkova, podvijanjem pantalona
i zakrabuljivanjem žena. U Bosni stvaraju vlastitu infrastrukturu džamija, u
kojima se zagovara i provodi ideologija sekte, s ciljem da se jednog dana
osnuje zasebna verska zajednica. Sledbenici sekte mahom se regrutiraju iz reda
asocijalnih porodica. Veoma često su to ljudi sa izraženim kompleksima, skloni
da preko podaništva profiliraju nekakvu vlastitu originalnost i
prepoznatljivost. Pogledajte samo šta su uradili od hadža, kao islamske
obaveze. Mi smo hadž (odlazak na hadžiluk, u Meku) dozivljavali na poseban,
usuđujem se reći, ispravan način. Ovi su sve poremetili. Ljudi s prvog idu na
peti sart. Prošle godine primao vitre (pomoć bogatih siromašnima za vreme
Kurban-Bajrama, prim. aut.), dakle milostinju, ove otišao na hadž, jer mu je to
neko drugi platio. …Vidite, gde su muslimani vekovima živeli izmešani sa
drugim verama, pojavom vehabijskih misionara dolazi do krvavih obračuna, pa čak
i među samim pripadnicima islama. Jasno je da pet ljudi sa muslimanskim imenima
može napraviti belaj u koji se, po prirodi stvari, uvuče čitava populacija…”

Reakcije

Vratimo se poslednjim događajima: „Najveće uporište vehabije imaju u Novom
Pazaru i Priboju”, javljaju i dalje državni mediji. I pored velike zabrinutosti
stanovnika Priboja, malog grada na granici Srbije i BiH, koje je ovakva vest
iznenadila, bolje reći ‚‚probudila ih iz dubokog sna”, reagovanja zvaničnika
Priboja nije bilo, sem saopštenja koje je na lokalnoj televiziji Priboj dao
glavni imam Priboja, Enes ef. Svraka. Efendija Svraka je za naš časopis ponovio
svoje tvrdnje:

„Ja ne bežim pričati i o onome što se desilo u Novom
Pazaru. Jer, kada su u pitanju ljudi koji vode islamsku zajednicu u Priboju i
Novom Pazaru imamo svoje stavove i po tom pitanju. Što se tiče Priboja, ja sam
to rekao ranije, a to ću da potvrdim i sada, da u Priboju, kada je u pitanju
fizički izgled ljudi, to je prvi momenat po kome se prepoznaju vehabije, da
takva lica u Priboju ne postoje. Drugi je momenat, da u smislu ideja koje su
prisutne kod vehabija, takođe, takva lica u Priboju ne postoje. Ne postoji
nikakav organizovani vid vehabizma u Priboju. Ja ću samo kazati ono što sam
kazao i drugim medijima, odakle to da se pominje Priboj. Naime, u februaru
mjesecu 2004. godine, neodgovorna lica iz Priboja su dostavili informaciju
dopisniku Večernjih novosti iz Nove Varoši, Gagričiću… i to je prosleđeno
Večernjim novostima da su vehabije najbolje kotirane u Limskoj dolini tj. u
Priboju i da najviše imaju uticaj u rukovodstvu Islamske zajednice u Priboju,
što apsolutno ne odgovara bilo kakvoj istini niti ima bilo kakvih
argumentacija. Znači, ja stojim na čelu islamske zajednice Priboju i predsednik
islamske zajednice Fahrudin Alagić i svi oni koji poznaju mene a i njega
vjerovatno, mogu da kažu svoj stav po tom pitanju. To su bile zlonamjerne
dezinformacije koje su tada odaslate. Sada kada se na nekom višem nivou
spominje vehabizam, onda neko vjerovatno izlista, da li u računaru ili nekoj
agenciji, i onda vide Priboj i bez ikakvih provera krene se u medijsku
kampanju, što se vrlo negativno odražava, pre svega, na nas Pribojce. Znam da
se cijeli dan, posle te dezinformacije, u gradu razgovaralo i da su se ljudi,
pre svega pravoslavci, interesovali postoje li i ko su ti ljudi. Ja sam izašao
ispred Islamske zajednice sa jednom informacijom u javnost da ne postoji
nikakva bojaznost, da toga u Priboju nema, da ljudi mogu mirno spavati…

Priča: Miran san bi trebao biti posledica informacija
koje svakodnevno čujemo!? Zar sve ovo oko kampa u okolini N. Pazara ne govori
da vehabizam sadrži elemente terorizma?

Efendija Svraka: Ne! Vehabizam ne sadrži elemente
terorizma, nego je osnovni cilj vraćanje tradicionalnom izvornom islamu. To su
ljudi koji ne mogu jednostavno da shvate da na ovim prostorima, jednostavno, ne
može da se preslika musliman iz Saudijske Arabije da bude takav i u Priboju.
Nemoguće je zbog hiljadu razloga i neću ih nabrajati. S druge strane ja
odgovorno tvrdim da islam i Bošnjaci na ovim prostorima ispoljavaju, da li je
to u pitanju Priboj, BiH, Sandžak… najtopliji i najprisniji oblik islama koji
se bilo gde u svjetu ispoljava.

Priča: Znači osnova delovanja muslimana u ovom području,
su ljubav i mir. Ne poziv na rat, ne poziv na progon nevernika…

Ef. Svraka: Apsolutno. Islam u svom suštinskom učenju
poziva na ljubav, poziva na mir, poziva na toleranciju, poziva na dobre
međususedske odnose, a, normalno, postoje izuzeci u izuzetnim situacijama kada
je ugrožena lična bezbednost… Onda se zauzimaju drugi stavovi, ali daleko od
toga bilo i molimo Boga da nikad ne dođe do takvih situacija ovdje pa i bilo
gdje u svjetu. Da uvek imamo potrebu da govorimo o lijepom, ljubavi i onome šta
nas spaja…

Priča: Da li možemo konstatovati, kao zaključak, da je
priča kako u pribojskom mešihatu vernici imaju problema sa vehabijama, u
smislu remećenja i pritisaka, zapravo
nema osnova?

Ef. Svraka: Pre nego što vam odgovorim na to pitanje reći
ću da je meni žao jednog detalja kada je u pitanju država što vrlo olako uzima
dezinformacije ozbiljno i nastupa tako što prethodno, zaista, ne odrade posao
onako kako bi trebalo da se odradi i ne daju prave informacije i ne
obaveštavaju javnost o čemu se radi. Sada priča svako svoju priču onako kako
misli. Istina je sasvim jedna. Ne može biti pet istina… Što se tiče Priboja i
što se tiče Islamske zajednice i muslimana u Priboju, apsolutno ne postoje
nikakvi pritisci na organizaciju Islamske zajednice niti na imame, niti na mene
lično kao duhovnog vođu muslimana ovog grada. Jednostavno, poručujem
muslimanima i svim građanima ovog grada, da u tom smislu mogu biti spokojni.

Priča: Kako da se izborimo ako se problemi ipak pojave?

Ef. Svraka: Mi delujemo preventivno cjelo vrjeme. Jedno
vrjeme djelujemo da se ne bi pojavili, a kad kažem preventivno i najmanji znak
da bi neko mogao da naginje prema tome, nama je signal da moramo stupiti u
akciju i sa tim čovjekom, u najmanju ruku, obaviti jedan lijep razgovor i
ukazati mu na svoje prednosti i nedostatke… Za sada smo imali uspeha i za sada
nismo imali problema niti negativnih posledica.

Slične komentare možete čuti i na pribojskim ulicama,
Bošnjaci mahom izbegavaju da govore o vehabijama, ističu njihov loš pristup i
čudno, osobeno ponašanje.

„Nisam često u situaciji da razgovaram sa rođakom koji se
priključio vehabijama još od rata u Bosni. Zatvoren je, jako skromno živi i
nigde ne izlazi. Imam utisak da se krije od ljudi i da u sebi preživljava
veliki problem,” rekao nam je Ibro H.

Uopšte, Bošnjaci iz Priboja su i ovaj put, kako se to
obično kaže, bačeni u vatru. Najčešće žele da sačuvaju anonimnost, ne žele da
se mešaju u, kako kažu, „šejtanska
posla”.

Jedan pripadnik SDA, koji takođe želi da ostane anoniman,
a koji je u ranijim situacijama bio uvek dobro obavešten kada je reč o
bošnjačkom korpusu u Priboju, sasvim suprotno od Ef. Svrake tvrdi da vehabija u
Priboju ima, ali da su se sada, pod pritiskom nastalih događaja koji ih
predstavljaju u lošem svetlu, povukli iz javnosti i ne žele da se izlažu
mogućim neprijatnostima.

„U Priboju ima 16 vehabija, trojica su u Čitluku,
nekoliko njih je u Starom Priboju, dvojica u Kalafatima i Zabrnjici. Nije tačno
da ih nema, jednostavno, i Islamska zajednica, i država i svi su protiv njih i
oni su osetili potrebu da se ne izlažu riziku.
Samo, obratite pažnju, vehabije tragaju za izvornim Islamom, i oni ni u
kom slučaju nisu skloni nasilju, kako im neko želi podmetnuti. Njihovo
delovanje nije terorističko, i odgovorno tvrdim da je sva ova ujdurma u Novom
Pazaru nastala iz drugih, viših interesa.

Naš izvor iz pribojske Policijske stanice tvrdi, pak, da
vehabija u ovom gradu nema i da nemaju nikave informacije o njihovom
organizovanju i delovanju.

„Sve dok neko ne prekrši važeće zakone Republike Srbije,
nije u delokrugu našeg rada. Naravno da pratimo situaciju, ali za sada nema
indicija da bi neko mogao, recimo, raditi ono što su radile vehabije u okolini
N. Pazara. A priznaćete, sa tolikom količinom oružja i drugih pronađenih
sredstava, radili su lošu stvar, ili su je pripremali, svejedno”.

Mešina priča sa
srećnim krajem

Vođeni novinarskom znatiželjom, pošli smo u „potragu” za
pribojskim vehabijama. Nažalost, i one koje smo ranije viđali na pribojskim
ulicama, sada nismo uspeli nigde da nađemo.

Ipak, jedan stari poznanik, još iz vremena velike Juge,
učinio nam je uslugu:

„Nisam više u tome, „skinuo sam se”, počinje svoju priču
kroz smeh Meša (30), kad smo ga pozvali telefonom. „Kao što znaš, 12 godina sam
bio vani, što u Holandiji, što u Sarajevu. Jebi ga, kud svi tu i ja, ovde
postalo tjesno… Nađem neke naše ljude u Roterdamu, posle godinu dana dođe mi
i stara, i sestra. Počnem da radim, muvam za papire, i širim krug jarana,
većinom iz bivše Juge. Koji sam ti ja maler, naletim na jednog iz Kruševca,
radio kao barmen u jednoj diskoteci i on me, malo po malo, navuče na travu.
Posle ide redom, nostalgija, bolest majčina, besparica, neizvesnost…svašta me
tada drmalo, ja se navučem skroz, dođem do igle. Tako godinama, dok nisam počeo
da otimam, kradem. Padnem jednom, dvaput, treći put me skembali kući, ja iz
Beograda odem do tetke u Sarajevo, nisam ni dolazio u Priboj. U Priboj nisam ni
smio, svašta mi govorili. A i pokrali mi po kući, sve odnijeli, nisam se imao
gdje ni vratiti.

Burazer, kad me vidio gde sam doš’o, dig’o ruke i odma’
posle onog glupog rata pobjeg’o i sad je preko Bare.

U Sarajevu sam bio još gori, gudra mi mozak ispila, majka
mi sve gore, zbog mene još joj gore. Vodila me hodžama, vračarama, doktorima,
kao da sam mali, nisam mogao da je odbijem, jer sam je volio, jer je nas troje
othranila, napatila se. Ništa mi nije pomoglo.

Umrije mi majka, sestra se već bila udala i otišla u
Švedsku, ostah sam. Nigde nikoga, svi su bježali od mene, svi su se
sklanjali…

…Mevludin mi je bio jaran od kako sam došao u Sarajevo.
Sreo sam ga jedno jutro ispred džamije na Grbavici, nisam ni spavao, nije mi se
ni išlo kući, nisam ni imao šta da radim kući. Svidio mi se što malo priča i
što je skroz naskroz kontra od mene. On me i pozvao da idemo na džumu, posle
sam upoznao još neke koji stalno idu u džamiju, klanjaju, posle se druže.

Svi su znali da sam narkoman, ali nisu odustajali. „Samo
dragi Allah ti može pomoći”, govorili su mi. I tako to krene, prihvatim da idem
sa njima, tek posle shvatim da sam vehabija, ispočetka mi to nije delovalo
tako, nisam ni znao, sad kad gledam na to ovim očima ne mogu da prepoznam sebe.
Odreknem se svega, možeš mene zamisliti bez muzike, bez treba, bez lutanja, bez
zajebancije. Nađem totalni mir u korenima, u Islamu, u izučavanju i
vjerovanju… Prekinuo sam sve kontakte sa svojima, ili su oni sa mnom, ko će
ga znati. Dugo sam bio u tome, ali danas mi se ipak čini da nisam bio skroz
njihov, uvjek sam negde u podsvesti osećao da ne pripadam tu, ali…Bar sam se
vraćao u normalu, bar sam prestao da otimam i kradem, da prolazim krize, nisam
više ni imao probleme sa policijom, mada su me dugo posle zvali šta god da se
negde u Saraj’vu desi.

Kad sve saberem, ja se skin’o sa gudre, sad se skin’o sa
ovoga, dobro je. A bilo mi je teško, izopšten, majka mi rahmetli bila jedini
oslonac, i ona nestade. Znaš da baba nisam ni zapamtio. Ost’o sam k’o
čamotinja, a opet, i kad sam bio sa ovima, nisam nikako bio do kraja, sve mi
nešto smetalo, ali su me prihvatili, jebi ga, učinili su da preživim…

Smetalo mi najviše strogost oko cura, ja vidim, dobra
cura, poštena, ide i u džamiju, jedna iz Zenice mi baš bila zapala za oko. Ali,
neki naš tamo glavni, što nas je vječito nešto kočio i solio nam pamet, on ti
je pripadao onim iz Gornjeg Maoča, gdje su najodaniji vehabizmu, ne znam da li
znaš. Ali, tada sam se pokoravao svim njegovim naredbama.

Kako sam se izvuk’o, „skin’o” sa ovoga? Otkud znam, k’o
iz filma, probudim se jedno jutro, odem u džamiju, vraćam se, sretnem ovu moju
ženu sadašnju, gledam je nekako drugačijim očima, ona mi nekako drugačija,
sretnem je ko da je tog dana prvi put vidim, ne gledam je popreko , ko da ja
nisam ja, pozdravim je, a ona se onako lijepo nasmeši, nešto me prodrma, ali
nije kao što je bila juče, nešto mi jasnija, nešto se ne ustručavam…

Javim se Mevludinu, ‘ladno mu saopštim da prestajem sa
svim. Imao sam neke ušteđevine, imali smo neku nadoknadu, da te sad ne davim,
odem na Ilidžu kod tetke, opet posle toliko godina, primi me, ja joj kažem da
nemam gdje koji dan i tako ostanem tu dok ovu moju nisam spakov’o i dođem u
Priboj. Nisam nikom prič’o u Priboju, šta koga interesuje, ali znali neki i to
se pročulo.

Vidim šta se sad priča na televiziji, meni ovo deluje
sumljivo, bar ovi u Priboju koje sam upoznao vremenom, nisu oni ti koji bi
pravili probleme. Sad se malo kriju, bježe od svojih, beže od vaših, a nemaju
razloga, jer nisu neprijatelji, to sam siguran, i ne čine ništa loše. I ako
budu činili, činiće to najviše sebi. Ma, gori su ti ovi što ne znaju ni ko su
ni šta su, matere mi.

Kako sad gledam na sve to… Malo je vremena prošlo, sad
sam ti kao kad tek se probudiš, a još nisi popio kavu.Nemam neko jasno viđenje,
samo mi dosta svega, oženio sam se i imam djete, još će ih biti, daće dragi
Allah. Ne žalim za ovim što je prošlo, tako je valjda moralo biti…A Bog je
jedan, dobri moj Pero, samo smo mi razne budale…”

Internet forumi su i dalje prebukirani komentarima i
polemikama.

„Samo kad se pogleda vrijeme i prostor dešavanja, sve je
jasno…”

„Sve i da su braća imala taj nekakav kamp, šta je to
sporno, zar musliman ne može da radi po hadisu i da vježba gađanje i priprema
se… A kakvo vrijeme dolazi, ni praćku nećemo smjeti nositi, jer vidiš da kad
ti se krstaš i džahil na kosti navali, ni tvoj musliman te ni jednom riječju
neće podržati, već se uvlači krstašu i džahilu i gleda da te eliminiše,
dokrajči, uništi, jer mu možda tvoje postojanje nije u interesu, pa tako vidimo
karijeristu Zukija, kako na jedan odvratan način komentariše sve ovo i kao da
mu je laknulo, jer kako reče, ti tamo neki su htjeli napasti IZ i njegovu
fotelju… Ali hvala Allahu, pa vlaška Žandarmerija radi svoj posao kako treba,
misli naš Zuki… Još samo mu je preostalo kako da skuha Jusufspahiće i da
zasjedne lično u stolicu reisa Srbije…”

„Nema tu islama,
gdje svoga brata prodaješ i žrtvuješ za dunjalučke koristi… Zovi se
muslimanom, ali daleko od mene…”

„Svakog muslimana koji mozga nema da skonta današnje
stanje i ovo što nam pakuju bih u lance okovao i ne bih mu dao bijelog dana da
vidi, da ne truje svojom gluposti druge muslimane…”

„Kada se četonje šire po BiH i naoružavaju i vrše obuke
po Istočnoj Bosni spremajući još jedan pokolj i kada jedan smrdljivi ustaša
ispali zolju na džamiju niko nista o tome, a jeli jedan selefija kupio jednu
pušku ili nabavio knjigu neku o preživljavanju u prirodi onda se diže hampa
koja će mjesecima trajati. Što je zanimljivo da Bošnje dižu veću hampu nego one
krstonje. Aferim!”

„Sad se kobajagi vlaška vlada stavlja na stranu
takozvanog mufte iz Novog Pazara, a pitam se što se nije stavljala kad su
četnici palili džamije širom Srbije i što to baš podržava IZ tamo, a sigurni
budite da ovi iz IZ-ce ne rade po njihovoj volji kako to vlahu paše ne bi oni
uz IZ-cu stajali.”

„Zbog ovakvih budala će sutra normalni muslimani
ispaštati.”

„Treba javnosti staviti do znanja da se drzava bori
protiv naoruzanih ekstremista i terorista (bili oni Vehabije ili Zemunski klan)
a ne protiv Vehabija kao religiozne grupe. Drzava treba mudrom kampanjom da
pridobije Vehabije da osude ovaj ekstremizam, a ne da od svih njih pravi
neprijatelje. “

„Prvo je Rasim Ljajić požurio da izjavi kako su
aktivnosti “vehabija” bile usmerene protiv islamske zajednice u Sandžaku (kao
da on to zna, pre bilo kakve istrage), a sada se oglašava i Mirko Đorđević sa
tezom da “vehabije nisu teroristi”.

„Niko i ne kaže da su vehabije teroristička organizacija
ali koliko su dobronamerni i “bezazleni” to najbolje znaju Srbi, pa i Bošnjaci
iz Novog Pazara i Sandžaka”.

„

Mislim da ne smijemo zarad prošlih vremena da budemo
tolerantni prema nikakvim grupama i grupicama sličnih stavova i dejstava.”

„Slažem se da su oni verska organizacija, ali mi se
njihovi rekviziti kalibra 7,62mm ne dopadaju. Valjda su hteli da njima raspiruju
bratstvo i jedinstvo?”

„Histerična vriska na vehabije kao teroriste ne pomaze u
razumevanju problema, vec doprinosi atmosferi netrpeljivosti i predrasudama”

Mi nismo normalan narod. Nama je zaista potreban
staratelji ?! Niko i nikada nije rekao da su vehabije, kao pripadnici jednog
načina ispovedanja vere, teroristi. Teroristi su ljudi, koji su pripremali
ovoliko oružje. U to nema sumnje. Baš nekoga briga da li su oni vehabije ili
pripadnici “zelenih”. Da li su državljani Srbije ili SAD. Ljudi, to uopšte nije
važno. Nikoga nije briga ko će se, na koji način i kada moliti Bogu. Ovo je
arsenal modernog i ubitačnog oružja. Nije važno ni protiv koga je namenjeno.
Svejedno je da li su planirane žrtve trebali da budu Srbi ili muslimani.
Onolike količine oružja sigurno ne predstavljaju molitvene relikvije. Celo
popodne juče slušamo o tome da li su vehabije ovo ili ono. Zapamtite ovo nisu
vehabije. Ovo su potencijalni zločinci, koje je samo Bog sprečio da to i ne
postanu. Prestanimo sa politikantstvom i sečimo korov dok je vreme.

Meša će na jesen opet preko grane. „Da se ne vratim više,
i da djete sklonim u normalan svjet”.

Gde je taj normalan svet?

Gde li smo mi krenuli?