Miloš Miša Janković iz Kikinde najbolji je graditelj svih tamburaških instrumenata današnjice. Rođen je u Bečeju, a odrastao u Kikindi gde živi i danas. Njegove tambure su poznate širom regiona, a priča kako je pre skoro 40 godina počeo da se bavi ovim divnim zanatom je potpuno drugačija.

Prvi instrument je popravio sa manje od 18 godina, to je bio stari prim koji je stajao u kući i dao mu ga je otac.

–Taj prim je ostao posle Drugog svetskog rata, moj otac ga je kao dete našao i on se stalno vukao po kući. Kada sam imao oko 18 godina odlučio sam da popravim taj instrument. Išao sam u Aero klub tamo sam pravio raketice, pošto sam živeo u stanu nisam imao radionicu i tamo su mi dali mogućnost da popravim prim, počinje priču Miloš Janković.

Kada je taj prim popravio našao je nešto zanimljivo upravo u tome, i kroz manje od godinu dana odlučio da napravi sam svoj novi prim upravo po uzoru na ovaj kog je popravio.

– Prvi prim koji sam napravio, bio je po uzoru na ovaj koji sam popravio. Kad sam otvorio taj prim uvideo sam gde je i kako lepljen pa sam hteo sam da probam to da napravim. Ali je zvuk bio jako loš, instrument je bio jednak varjači za mešanje džema. Već kod treće tambure sam dobio nekakav zvuk, nju sam čak i uspeo da prodam za neke sitne novce u Novom Sadu u KUD „Sonja Marinković“, kaže naš sagovornik.

Miloš Janković je samouki graditelj, on je svoje znanje stekao analizirajući instrumente tadašnjih majstora.

– Bocan Lajoš mi je bio idol, ali nije nikad hteo da me primi u radionicu. Tadašnji majstori su bili dosta sujetni, verovali su da to što oni znaju ne može niko drugi da razume.

Za izgradnju jednog instrumenta tačno vreme nije moguće odrediti, kako kaže -potrebna je fizička i psihička snaga za izgradnju jednog instrumenta. Naravno osim toga kvalitet instrumenta ogleda se i u kvalitetu drveta, a svaki majstor treba da ume da prepozna dobro drvo i akustiku jednog parčeta drveta jer ni jedno drvo nije isto kao ni jedan instrument.

Materijal sa kojim najviše voli da radi je beli javor, jer je on najkomplikovaniji za rad. Njegovo mišljenje je da je danas ljudima sve dostupno, samo treba da žele da rade. Kada bi nekoga zanimalo kako da napravi tamburu trebalo bi samo da analizira jednu od boljih tambura. Druge tamburaške instrumente (A-bas prim, tamburaško čelo, tamburaški bas i kontra) je ubrzo krenuo  da pravi, a tačan broj instrumenata nije moguće odrediti, svake godine se broj porudžbina povećava.

Za razliku od drugih majstora on unutar svog instrumenta ne ostavlja nalepnice kao zaštitni znak, već kao oznaku svog rada ostavlja potpis.

– Kad ne budem mogao da se potpišem neću ni da pravim.

Gradnju instrumenata i razne svirke naziva „životnim hobijem“, jer je zaposlen u osnovnoj školi kao domar. Sebe ne vidi kao dobrog svirača, već kao nekog ko ume taman da čačne instrument da bi, kako kaže, mogao da oseti i zna šta je napravio, a svoj sud naziva jedinim objektivnim jer graditelj može najbolje da razume svoj instrument. Za sebe kaže da je u životu kao i u orkestru „kontra“, a sviranje ostalih instrumenta ostavlja drugima. Kaže da je ponosan na sve svoje instrumente, pogotovo na one koje sviraju dobri svirači. Kada neki instrument ne želi da proda, a neko je baš zainteresovan u kupovinu, majstor mu kaže da će mu prodati taj instrument čim sebi napravi bolji. Orkestar u kom svira ima njegove instrumente, neke je popravio neke je skroz napravio. Zvuk njegovih tambura je jedinstven, iako je imao uzore, kroz godine je težio ka tome da kada muzičari čuju njegovu tamburu ne čuju zvug Bocana ili nekog drugog graditelja, već zvuk i izgled tambure Miloša Jankovića.

Autor: Relja Jarkovački, srednjoškolac iz Pančeva i jedan od polaznika „Letnje novinarske škole“ PU „Lokal pres“ Priča „Tamburaški Stradivari“ jedna je od nagrađenih priča polaznika ove radionice

„Letnja novinarska škola“ organizovana je u okviru projekta „Young Media“ koji zajednički sprovode Poslovno udruženje asocijacije lokalnih i nezavisnih medija Lokal pres i Dojče vele akademija.