Shodno njenoj socijalističkoj suštini, odnos lokalne vlasti prema medijima u Vranju bio je, i ostao, ne samo u vreme izbora, stalni izvor sukoba. Sve do pojave „Novina Vranjskih“ 1994. godine najstabilniji oslonac Miloševićevog režima, jug Srbije, nije poznavao pojam nedirigovanog žurnalističkog mišljenja, pa je model ponašanja iz tog doba i dalje predominantan. Sve dosadašnje postave SO Vranje, od pada Berlinskog zida do danas, pripadale su istoj partiji, SPS-u, i sve su smatrale da su mediji njihova lična svojina, a novinari samo bespogovorni izvršioci svih njihovih zahteva.

Opština je osnivač nedeljnika „Slobodna reč“, koji je ove godine proslavio šeszdesetogodišnjicu postojanja, i lokalne Radio – televizije Vranje, kuće koja pretenduje da sa svojih pedesetak zaposlenih postane regionalno glasilo. Posle oktobarskih promena 2.000. ovde niču i novi, pretežno „nezavisni“ mediji, privučeni snom o visokim donacijama i brzoj zaradi. U ovom trenutku, procenjuje se da u opštini Vranje, koja ima oko 80.000 stanovnika, deluje između 15 i 20 medija. I gotovo sve, osim „Vranjskih“, u potpunosti kontroliše lokalna vlast, koja ovde nikada nije dovodila u pitanje svoju ulogu vrhovnog žreca koji se o svemu pita i o svemu ima završnu reč. Paradoksalno, informisanost građana sve je slabija, i kao da pada sa pojavom svake nove radio stanice ili na brzinu sklepane televizije.

Izdaja

No, to je istorija. Permanentni sukob ovdašnjih vlasti i novinara koji nisu pod njihovom kontrolom usijava se tek posle lokalnih izbora. Kao i u većini mesta u Srbiji, i ovde je za namicanje skupštinske većine bilo neophodno više od jednog partnera. Posle mučnih pregovora, „demokratski blok“, sastavljen od šest partija i dve grupe građana, na konstitutivnoj sednici održanoj u petak, 15. oktobra 2005. godine srušio je vlast socijalista u Vranju. Za predsednik SO Vranje izabran je Nenad Nedeljković iz DSS-a, a socijalisti su napustili zasedanje, nezadovoljni navodnim nepoštovanjem koalicionog dogovora od strane DSS-a. Čitav tok sednice prenosila je RT Vranje, i javnosti je pružen čvrst dokaz socijalističke demontaže – za direktora „njihove“ televizije postavljen je Vukašin Obradović, osnivač i vlasnik „Vranjskih novina“!

Reakcije koje je ovakav potez izazvao pokazale su koliko je aktuelnim vlastima stalo do potpune kontrole medije, i na šta su sve spremni ne bi li je povratili. U tome su imali i izdašnu pomoć „demokratskog bloka“ – izdaja dogovorenog i kršenje potpisanog krenulo je još dok se nije stišalo ni slavlje po kafanama, a kamoli otpočele pripreme za rušenje bar ponekog od stubova vladavine SPS-a. Izdali su svi, a politički i ljudski amaterizam, udružen sa podaničkim mentalitetom koji neki ovde titulišu odgovornošću, ponovo je dao svoje otrovne plodove. Obradović, kao nesumnjivi novinarski autoritet, bio je idealno rešenje za lokalnu televiziju po meri svih građana, ali i najgore moguće rešenje za političke mešetare spremne na sve u zaštiti svojih najprivatnijih interesa. Zato, on je morao da ode, a televizija je morala biti vraćena podanicima. Na kraju, to je u jednoj više nego složenoj operaciji i učinjeno. Nenad Nedeljković, prvi demokratski predsednik SO Vranje na toj funkciji ostao je samo dva dana. Prvi potez novog predsednika bio je povlačenje potpisa na rešenju o postavljenu Obradovića na mesto direktora televizije! Posle burnog vikenda, Nedeljković u ponedeljak podnosi ostavku, ali ne pre nego što Obradovića ponovo vrati na čelo televizije! Tek pa ta odluka izazvala je pravi zemljotres. Drmala se i republička vlada, koja je baš bila u rebalansiranju budžeta, i kojoj su socijalisti pravi i trenutno možda i najvažniji partneri. Naravno, ovdašnji vrh DSS-a po svoje mišljenje morao je da putuje čak u Beograd. Legenda kaže da je tom prilikom u stranačkim prostorijama DSS bio prisutan i ministar policije Dragan Jočić, i da je upravo njegov upliv bio odlučujući u odluci DSS-a da na sve pljune i na sve pristane. Kako je po povratku u Vranje pred svedocima preneo Nenad Stošić, potonji predsednik SO Vranje, Jočić je na sto bacio Obradovićev policijski dosije, optuživši ga da je „Sorošev čovek“, spreman da „napadne DSS prvom prilikom“! Posmatraču sa strane mora da imponuje čvrstina kojom je jedan osuđeni obijač trafika nasrnuo na „stranog plaćenika i domaćeg izdajnika“.

Tužbe

Posle mesec dana neizvesnosti, stvar je vraćena u ležište – Obradović je smenjen, a na njegovo mesto postavljena je profesorka Gimnazije Olivera Đorđević. Koliko je ona bila svesna čime se bavi govori i podatak da njeno radno mesto profesora srpskog jezika „miruje“ do daljeg, i zlu ne trebalo. Plodovi promena osetili su se koliko za nedelju dana – televizija Vranje krupnim slovima upisala se u istoriju gluposti i profesionalnog diletantizma, jer su poslenici ove kuće uspeli da emituju televizijski dnevnik od 18 minuta bez i jednog jedinog živog sagovornika!!! Naravno, osim gledaocima, ovakva situacija nikome ne smeta. Mediji su dobri sve dok veličaju SPS, „Simpo“ i ovdašnjeg vrhovnog žreca, sveprisutnog Dragomira Dragana Tomića, čoveka za sva vremena i sve sisteme.

Sa druge strane, rat „Vranjskih“, iz kojih Obradović nije ni odlazio, i lokalne samouprave, koja se menjala samo da bi ostala ista, traje sve žešćim intenzitetom. Predsednik opštine Vranje Miroljub Stojčić sa ovim novinama prekinuo je svaki kontakt još pre izbora, a danas njegov svetli primer slede i ostali. U takvoj situaciji tužbe koje gotovo svakodnevno slede više nikoga ne iznenađuju. Poslednja, zbog fotomontaže koja je pratila tekst o studijskom putovanju opštinske vrhuške u Tunis, ne bi li naučili kako se u pustinji nalazi voda, u javnosti izaziva mešavinu podsmeha i zgražavanja. Vlast se sveti novinarima – stiže sudski poziv zbog toga što su im navodno „povređena verska osećanja“ fotomontažom na kojoj su prikazani u, kako tužba kaže, „položaju moljenja visokih muslimanskih funkcionera“.

Sve u svemu, vranjska situacija glede vlasti i medija nije bitno drugačija nego u ostalom delu Srbije, ali ima i svoje specifičnosti. Ono što je na drugim mestima nezabeleženo je dobrovoljnost kojom novinari učestvuju u srozavanju svoje profesije i daljem urušavanju tankih demokratskih nastojanja. Duboko ubeđenje da je novinarstvo idealno mesto za neradnike i diletante svake vrste ovde je primarno shvatanje sveta. Lokalni vlastodršci su tu da samo malo pripomognu da se ne skrene sa pravoga puta. Jedini gubitnik ovako napravljene simbioze je gradska javnost, ali, u ovom trenu, za to malo ko mari.