Đorđe Kojčin, sedamdesetjednogodišnji penzioner iz Inđije jedan je od najaktivnijih polaznika grupe za rekreativni fudbal u svom gradu. Nedelja popodne rezervisana je za najvažniju sporednu stvar na svetu, i to čika Đole ne menja godinama.

-Nekima od mojih drugara sa fudbala mogu da budem otac, a možda i deda, ali mi decenijama dolazimo u inđijsku sportsku halu i igramo fudbal na male golove, počinje priču Đorđe Kojčin, strastveni ljubitelj fudbala.

Inđijske rekreativce okupio je pravnik Branislav Mazinjanin, kako kaže, nesuđeni fudbaler, ali po svemu sudeći, dobar organizator.
-Ima nas različitih godina i zanimanja, naš tim se sastoji od radnika, lekara, pravnika, i sve nas povezuje ljubav prema ovom sportu, dodaje Mazinjanin, koji je, na neki način, pomogao da ovom reportažom odamo priznanje čika Đoletu za doprinos u razvoju inđijskog fudbala.

Fudbalske utakmice Đorđu Kojčinu znače zdravlje, život, zabavu i druženje. Fudbal je počeo da igra 60-ih godina prošlog veka kada se lopta pravila od svinjske bešike, koju je kasnije zamenila krpenjača.
-Čekali smo svinjokolje da napravimo lopte. To se lepo posoli, pa se zaveže i naduva i sa tim smo igrali odbojku i fudbal, dok smo kasnije imali krpenjače i gumene lopte, priseća se čika Đole.

Kao mlad i perspektivan fudbaler, Đorđe Kojčin je bio i u Fudbalskom klubu „Partizan“, svom omiljenom timu, u vreme njegovih zlatnih dana.
-Tada sam boravio kod tetke u Zemunu, kako bih sakrio od oca da idem na fudbal, jer tih godina ovaj sport nije značio sigurnu budućnost, podseća Kojčin.

Kroz fudbal, čika Đole je dobijao i posao, kako kaže, u svim preduzećima su ga prvo pitali da li igra fudbal.
-Stalno sam u pokretu, u mojoj kući ja sam spoljni čovek i najčešće sam na biciklu ili šetam, ne koristim duvan i nemam ozbiljnijih zdravstvenih problema, zadovoljan je inđijski fudbaler.

Za 40-ak minuta, koliko traje jedna utakmica, naš sagovornik igra, takoreći, sve vreme.
-Nema zamaranja i teškog disanja, sve odigram relativno sa lakoćom, ponosan je Đorđe Kojčin, ističući da neki od njegovih protivnika na terenu mogu i unuci da mu budu.

Poznati inđijski doktor čika Đoletu je rekao da ima sportsko srce i bez dileme dao podršku za odlaske na fudbalske utakmice.
-Doktor Zdravković mi je rekao da moje srce nije jedna, nego četiri šake, pa sam ja smelo na terenu malo ševio, malo dodavao, malo mi Bane doda, ja dam gol, i to je naš život, priča ovaj inđijski penzioner – fudbaler.

On kaže da za sve ove godine nikada nije bio ozbiljnije povređen.
-To je zato što sam uvek bio spreman, i to i mlađima savetujem. Fudbal se ne igra nespreman. Cigarete sam davno ostavio, a popijem po koju, po koji Gorki list, jer je lekovit, našalio se čika Đole.

Na terenu uvek treba davati celog sebe, uostalom kao i u životu, priča Đorđe, smatrajući da pobeda u fudbalu jeste imperativ, ali da složnost ekipe mora biti na visini i u porazu.

Posrnulost srpskog fudbala danas Kojčin objašnjava ranim odlivom dobrih igrača i nedovoljnim ulaganjima u podmladak.
-U nekadašnjoj Jugoslaviji igrači pre 28. godine života nisu mogli da idu iz zemlje, tako da smo imali odakle da regrutujemo najbolje, kritičan je čika Đole prema modernoj fudbalskoj politici.

Kopačke o klin još uvek ne planira da okači, on voli fudbal, a žene vole fudbalere, našalio se naš Inđinčanin, ujedno zahvalan svojoj porodici na podršci koju mu pružaju.

-Imam suprugu, dvoje dece i unuke, koji se bave sportom, što mi je posebno važno, i zahvalan sam im za ljubav i razumevanje koje su mi pružili, ističe na kraju verovatno najstariji aktivni fudbaler u Inđiji, koji će, kako kaže, igrati dokle god ga zdravlje služi.

-Pobeđujem doktora na terenu, nema za mene zime, zaključuje čika Đole.

 

Mirjana Stupar

 

Medijski prilog je prenet sa sajta redakcije sremskenovine.co.rs, članice PU “Lokal pres“.  

Odabir plasiranih medijskih priloga zasnovan je  na visokim profesionalnim i etičkim standardima koji se primenjuju u novinarstvu  lokalnih medija.