Gornji Milanovac je odavno poznat kao grad slikara i svetski poznatog Bijenala umetnosti minijature. U gradu je, više od dvadeset akademskih slikara, a mlađoj gardi pripada i Filip Trnavac, trideset dvogodisnji  slikar koji je proferor likovne kulture u sve tri srednje škole u gradu

 

Ostvario je tri samostalne izložbe, a učesnik je i više kolektivnih izložbi i likovnih kolonija.

 

 – Umetnost me interesovala od rane mladosti, a za to sam imao i izutenu podršku i razumevanje porodice, a imao sam i izuzetnog nastavnika umetnosti Timotija Lješevića, tako da sam uz njega samo produbio to svoje interesovanje za likovnu umetnost. Uz njegovu pomoć sam prvi put došao u ozbiljniji kontakt sa vajanjem.

 

– Posle osmogodišnje upisao sam se u Ekonomsko-trgovačku školu, koja i nema neku naročitu vezu sa umetnošću, ali sam se umetnošću bavio amaterski i upisao sam višu školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, nastavnički smer. Završio sam je u roku. Posle toga jednu godinu sam radio u školi u Brđanima, a 2002.  upisao sam Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, slikarski odsek. Godine 2003. imao sam i prvu samostalnu izlozbu u Gornjem Milanovcu, a tokom studiranja radio sam u slikarskoj radionici Crvenog krsta. Uporedo sa studiranjem  bavio sam se i pevanjem, jer su za mene muzika i slikarstvo u izuzetnoj povezanosti. Diplomirao sam 2008. godine sa prosečnom ocenom 9,31. Na diplomskom desetka. Iako je moja diploma diplomirani slikar ja sam za diplomski uradio jedan video rad.

 

 – Sta je bila tema tog video-rada?

 

 – Tema je jedna devojčica od sedam godina, koja igra i peva uz pesme koje nisu primerene njenom uzrastu, i govori o uticaju medija na mlade. A svima je poznato da su na decu jači uticaji medija nego roditelja.

 

 – Uticaj medija na mlade danas je jedna od najineteresantnijih tema, sa svih naučnih i svih drugih aspekata posmatranja. Ispričajte kako ste Vi obradili tu temu?

 

 – Pa, priča već postoji o jakom uticaju medija, naročito televizije i interneta na mlade.  Ja sam na jednom slavlju primetio nešto što mi je bilo kao tipičan primer. U stvari, video sam jednu sedmogodišnju devočicu koja je pevala i igrala uz pesme koje su, po meni, apsolutno neprimerene njenom uzrastu.  Onda sam zamolio njene roditelje da mi dozvole da to iskoristim, kako bih uradio svoj rad. To je kritika dostupnosti svakakvih informacija neprilgodjenih uzrastu mladje populacije, a to je nešto što je i u vezi sa mojim radom kao pedagoga. Svima treba  da bude jasno da nije sve dozvoljeno, pogotovu ne sve informacije.

 

 – Poruka sa video rada, znači, upućena je svima; porodici, školi, medijima, i tako dalje…? Odnosi li se to i na selekcije prilikom emitovanja programa ili se sve svodi na to da jednostavno roditelj kaže svome detetu, izvini, ali ti to ne možeš da gledaš?

 

 – Morala bi prvo da postoji selekcija iz same kuće, onda informativne agencije, naravno, imaju veliku odgovornost za obrazovanje mladih ljudi. Samim tim oni moraju nekako sebe da cenzurišu. Mislim da je to i najbolje, bolje nego da država cenzuriše medije.  Sa druge strane, mnogi roditelji nemaju vremena, zbog egzistencije, odnosno zbog posla, neki rade i preko celog dana… Deca su zapostavljena, a opet nekako moraju naći vremena za svoju decu jer od toga najviše zavisi kakvi će ljudi biti kada odrastu.

 

– Posvećeni ste pedagoškom radu u školama, a koliko ste posvećeni slikarskom radu? Da li se bavite slikarstvom, ili ste to, možda, “zabatalili”, s obzirom na obaveze u školama?

 

 – Oduzima mi dosta vremena bavljenje pedagoškim radom, ali i dalje nekako pokušavam da nađem vremena za bavljenje slikarstvom. Jedino konkretno što sam iz slikarstva radio jeste bilo na simpozijumu nauke i umetnosti u Grčkoj, u Atrasu. Nadam se da ću, ipak, naći vremena da spremim svoju izložbu. U zadnje vreme sam uglavnom radio video-radove kojima sam konkurisao za Bijenale umetnosti minijature.

 

 – Koji slikarski pravac je Vama najbliži, odnosno, kom pravcu pripadate?

 

 – Tu sam i dalje neodređen. Ja koristim sliku više u konceptualnom smislu, kao i bilo koji od medija. Bilo da su video-radovi, performansi, skulptura, crtež, grafika, fotografija… To što radim je socijalno angažovana umetnost, pa u tom smislu svi mediji “leže”, ali ipak u zavisnosti od koncepta svoga rada zavisi koji medij ću najviše da iskoristim. Ja sam, ipak, donekle blizak realizmu, a nekad folizmu, nekad impresionizmu… Ako se radi o realizmu to su onda portreti, a ako se radi o impresionizmu ili folizmu to su onda pejsaži.

 

 – Kada ste se opredeljivali za poziv umetnika svakako ste znali da se “za umetnost može živeti”, a i da se danas od umetnosti teško živi. Kakva je situacija sa Vama? Da li su obaveze i sigurnost u pedagoškom radu nešto što Vas odvaja od bavljenja umetnošću?

 

 – Ja imam problem baš utoliko što mi nedostaje vremena da se bavim umetnošću. Mogu vam reći, na primer, da već tri godine radim jedan dokumentarni film i nadam se da ću ga uskoro i završiti, jer sam pri kraju.

 

 – Rekoste da je uticaj medija na mlade vrlo veliki, da li s obzirom na činjenicu da se bavite pedagaškim radom  možete i da utičete na mlade?

 

 – To zavisi koliko je izgrađena ličnost deteta. Da li oni to što ja pokazujem prihvataju, da li vide nekakav smisao u tome ili ne. Mislim da je i deci motavicija najbitnija, kao uostalom i svima. Što se tiče medija u radu sa decom koristim internet i imam možda i više uspeha kod učenika nego na samim časovima.