Prošlo je više od dva meseca od Svetskog prvenstva u fudbalu u Kataru koje će biti upamćeno kao jedan od najuzbudljivijih i najznačajnijih sportskih događaja u novijoj istoriji. Istovremeno, u jeku su bili protesti u Iranu povodom ubistva Mahse Amini. Značaj oba događaja nije na istom nivou niti je iste vrste, ali je, u tom momentu, bilo moguće povući paralele.
Fudbalska reprezentacija Irana je nakon herojske borbe ispala u grupnoj fazi Svetskog prvenstva u fudbalu koje se održalo u Kataru 2022. godine. Pomenuta herojska borba vodila se na dva nivoa.
Na fudbalskom nivou, Iranci su, uprkos podređenoj poziciji u teškoj grupi, sa ubedljivom Engleskom, čvrstim Velsom i perspektivnim Amerikancima, zabeležili jednu pobedu protiv Velsa. Na kraju, nisu prošli grupu, ali je to palo u drugi plan. Drugi nivo herojske borbe vodio se, takođe, na terenu, ali nije bio u vezi sa fudbalom.
Mahsa Amini: Zašto Iranci ne pevaju himnu
Septembra prošle godine u Iranu je ubijena Mahsa Amini od strane „Moralne policije“. Ubijena je jer joj se video pramen kose koji je virio ispod hidžaba. Mahsa tada postaje simbol pobune protiv represivnog iranskog režima. Protesti i dalje bukte po toj zemlji.
U međuvremenu, počinje Svetsko prvenstvo u fudbalu. Na početku utakmice protiv Engleske, reprezentacija Irana odbija da peva nacionalnu himnu. Nakon toga, rezultat, naravno, pada u drugi plan.
Najgore što može da se desi je da budem izbačen iz reprezentacije. Nikakav problem. Žrtvovao bih to i za jednu dlaku na glavama žena Irana. Mogu da mi rade šta god žele. Neka se oni koji povlače obarač stide, a neka žene Irana žive, izjavio je Sardar Azmun, najbolji fudbaler Irana.
Šta znači ovaj potez Azmuna i iranske reprezentacije? U Iranu, izjava poput ove je jednaka stavljanju mete na čelo. Ali, pogledajmo stvari simbolički: možda izjava jedne javne ličnosti ne može imati direktan uticaj na razvoj situacije u Iranu, ali sama činjenica da postoji javna podrška tamo gde je ona opasna po život, uliva neku vrstu vere, koja može, ali ne mora, biti opravdana.
Šta rade ostali?
I sada, pitanje ovog čina prelazi u nešto suštinsko: postaje jasno da su pobunjenici u Iranu, u celoj ovoj borbi, sami. „Svetski policajci“ nemaju nikakvu funkcionalnu ulogu u njoj. Ono što je najgore je činjenica da je svaki „kolegijalni“ potez „sa strane“ obična fasada koju okrnji prvi pokazatelj da bez interesa pomoć neće doći.
Suština je sledeća: Jasno je da potez fudbalera, povlašćenih i bogatih, nije isti kao borba „jedan na jedan“ protiv policije i režima. Ali, uraditi ovako nešto ispred ko zna koliko miliona gledalaca, znajući cenu istog, potez je za pamćenje.
Za pamćenje su i sumanute kritike određenog dela publike. Reči poput naslovnih „koncentrišite se na sport“ I „bavite se šutiranjem lopte“ mogle su se videti svuda. Primetio bih da je i to vid nepromišljenog nasilja i diskreditacije iranske borbe. Zbog toga ne razumem pokretanje čestog pitanja: zašto mešati politiku i sport?
U ovom konkretnom slučaju, iranski pokreti nisu prvenstveno politički pokreti. Iranci imaju potpuno pravo da pomenu svaki metak koji je proleteo pored glave žena koje su danonoćno na ulicama. Metak nije politika. Metak je teror.
Sport, jednostavno, nije važan kao život. I zbog toga su Iranci, simboličnim potezom većim od fudbala, sebi u potpunosti dali za pravo da rade šta god žele, pa i da ne igraju fudbal. A igrali su ga. Sasvim dobro.
Emilija Tasić, studentkinja Filološkog fakulteta, koja za sebe tvrdi da je ne pogađa previše ako lopta uđe u jedan, a ne u drugi gol, kaže da za one kojima fudbal nije najvažnija sporedna stvar na svetu, potez Iranaca zaista jeste od većeg značaja. Dodaje i da je to za nju, koja je fudbalski analfabeta, jedina stvar koju je i čula, a da je vezana za Prvenstvo. Dodao bih da je generalno odgovor onih koje fudbal ne zanima uvek sličan ovom, u smislu da su za njih rezultati nebitni i da je poruka sasvim prevazišla rezultat.
„One love“ i žuti kartoni
Ako pokrenemo ponovo diskusiju oko dvoličnosti, primetićemo zanimljiv kontrast između hrabrog delanja Iranaca i licemernog kukavičluka koji su, recimo, pokazali čelnici engleske reprezentacije, i koji je primetio Nikola Janković, naš sportski novinar.
Naime, Englezi su pre turnira objavili da će, uprkos kaznama, nositi kapitenske trake u duginim bojama, sa natpisom „One Love“, u znak protesta protiv katarskog strogo tradicionalnog režima. Međutim, odustali su od te ideje iako su izjavili da će nositi traku pod bilo kojim uslovima. Razlog za odustajanje bio je – žuti karton koji bi dobio kapiten reprezentacije Hari Kejn ako bi izašao na teren sa trakom duginih boja.
Ako ideal može biti sputan jednim jedinim žutim kartonom, kakva je to onda borba? Engleska reprezentacija je baš ta koja bi, za razliku od iranske, mogla da ućuti i da „samo igra fudbal“.
Neizvesna budućnost
Šta se trenutno dešava u Iranu? Moralna policija je, kako izveštaji kažu – ukinuta. Međutim, plašim se da ukidanje jedne institucije terora neće odmah promeniti indoktrinirano surovu strukturu iranskog političkog vrha niti njihov odnos prema ženama.
Iranskom narodu oči neće biti zamazane jednim potezom koji je nagoveštaj pozitivne promene. Za sada je pokazano da je bes naroda suviše veliki i da neće tek tako splasnuti, iako oni svoju borbu biju sami.
Autor: Viktor Tanasković
“Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.“