Šabac je rođen uz reku. Na obalama Save podignut je utvrđeni srednjevekovni grad u smiraj petnaestog veka. Bio je bedem na granici između silne Osmanske imperije i evropske sile Ugarske. Pogranični položaj je kroz istoriju plaćao skupo, bivajući prvi na udaru.

Od slatke vode počeo je da se širi. U blizini današnje šabačke tvrđave, zaostavštine prošlih vremena, nalazi se danas veliko polje. Nekada je tu bila kasarna, a pre nje, u pretprošlom veku zgrada carinarnice. Tu je pristajao parobrod kojim se plovilo do Beograda. Među putnicima beše i Laza K. Lazarević, slavni lekar i pisac. Čekajući brod često je pisao. Na tom mestu nastala je i priča “Sve će to narod pozlatiti”.

 

 

Ispod mostića što spaja grad sa kompleksom “Stari grad” nekada je proticao Kamičak. Bio je reka koja prolazi gradom. Mnogi su u njoj naučili da plivaju, a na njenim mostovima se sastajali, rastajali, družili i ispunjavali dane. Prva sećanja starijih dolaze s “Dudare”. Prostranstvom obuhvata čitav pogled još pre nego se i pređe mostić reke koja više ne postoji. Tu je bilo mesta za igru, predah, slobodno vreme i ozbiljan trening.

Dudara je bila prepuna dudova i sportskih terena, a onda je tu nastala deponija. Godinama sade drveće, ali ne može to na zemlji ispod koje se, posle deponije, dešavaju brojne hemijske reakcije. Moć stakla i betona presecaju put hlorofila, polja su ovde bila… (Ivan G.)

S Dudare, gde su dudovi nicali još u vreme Knjaza Mihaila moglo se ili natrag na reku ili pravo ka centru grada. Na prvoj raskrsnici svaki izbor je imao svoje draži. Pravo ulicom Kralja Aleksandra, desno ka Velikom parku i Vašarištu ili levo ka Benskoj bari. Vašarište je uvek bilo tu, ali Benska bara i Veliki park su drugačije izgledali i značili još sredinom prošlog veka. U Janka Veselinovića bila su zajednička dvorišta na granici sa šumovitim predelom i velikom barom.

Bili smo siromašni, ali niko nije bio gladan. Zajedno smo gajili voće i povrće u dvorištu, zajedno smo tovili svinje, a onda kada dođe vreme svinjokolja, ponovo zajednički rad i delimo. Jednom sam se bukvalno izgubio u Velikom parku u drugom razredu, kao da sam u šumi. Izašao sam kod Save i tek po dimnjaku nekadašnje voćare uspeo sam da se orijentišem i vratim kući (Ivan).

 

foto: privatna arhiva Ivana Glišića

 

U centru, od mesta gde se ulice: Masarikova, Cara Dušana, Gospodar Jevremova i Karađorđeva susreću, odvijao se život grada. Od ranog devetnaestog stoleća do današnjih dana. Mladi su živeli za šetnje i susrete na korzou.

Oči nam zasijaju, srce se oglasi, i koraci su naučili da misle: ako se okrenemo kod „Lucića“, srešćemo se negde kod pošte… I onda, kao slučajno se pogledamo. Mlađi su stizali oko sedam, ozbiljniji oko osam sati. Mlađi bi trčali kući u devet, ovi drugi se šetali do deset. Za to vreme, krug korzoa se okrene nekoliko puta, što je značilo nekoliko značajnih pogleda, poneki osmeh, a onda se On odvaži, priđe Njoj i obično je otprati do kuće (Smiljana Mićić).
Na korzou ili uz njega prvi put su se Šapčani susretali sa nekadašnjim čudima kakvi su bili televizija ili svetski filmski hitovi. Ko je više želeo uživo utisak imao je pozorište kao sigurnu luku.

Bioskopi “Pariz” i “Kasina”, letnja bašta “Zeleni venac”, Dom sindikata, igra klikera u šabačkoj porti, boks mečevi u bašti Sindikata, profi boks (Miodrag K.)

Odlazak s tatom u pozorište, koliko god da su devedesete bile gadne, pozorište nas nikada nije izneverilo.

Ja se uvek prisetim korzoa i televizorčića iznad ulaza u video klub, gde se puštao MTV koji je tek počeo da se emituje. Da ne zaboravim baštu hotela Sloboda gde je ceo grad leti izlazio. Šljunkara mi je bila jedina i najlepša destinacija za tri, četiri leta tokom devedesetih. Kafići: “Sedmerac”, “Apis”, “Cepelin”, “Kec” (Vojan)

U centralnim ulicama i okolini mogla se utoliti i žeđ i glad. Kada se telo napuni energijom beše na pretek mogućnosti za uživanje u muzici. Za svačiji ukus, poznato i nepoznato.

Prva pica u Vinjeti i najlepši hamburger kod Đorša Rašića u Barama, restoran Lav u Stojana Novakovića koji je u ono vreme imao žablje batačiće na meniju. (Bojan R.)

Sok od dunje u Točkonji, parfe u “Slobodi”, sladoled kod “Rajka”, ćevapi kod “Fejzule”, venčanja u sali Opštine.

 

Gospodar Jevremova ulica 2024. godine (Foto: J.Radojević)

 

Deca nisu smela u Dom omladine. Izađem kroz prozor kuće, pa s društvom do zida iza bašte Doma. Onda na „lopovske” i sa ivice slušamo Loliju, Gibu i druge. Kada smo počeli da izlazimo bile su popularne bašte hotela „Sloboda“, „Zelenog venca“, i motel. Svirali su: Stari zvuci, Cvaka cvak, Mikica Antonić, a posle fajronta kod „Lile“ u Malu, da nam svira do zore. (Đorđe R.)

Vreme za izlaske bilo je ograničeno. Surovi podsetnik bio je časovnik na kuli crkve.

 

Trg šbačkih žrtava 20024. godine (Foto: J. Radojević)

 

 

Kraj osnovne škole. Imam izlaz do 20 časova, idem u bioskop od 18, pa posle filma trk u Zanatski centar po hamburger, pa trk kroz Miloša Pocerca da stignem kući na vreme, inače sledeći vikend kazna (Sanja)

Svaki izbor od centra otvarao je druga vrata. Današnja Masarikova pamti sve slavne učenike Gimnazije. Ko krene Karađorđevom i Pop Lukinom upoznaće industrijski deo i mesto najvećih uspeha Metaloplastike – halu “Zorka”. Širom otorena vrata Koš kluba čekala su one koji bi da se oprobaju u basketu. U svakoj značajnijoj ulici bilo je nešto vredno pažnje.

Voleo sam vojni avion u samom centru, stare tuševe i tobogan na Starom gradu, arterac u malom parku i na Kamičičku, stari Partizan, kao i Koš klub i Hart hamburgeriju.

Moj Šabac. Mali, miran grad, pravih prostranih ulica, koji se može prepešačiti za dan. To su sećanja koja me ispunjavaju kada god se vrate u misli. Roditelji su me upisali u vrtić “Mladost”, u naselju Benska bara. Iako je bilo bližih, majka je želela da bar tako “vidimo grad”, priznala mi je to kasnije. Svaki dan smo išli do tamo, vraćali se. Delovalo mi je kao da idemo na drugi kraj grada (Marija I.)

Gde su danas crvene, bele, zelene i žute zgrade Trkališta, ka kome se skretalo iz Masarikove, nekada je bilo široko polje i sportski centar grada.

Nešto nezaboravno na Trkalištu bile su konjske trke. Nedeljom ili nekim praznikom. Dve tribine, mala i velika, bile su uvek prepune. Na maloj su bili sudije za trke i neke važne ličnosti, a na velikoj svi ostali. Ispred tribina – barijere, koje su označavale trkačku stazu. Ispod tribina bile su prostorije fudbalskog i bokserskog kluba. Uvek je neko imao trening.

Šabac je uživao ugled. Burna istorija inspirisala je režisere.

Moja prva uspomena je snimanje filma “Partizani” 1974, kada sam imala pet godina. Ta kuća i danas postoji gde je sniman film.

 

Projekat „Lokal pres Lab 2.0“ je razvijen i podržan od strane programa „Medijski inkubator za Zapadni Balkan“ Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije a realizuju ga članice PU „Lokal pres“.