Ovoga leta,
nažalost, zabeležen je jedan od najvećih pomora ribe u Kolubari ispod Valjevske
industrijske zone, kada je u ataru sela
Mrčić rekom plutalo 500 kg uginule ribe! Takav pomor ni ribolovci ne
pamte! Ceo slučaj vodio je na dve adrese, postrojenje za preradu otpadnih voda
Valjeva, koji ne radi punim kapacitetom, a još uvek, ni nakon više od tri
decenije, nema neophodnu tehnologiju za kompletnu obradu skoro l.000 litara
otpadnih voda koje danas  stiže na
preradu

 

“Vodoprivredna
inspekcija sada trenutno reaguje na našu dojavu, što prethodnih godina nije bio
slučaj. I to govori da su se dogodile značajne promene” – kaže Rafailo
Mitrović, osnivač neprofitnog preduzeća EKO RIBARSTVO kome je poverena
upravljanje ribljim fondom u slivovima 
reka zapadne Srbije – Kolubare, Drine, delom i Save. Samo je Kolubara
duga 80 km, a sa pritokama skoro 600 km i svo to područje nadzire 21 ribočuvar.

 

Na listi
sumnjivih našla se i čarapana VALI, koja ima farbaru, ali za sada nema dovoljno
osnova da se trovanje ribe direktno poveže sa njihovim otpadnim vodama koje su
uključene u postrojenja za prerada tih voda grada Valjeva. Tek, inspekcije su
utvrdile nedostatke, dale naloge da se stvari poprave, podnesene su i prijave.

 

Inače, ovog leta,
kao i prethodnih godina, vodostaji Kolubare i svih pritoka bili su na najnižem
nivou. Sa komunalnom i svakom drugom nehigijenom u nas, zna se kakve su
posledice po reke i potoke u kojima i inače tada ima malo kiseonika.

 

U centru  Ljiga je zbog suše nekoliko dana u korito
reke Ljig isticala samo kanalizacija! Reka je bila presušila, pa je do pomora
ribe došlo u nekoliko preostalih virova. Tropske vrućine uzrok su retkom
fenomenu „okretanju vode“ u jezeru Paljuvi, pored Kolubare u istoimenom selu,
pri čemu je stradala samo babuška, preko jedne tone!

 

Rafailo Mitrović
kaže da se sa akcidentima poslednje dve godine izlazi na kraj ali ne i sa
„šoder mafijom“. Svako može da se bavi nekontrolisanim vadjenjem peska i
sljunka iz rečnih korita, mesne zajednice daju dozvole  kako bi presule neki seoski put, u Beogradu
te dozvole možete dobiti na više adresa, a šta se na terenu dešava registruje
se tek nakon obavljenog posla.

 

«Drina je
bukvalno preorana u svom lozničkom delu », kaže Mitrović i dodaje: «Mora
se uvesti reda u izvlačenje šljunka, gde se i koliko može toga uraditi bez
ugrožavanja vodotokova. Svi smo bespomoćno gledali kako su letos iz Kolubare, u
selu Rubribreza kod Lajkovca, puna dva meseca tri bagera sa desetinom kamiona iznosili
tone i tone šljunka, čak je i tok reke izmešten!»

 

Inspekcija kasni
za kod nas proverenom recepturom osnivanja i registrovanja preduzeća,
zatvaranja, pa otvaranja novog, za adresama vlasnika. Saznajemo da je jedno od
naziva fantomske firme „Privatna zanatska radnja Paunović“.

 

Da potraga još
traje potvrdila nam je i Vesna Vujić, vodoprivredni inspektor za Kolubarski
okrug. Ta firma, inače, nije imala nikakve papire da radi taj posao. Vesnu
Vujić zatekli smo pred odlazak u SRBIJANKU, u kojoj je u toku remont, i ubsku
ZIMPU, u kojoj se uvodi praškasto nanošenje farbe na proizvode u lakirnici,
pogonu koji mora zadovoljiti visoke 
ekološke standarde.

 

Ovi obilasci deo
su trajnog unošenja podataka, upitnik ima 15 strana, o potencijalnim
zagađivačima koje već nekoliko godina sprovodi Javno vodoprivredno preduzeće
SAVA uz pomoć donatora. Taj katastar zagađivača koristi ponajpre ekološka
inspekcija.

 

U Valjevu, ekološki
inspektori uspešno su sprečili preradu starih akumulatora u delu naselja kod ]atinog
jaza, jednog od najvećih jazova Kolubare. Izjave radnika o neuslovnoj preradi,
bukvalno na travi, pokazale su da je taj slučaj tek deo brega koji se ne vidi.
Ko se sve ne bavi prikupljanjem i primitivnom preradom? Sa industrijskim
otpadom ni do danas, i pored redovnih obećanja tek imenovanih resornih
ministara, u Srbiji se nije ništa uradilo – nema tako dugo najavljivane
centralne deponije!

 

Zatrovano
zemljište kod Ćatinog jaza, firma EOLET TRANSPORT morala je da očisti, kao i
LUK OIL sa prostora cele benzinske stanice u centru Valjeva uz čijih cisterni
je isteklo, ili isparilo, 50-tak tona benzina u akcidentu registrovanom pre tri
godine u sred vrelog leta. Taj posao dekontaminacije i zamene zemljišta
obavljen je tek ovih dana jer se gradi nova benzinska stanica. Šta se tri
godine unazad dešavalo u zemljištu na obali Ljubostinje, rečice koja protiče
kroz centar Valjeva, za naslutiti je. Bilo bi bolje da je reč o kradji nafte, a
ne o njenom curenju iz rezervoara, što je moglo da se pretvori u ekološku
bombu, komentarišu Valjevci.

Najveći pomak u
nastojanjima da se za zagađenje i odgovara učinjen je podizanjem  optužnica i izricanjem kazni u sudovima.
Dragana Marković, opštinski tužilac u Mionici, nije imala dileme kada je protiv
firmi SINALKO i VODA-VODA, proizvodjača sokova i pitke vode u Banji Vrujci,
podnela optužni predlog posle krivičnih prijava policije a na pritisak mešatana
okolnih sela i medija, kako bi se utvrdilo zašto su riba i živi svet otrovani u
reci Toplici.

 

Otkriveno je
mnogo nedostataka, nepoštovanja zakona, direktori su novčano kažnjeni, pa je VODA-VODA
konačno montirala prečistač otpadnih voda, dok SINALKO svoje otpadne vode transportuje
u najbliža komunalna postrojenja na preradu, pa Toplica više nije na udaru
ekoloških zagadjenja iz dve ugledne firme.

 

Kako su one
svojevremeno dobile dozvole za rad, ako su ih dobile, zalazi u sferu politike interesa
i predizbornih kampanja. Ali priči tu nije kraj jer je ovog leta pukla
kanalizaciona cev iz bazena u Banji Vrujci, pa je i 2008. nažalost obeležena akcidentom
u tom banjskom centru u ekspanziji. Biće ih sigurno još jer Banja Vrujci nema
kompletiran kanalizacioni sistem, kao što ga nema ni cela varoš Osečina.

 

Inače, najveći i
najopasniji zagađivači upravo su veliki sistemi prehrambene industrije. PODGORINA
FRUCHT u Osečini, nakon manjeg akcidenta, po nalogu inspekcija gradi
postrojenje za taloženje otpadnih voda. U Koceljevi, fabrika voćnih sokova i
hladnjača RAUCH vinovnik je izlivanja opasnih otpadnih voda u reku Tamnavu,
prirodni sistem vodosnabevanja istoimene žitnice, a po dužini i veličini,
najveću pritoku Kolubare.

 

U Okružnom sudu u
Valjevu, saznajemo od Dragane Marković, trenutno su na razmatranju žalbe na
prvostepene presude Opštinskog suda u Mionici protiv dva farmera,  iz Tabanovića i Radobića, koji su ispuštali
osoku iz štala i teško zagadili živi svet u Lepenici, pritoci Kolubare.

 

Za opasnosti od
neodgovornog ispuštanja osoke, organskog djubriva u razblaženom stanju, zna se
iz vremena trajno zagadjene rečice Staparice u koju jestizala osoka iz nekada
čuvene, velike državne farme za tov junadi u selu Stapar  kod Valjeva. Danas se farme masovno podižu, pa
su i opasnosti veće. Srećom, konstatuje Miroslav Milić, zakon je obavezao vlasnike
da sve te farme moraju imati procenu uticaja na životnu sredinu, pre nego što dobiju
dozvolu za rad. Oglašavanja o izradi tog dokumenta, inače, pune lokalne novine,
što govori o razvoju stočarstva, ali i produžavanju liste potencijalnih
zagađivača.

 

U postupku
utvrđivanja činjenica ko je zagadio reku i ubio živi svet odlučujući su
uzorci koji se uzimaju na mestu akcidenta, a to znači i vreme kada su uzeti. U
Republičkom  hidrometereološkom centru za
kontrolu vodostaja i utvrđivanja kvaliteta površinskih vodotokova, u Valjevu,
Miroslav Milić kaže da je i ove godine broj akcidentata bio kao i prethodnih –
pet do šest. I to je dobro, samo da se ne povećava – kaže Milić. Postavljanje
digitalnog registratora kavaliteta vode, donacijom nemačke hiodrometreološke
državne službe, na mernoj stanice Beli brod, na Kolubari kod Ćelija, u blizini
Lajkovca, tek najavljuje da takve aparate moramo postaviti na najindikativnija
mesta – ispod industrijskih zona, postrojenja za preradu otpadnih voda grada i
naselja. Postrojenje, inače, trenutno očitava sastav vode i rezultate prosleđuje
u centralu. Ali dok do tog uređaja stigne voda, prošla je, od Osečine naprimer,
ne sedam kamenova nego…

 

Svi sa prve
linije odbrane vodotokova od zagađenja, sa kojima smo razgovarali, kažu da će najavljeni
paket novih zakona značiti mnogo. Kao i to da je ekološka inspekcija sada dobro
organizovana, konačno došla svesti, te da je sa vodoprivrednom inspekcijom  konačno pokazala da postoje načini da se zlu
stane u kraj. Da se zagađivači kazne ali i obavežu na odgovorne radnje.

 

Odgovornost
komunalnih javnih preduzeća je velika: naprimer za Gradac, koji ima
najkvalitetniju vodu, jedini problem je održavanje brane i jezera. Da pritoci,
potoci ne budu mrtve vode već i dalje mesta za napajanja stoke i zalivanje
bašti, valja uvesti reda u eksploataciju kamena i kamenolome. Da se, naprimer,
sa obale rečice Paležnice, u selu Ba kod Ljiga, ne bi iseljavala vekovna
domaćinstva, a celo selo Ba bilo u sred leta naselje pod belim prahom kao u
sred jake zime pod snegom.

 

“Te poslove, ipak,
nose inspekcije, mi dolazimo posle!”, mionički opštinski tužilac Dragana
Marković. «Za sada nemamo posla, što je dobro, kazne i tužbe su smirile stanje,
učinile svoje bar u mioničkoj opštini. Posla ima, ali druge vrste”, dodaje
Dragana Marković i sama donekle zadovoljna iskorakom u poslovima kažnjavanja
vinovnika zagadjenja reka i vodotokova.