Zapažen koncert klavirske muzike održala je 4. decembra, u Muzičkoj školi „Jovan Bandur”, Bojana Račić, apsolvenkinja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Branka Penčića

 

 Umetnica je rođena 1986. godine u Majdanpeku, a srednju muzičku školu završila je u Pančevu na odsecima za klavir, solo pevanje i teoriju muzike. Na jednom od poslednjih nastupa pred polaganje diplomskog ispita, izvela je dela Johana Sebastijana Baha, Ludviga van Betovena, Aleksandra Skrjabina i Frederika Šopena.

 

„pPRESc”: Zašto ste se odlučili za ovaj program?

 

B. Račić: Ovo je bila neka vrsta razbijanja treme pred diplomski ispit. Program mi je, praktično, kruna diplomiranja. Već sam ga izvela u Kovinu, a posle Pančeva ću ga možda svirati i u Beogradu. Nadam se da ću diplomski polagati krajem decembra. Volela bih da diplomiram u ovoj godini i da u novu uđem s novim planovima. Dosad sam neprekidno odlagala ovaj čin, ali sada je pravi trenutak da završim ovu fazu školovanja. Volela bih da nastavim da se usavršavam negde u svetu. Zasad se samo raspitujem gde bi to moglo da bude, gde bih mogla da dobijem stipendiju.

 

• Bavite se različitim kreativnim delatnostima, između ostalog, pevate i u horu „Pozorišta na Terazijama”. Da li vas je to usporavalo u studijama?

 

– Na neki način jeste. Zato sam odlučila da diplomiram ove godine. Sve ostalo što radim u svetu muzike i plesa dešavalo se nekako spontano. Nisam imala zacrtane takve ciljeve. Nisam išla na audicije. Jednom sam svirala u šou Laneta Gutovića. Tu sam upoznala ljude kojima je bio opet potreban neko ko ume i da igra i da svira. A ja igram tango, trbušni ples, pevam… To je tražio režiser Ljubiša Ristić. Pozvao me u Budvu, u „Grad teatar”, a saradnja s njim je bila fenomenalna. Radili smo potom zajedno u „Zvezdara teatru” i u Narodnom pozorištu u Skoplju. U međuvremenu me je Vojkan Borisavljević, koji me je ranije zapazio na internom času solo pevanja, pozvao u „Pozorište na Terazijama”. Od treće godine studija, praktično, počela sam da se sama izdržavam i to mi se dopalo. Upravo zato se polaganje ovog diplomskog ispita toliko odlaže.

 

• Pada u oči da ste u srednjoj školi paralelno maturirali na tri odseka. Koliko je to bilo teško?

 

– Imala sam poveći broj predmeta. To je više ličilo na fakultet nego na srednju školu. Imala sam pauze između predavanja, tri dnevnika. Jedan za opšte predmete, zato što sam završavala istovremeno prvi razred srednje muzičke škole i osmi osnovne. Drugi je bio za stručne predmete oba odseka, a treći za solo pevanje.

 

• S obzirom na to da je i vaša sestra Nevena pijanistkinja, i da je takođe završila solo pevanje, da li potičete iz porodice muzičara?

 

– Nisu muzičari, ali su muzikalni. Otac peva u duhovnom horu. On je mašinski inženjer i note posmatra kao tehnički crtež, ne zna ih, ali savršeno peva jer ima savršeni sluh. Dar nam je verovatno od njega, ali i mama ima neverovatan glas. Uvek peva, najveselija je. Kada se njih dvoje spoje, to smo Nevena i ja.

 

• Posle tri odseka srednje škole, odlučili ste se za studije klavira. Zašto baš klavir?

 

– Klavir sam počela intenzivno da vežbam kada sam se prebacila u klasu profesorke Jelene Dujmović, u trećoj godini srednje škole. Počela sam da odlazim na takmičenja, mogla sam da pratim kako napredujem. Sve to mi se dopalo. Da nije bilo nje, ne bih upisala studije klavira. Beskrajno sam joj zahvalna. Činjenica je da sam više nagrada osvojila na takmičenjima iz solo pevanja, ali sam to napustila zbog stresa izazvanog činjenicom da je telo instrument. Kada se razboliš, sve pada u vodu.

 

• Savladali ste borilačke veštine u muzičkim formama, naučili tango, nastupali s vokalnim ansamblom „Operetika”… Šta još radite i koliko vas to ispunjava?

 

– U jednoj fazi bavila sam se džez pevanjem. Završila sam na drugoj godini studija kurs kod Arije Hendriks. Pokušala sam i da sviram džez, što mi se, takođe, dopalo. Ne možeš biti samo džezer, ali lepo je znati mnogo o tome. Džez te proširuje kao muzičara. I onda se još pojavio tango. Sa džezerima sam slučajno svratila na promociju argentinskog vina, tu je svirala jedna moja drugarica, neki ljudi su plesali. I na to sam se odmah primila. Paralelno sam se bavila klavirom, džezom, tangom… Uspevala sam u tome. Više nisam išla na svirke i žurke, nego sam svako veče izlazila na milonge. To mi je sada najbitnija sporedna stvar, neka vrsta hobija. Svakog septembra održava se festival tanga, dolaze ljudi iz Buenos Airesa i tada najviše igram. U tom periodu postoji samo tango, od ujutro do uveče. Ta četiri dana sam u Buenos Airesu a ne u Beogradu.