Lokalne samouprave proteklih godina zakinute za 50 milijardi dinara, ukidanjem firmarina prihodi smanjeni za pet milijardi. Uvećani prihod od poreza na zarade većina iskoristila za nove projekte, ali u manjim opštinama sa visokom stopom nezaposlenosti nije bilo veće vajde. I jedni i drugi se žale da su oštećeni novim obavezama koje im je nametnula država

 

Naslov ovog teksta mogao je biti i „Godina koju su pojeli izbori“ jer još uvek u dvadesetak opština i gradova traje bespoštedna borba da se zadrži ili osvoji vlast. Ključni argument dolazećih je da lokalna vlast treba da odslikava centralnu „zbog bolje komunikacije“. Da li to daje za pravo onima koji tvrde da treba preispitati koliko su podobne opštine i gradovi do sada bili favorizovani iz državne kase i koliko je iz nje izdvojeno za „upodobljavanje“ u jeku izborne kampanje? To, takođe, otvara i pitanje da li će se nastaviti zaostajanje u razvoju pojedinih regiona i kakva je sudbina nerazvijenih opština koje ni do sada nisu bile u interesnoj sferi nijedne vlasti? Ministarka za regionalni razvoj i lokalnu smoupravu Verica Kalanović najavila je na nedavnom Samitu gradova, opština i privrednika da će uskoro otvoriti dve velike teme – preciziranje i proširenje ovlašćenja lokalnih samouprava i utvrđivanje stepena razvijenosti gradova i opština. Ona tvrdi da je sadašnja metodologija utvrđivanja stepena razvijenosti prevaziđena i da se mora promeniti praksa u kojoj se opštine trude da „ostanu nerazvijene kako bi dobile pomoć od države“. U svakom slučaju stigli smo do trenutka kada je neophodan dijalog i konačan dogovor između centralne i lokalne vlasti o političkoj i fiskalnoj decentralizaciji Srbije jer sada postoji ozbiljno nesaglasje u računici ko je iz dosadašnjih „pokušaja“ izašao sa većim gubicima.

 

Na mostu i ćupriji pojede ćar vajdu

 

Lokalne samouprave su u proteklim godinama zakinute za najmanje 50 milijardi dinara transfernih sredstava i još uvek nisu zakrpile rupe u budžetima iako su izmenom Zakona o finansiranju lokalnih samouprava dobile 80 umesto 40 odsto od poreza na zarade. S druge strane, Fiskalni savet smatra da je država bila široke ruke prema lokalnim budžetima zbog čega je deficit centralnog uvećan za 20 milijardi dinara. I  MMF smatra da opštine i gradovi nemaju na šta da se žale jer je procenat transfernih sredstava koje dobijaju u nivou proseka evropskih zemalja. I jedni i drugi smatraju da za „taj novac“ lokalne samouprave treba da preuzmu od države više obaveza, smanje administraciju i, svakako, plate. Istražujući stanje u lokalnim budžetima, novinari okupljeni oko projekta „Partnerstvom kroz decentralizaciju“ dobrim delom negiraju ovakve tvrdnje jer njihova računica pokazuje da je „ćar odneo vajdu“ i da je „dobijeno na mostu izgubljeno na ćupriji“. U zavisnosti od razvijenosti, budžeti gradova i opština su u ovoj godini, zahvaljujući povećanju pripadajućeg procenta poreza na zarade, veći od 120 do 700 miliona dinara. Većina je bar deo tih para uložila u razvoj infrastrukture ili za učešće u projektima koje sufinansira država ili pretpristupni fondovi EU. Loznica je odvojila i sto miliona za osnivanje Fonda za razvoj kako bi pomogla preduzetnike i poljoprivrednike. Međutim, u Prijepolju, Odžacima, Velikoj Plani, Novom Kneževcu i još nekim manjim opštinama gde je velika stopa nezaposlenosti, kao i migracija stanovništva ističu da i dalje u najvećoj meri zavise od republičkog budžeta. Pritom, predstavnici svih lokalnih samouprava suočavaju se sa problemom kako da nadomeste izgubljenih pet milijardi dinara koliko su u zbiru zakinuti ukidanjem ili smanjenjem firmarina i drugih lokalnih taksa koje su činile od pet do sedam odsto njihovih budžeta. U opštinama na jugu Srbije, to je izazvalo ogorčenje. Kako ističu, firmarine ni do sada nisu predstavljale veliko opterećenje preduzetnicima, ali će nerazvijene opštine osetiti velike posledice ukidanjem sigurnih izvornih prihoda. Surdulica će izgubiti 540 miliona ili trećinu budžeta, a Vranje najmanje 130 miliona ili sedam odsto ovogodišnjeg budžeta. Vranjanci predlažu da se lokalnim samoupravama u potpunosti prepusti naplata i kontrola poreza na imovinu, nasleđe i poklone, kako je to i predviđeno zakonom, a ne da im država vraća na kašičicu.

 

Nedoslednost para vredi

 

Prenošenje nekih državnih nadležnosti na lokalni nivo, bar do sada, pokazalo se da ide uglavnom po principu prebacivanja troškova, ali bez prava suštinskog odlučivanja. Materijalni troškovi obrazovanja su obaveza lokalnih vlasti, pa i zaostali državni dugovi, za, na primer, jubilarne nagrade radnika u prosveti, što je, primera radi, Užice koštalo skoro 20 miliona. Ili drugi primer – Loznica koja primerno brine o svim školama sa svoje teritorije već godinama bezuspešno pokušava da od resornog ministarstva izdejstvuje odobrenje za otvaranje srednje muzičke škole iako su svi argumenti na njenoj strani. U Velikoj Plani, opet, nikako da dobiju saglasnost Ministarstva zdravlja za pedijatra u Miloševcu koji je neophodan deci sa posebnim potrebama i bez roditeljskog staranja, a nema ko ni da čuje da im je mnogo skupo da zbog „nitroglicerina“ koji je na „D“ listi putuju 40 kilometara do ovlašćene apoteke za tri opštine. Inače, i apotekarske ustanove su u nadležnosti lokalne samouprave, ali kakva vajda za građane koji pune budžete odakle se izdvajaju sredstva za njihovo finansiranje. I  regionalni putevi su u vlasništvu države, ali teret održavanja je pao na opštine i gradove koji jedva da se nose i sa udarnim rupama na lokalnim, pa je posle negodovanja širom Srbije, vlast odlučila da za narednu godinu za tu namenu ipak izdvoji 4,5 milijardi dinara.  Lokalne samouprave godinama upozoravaju, da između njih i države nisu rešena svojinska pitanja da se imovina propalih preduzeća čerupa i propada naočigled svih, a opštine se zadužuju kako bi izgradile industrijske zone. U nadi da će kako tako privući strane investitore, opština Prijepolje koja ima samo devet odsto sopstvenih prihoda i 52 odsto nezaposlenih, do sada je uložila više od milion evra za izgradnju industrijske zone, a na svojoj teritoriji ima najmanje 60.000 kvadratnih metara u pogonima pod stečajem.

 

Dogovor kuću gradi

 

Iz republičkog budžeta za narednu godinu lokalne samouprave će dobiti 35 milijardi dinara, 2,3 milijarde više nego ove, od čega gradovi 9,7, a opštine 25,5 milijardi. I dok čelnici opština i gradova strahuju od novih gubitaka koji bi mogli da donesu najavljeni propisi o uređenju i korišćenju građevinskog zemljišta i zaštiti životne sredine ili besplatna legalizacija, nadjačavaju povici fiskalnih stručnjaka da država neće moći da održi nivo planiranog deficita ukoliko ne smanji izdvajanja za lokalne samouprave. Pritom se nekorektno spominje povećanje zarada u lokalnim samoupravama, a prećutkuje da je i to bila odluka države kao i to da je preglomazan činovnički aparat u nekim opštinama i gradovima  „problem u porodici Koalicija“. Pritisnut povikama Fiskalnog saveta i MMF sa jedne, SKGO i lokalnih samouprava sa druge strane, ali i sopstvene odgovornosti za predizborna obećanja, Mlađan Dinkić, ministar finansija, najavio je da će do kraja godine o svemu tome organizovati raspravu u Stalnoj konferenciji gradova i opština. Ali, za  ozbiljno rešavanje problema gradova i opština u Srbiji biće potrebno mnogo više od proste računice ko kome duguje. Za početak Srbija bi trebalo da se usaglasi kakav sistem želi. Ako je to decentralizacija, onda konačno treba da utvrdi strategiju njenog razvoja i da se odrekne političkih manira s kraja 19. veka kada su policijski pisari prenosili kmetovima za koga selo da glasa. Da su građani odlučivali ko će predvoditi njihove opštine i gradove po većinskom sistemu, mnogi od sadašnjih čelnika, odbornika i „većnika“, sasvim sigurno, ne bi sakupili ni potpise za kandidaturu, a kamoli dobili priliku da odlučuju u njihovo ime. Koliko je u Srbiji sve ispolitizovano do apsurda svedoči i Minićevo, „bojkotovana“ mesna zajednica sa 19 sela u Knjaževcu zato što ne „odslikava“ lokalnu vlast. Sve dok partijska knjižica bude i zaleđina i utočište i sud i kazna, male su šanse da Srbija dobije lokalne lidere kadre da se suprotstave korupciji, sopstvenoj birokratiji i neznanju. I, oholosti, mogli bismo reći, jer počela je sezona usvajanja lokalnih budžeta za narednu godinu, bez javne rasprave, naravno. Tako građani ostaju uskraćeni za pravo da kažu gde žele da potroše svoje pare, a vlasti možda za neku dobru ideju kako da uvećaju prihode.

 

Očigledno, ako budu želeli, imaće o čemu da razgovaraju predstavnici centralne i lokalne vlasti.