Politička netolerancija i diskriminacija u Srbiji
dominira od početka devedesetih godina prošlog veka, ali za razliku od
evropskih zemalja, gde porast ekstremizma shvataju kao veliki izazov kulturi
demokratije i poštovanja ljudskih prava, aktuelne vlasti u Srbiji dugo su
odbijale da se suoče sa činjenicom o prisustvu ekstremnog radikalizma

Politička javnost sklona je da govor mržnje
okarakteriše kao pravo na slobodu govora ili promovisanje legitimne političke
opcije. Nespremne da se distanciraju od destruktivne politike, vlasti
koketiraju sa nekim od ovih fenomena, jer su meta govora mržnje najčešće
predstavnici nevladinih organizacija i predstavnici prozapadnih liberalnih i
socijaldemokratskih političkih opcija. Istina, u zakonu je sankcionisan govor
mržnje, ali se ne postupa po zakonu.

Ko daje zeleno svetlo ekstremizmu

Za suzbijanje ekstremizma, koji preti fašizacijom
društva, najodgovornija je država. Međutim, taj "nastavak ratovanja u
mirnodopskim uslovima", ponekad dolazi iz same vlasti. Tako je, na primer,
u reagovanju na intervju Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora za
ljudska prava, objavljenom u šabačkom listu "Glas Podrinja" 2005.
godine, Opštinski odbor DSS (koji učestvuje u lokalnoj vlasti) reagovao tekstom, "Povodom jednog zločinačkog
intervjua", u kome je bilo elemenata krivične odgovornosti. Nisu reagovali
ni Tužilaštvo ni druge političke partije, a reakcije nije bilo ni na grafite
("Ubi Hrvata") ili kukaste krstove po fasadama u samom centru grada. Na
poslednjoj sednici Skupštine opštine Šabac, početkom godine, odbornici Srpske
radikalne stranke tražili su da se sednica odloži, jer su materijali bili štampani
latinicom.

Politički milje, uz veliku nezaposlenost (od preko
20 hiljada u Šapcu trećina su mladi) i urušen sistem vrednosti (mediji nude
identifikaciju sa "novom Kosovkom devojkom i Novim Obilićem", koje
venčava vladika SPC) stvara se i održava pogodno tle za ekstremizam, a većinu
desničarskih grupa čine omladinske organizacije: Skinhedsi, Nacionalni stroj,
Krv i čast, Rasni nacionalisti – rasonalisti, Obraz, Dveri srpske, Sveti Justin
Filozof, "Svetozar Miletić", Nomokanon i druge. Sve karakteriše
ekstremno antizapadnjaštvo, nacionalizam, ideološka isključivost, animozitet
prema liberalnim vrednostima, kao i otvorena podrška haškim optuženicima.

Prva ozbiljna reakcija vlasti, ali i šireg javnog
mnjenja, usledila je nakon pojave antisemitskih grafita i plakata u Beogradu
krajem marta 2005. godine, a u novembru iste godine vlasti su bile primorane
(delom i reakcijom međunarodne zajednice) da sankcionišu upad pripadnika
Nacionalnog stroja na tribinu novosadskog Filozofskog fakulteta. Te godine, u
junu, na periferiji Petrovaradina, više stotina neonacista i skinhedsa iz zemlje
i inostranstva proslavilo je desetogodišnjicu pokreta "Krv i čast",
koji se zalaže za nadmoćnost bele rase i ima ogranke u svim evropskim zemljama.
U Srbiji, prema pisanju štampe, ima ogranke u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Šapcu.

Šabac se na stranice ekstremizma upisao još jednim
slučajem. Naime, prva pravosnažna presuda u Srbiji kojom se utvrđuje postojanje
diskriminacije prema Romima u pristupu javnim mestima doneta je u Šapcu 2003.
godine. Presudom je prvi put izrečeno da ovakvo postupanje predstavlja povredu
prava ličnosti, a slučaj je presedan i po tome što sud zabranjuje svaku dalju
diskriminaciju Roma. Ovo je bio i prvi slučaj da se tuženi obavezuje na javno
izvinjenje u dnevnim novinama, a karakterističan je i po tome što se sud poziva
na relevantne pravne standarde međunarodnog prava. Izvinjenje je glasilo:
"Preduzeće Jugent TTT – Sportsko-rekreativni centar Krsmanovača Šabac,
izvinjava se Merihane Rusteno, Vasić Jordanu i Vasić Zoranu, iz Beograda, zato što
su dana 8. jula 2000. godine, isključivo zbog pripadnosti romskoj etničkoj
zajednici, bili sprečeni od strane radnika tuženog u svojoj nameri da uđu na
bazen Sportsko-rekreativnog centra Krsmanovača".

Čedomir Vasiljević, vlasnik SRC "Krsmanovača",
bio je u to vreme predsednik Okružnog odbora Srpske radikalne strane i bivši
ministar u Vladi Republike Srbije.

Početkom marta ove godine u Beloj Reci, selu šabačke
opštine, prodavac je ošamario devetogodišnju romsku devojčicu zbog sumnje da je
htela da ukrade lizu vrednu samo pet dinara. Javnost je reagovala, čeka se
postupak nadležnih organa.

Antisemitizam i vandalizam

Šabačka kulturna javnost već izvesno vreme traži
od gradskih vlasti da obnovi sinagogu, koja ruinirana i zapuštena u strogom
centru Šapca podseća na jedan narod koji je ovde živeo od sredine 19. veka do
devedesetih godina prošlog. Jer, ni ovaj grad nije imun od "mržnje prema
Jevrejima – bez Jevreja".

Nemi svedok jednom narodu koji je ovde živeo više
od dva veka, sada je jevrejsko groblje sa 36 spomenika gde je, na pločama,
ispisano imenom i prezimenom da tu počiva 130 Jevreja. Kada je oktobra 1993. godine
iz Izraela stigao poslednji šabački Jevrejin da obiđe grobove svojih roditelja,
našao je oskrnavljeno groblje. Sve je prijavio Sekretarijatu unutrašnjih
poslova i novinarima. Načelnik službe za javnu bezbednost u Šapcu izjavio je za
"Glas Podrinja" da nikakve prijave nije bilo, a da je "izlaskom
na lice mesta utvrđeno da nasilnog rušenja nije bilo, a to što je poneki pao,
pao je od starosti". Novinar i kustos šabačkog muzeja "izlaskom na
lice mesta" videli su nešto drugo: srušeno 18 spomenika, polupano nekoliko
nadgrobnih ploča, nestali kompletni natpisi sa dva spomenika.

U januaru 1994. godine jedan šabački biznismen
platio je da se srušeno obnovi iako je groblje pod zaštitom države. Vandali
nisu otkriveni.

Do sada nisu otkriveni ni vandali koji ruže i ruše
biste u gradskim parkovima. Posebno je na meti naučnik i državnik Stojan
Novaković, čiju bistu su u parku kod Sokolane više puta skrnavili, a u martu i
odneli. Jadno deluje i bista dečaka Slave Kovića, kome su fašisti za vreme
Drugog svetskog rata nožem na čelu urezali petokraku, jer je godinama predmet
najvulgarnijeg farbanja i docrtavanja. Nije bolje prošao ni knez Ivo od
Semberije u velikom gradskom parku. Svi počinioci do sada su ostali nepoznati.

Verske sekte i ekstremizam

Skriveni pod plaštom verskih prava i sloboda,
prostor bivše Jugoslavije preplavljen je sektama, ali time se država ozbiljno
ne bavi. U visokorazvijenim zemljama postoje parlamentarne komisije koje prate
rad verskih zajednica. Na primer, u Nemačkoj je zabranjen rad sajentologa, a
Velika Britanija i Grčka zabranile su rad Jehovinim svedocima. Od 1997. državni
organi Ruske Federacije organizovano prate rad "inostranih religioznih
organizacija", a 2000. godine saznanja su uneta u "Koncepciju
nacionalne bezbednosti i suprotstavljanja religioznom ekstremizmu Ruske
Federacije". Marta 2004. zabranjen je rad Jehovinim svedocima u Moskvi,
pored ostalog i zbog propagiranja ekstremizma.

O sektama se malo zna, a (ne)znanje se kreće od
konstatacije da Srpska pravoslavna crkva ne trpi konkurenciju, pa joj je sve
osim pravoslavlja sekta, do uverenja da za pripadnike sekti valja ponovo
ustrojavati "Malj veštica".

Prema jednom istraživanju od pre nekoliko godina,
blizu tri odsto šabačkih srednjoškolaca i studenata viših škola su pripadnici
neke verske sekte. Najviše se govori o satanistima, jer od pet kampova u Srbiji
(Francuska ima jedan kamp, na primer), jedan je u Šapcu, a ovde izlazi i
ilegalni list satanista "Ateneon". Među pripadnicima ove sekte ima
prosvetnih radnika, književnika, glumaca, psihologa, bivših vojnih lica, ali i
mladih. Jehovinih svedoka (učenje im je smesa svih odbačenih verskih učenja od
strane hrišćanstva) ima stotinak, šef je profesor u jednoj mačvanskoj školi, a
"kraljevska dvorana" im je na Triangli u Šapcu. Broj advenstista
(propovedaju skori propast sveta), koju su nekad u ovom gradu bili brojniji od
Jehovinih svedoka, sada opada zbog malog interesovanja mladih. Crkva im je u
Takovskoj ulici u Šapcu.

Najmanji broj Šapčana (procenjuje se na desetak)
pripada sekti Transcendentalne meditacije (dok je klijente podučavala
meditaciji ostavljana je na miru, ali kada je prerasla u verski pokret tvrdeći
da stariji članovi mogu da lete, izazvala je reakciju javnosti), a nešto više
ima Pentekostalaca (veruju da posle molitve mogu da čine čuda – leče rak,
govore strane jezike…)

Nasilje je najčešće prisutno u satanističkim
sektama i ispoljava se kao deo obreda. "Crnoj ruži" pripadao je
vojnik Nandor Kiš iz Subotice koji je u junu 1993. godine u Šapcu, u kasarni
"Mika Mitrović" ubio dvojicu vojnika i nekoliko ranio, a zatim se
ubio. Nekoliko dana ranije Jožef Meneder, pripadnik "Loše vere",
satanističke sekte koja je proizašla iz "Crne ruže", vojnik u kasarni
u Vranju, ubio je šest vojnika i jednog zastavnika. Satanistima se pripisuje
izazivanja nereda na koncertima i fudbalskim utakmicama, masovne tuče protiv
grupe drugačijeg opredeljenja, brutalna kažnjavanja "neposlušnog" člana,
pljačke, silovanja i ubistva počinjena nakon poruke da "baš to
urade", dobijene od Satane. I, naravno, sve su to nezvanične informacije,
a zvanične kažu nešto drugo. Policijska uprava u Šapcu kaže da na području Mačvanskog
okruga, području koji pokriva Policijska uprava u Šapcu, za poslednjih nekoliko
godina nije bilo privedenih lica zbog ekstremizma, govora mržnje, vandalizma,
antisemitizma, pripadnosti ekstremnim desničarskim organizacijama i verskim
sektama. Za događaj koji bi "eventualno zadovoljio kriterijume teme „Mladi
i ekstremizam" izdvojeno je "razbijanje stakala na džamiji u Malom
Zvorniku, 18. marta 2004. godine kao reakcija na martovske nemire na području
AP KiM". Tom prilikom protiv tri lica podnete su krivične prijave za krivično
delo oštećenja tuđe imovine.

Pred Okružnim sudom u Šapcu i opštinskim sudovima
u Šapcu, Loznici, Koceljevi, Vladimircima, Bogatiću, Ljuboviji i Krupnju, od
1990. do 2006. godine nije vođen nijedan krivični postupak za krivična dela učinjena
od strane navijača na sportskim borilištima i van njih. U Šapcu se zbog nedoličnog
ponašanja i nanošenja lake telesne povrede vodio postupak protiv dva lica, u
Vladimircima su osuđena četiri lica na uslovnu kaznu, u Ljuboviji je izrečena
jedna uslovna osuda, kao i u Bogatiću. Nije bilo izvršenja kazne zatvora po
pravosnažnim presudama.

Pravna država na svako nasilje mora da reaguje čvrstom
rukom, jer mlad čovek odlazi u ekstremizam zato što ne vidi perspektivu. Uspostavljanje
građanskog sistema vrednosti osnovna je pretpostavka za civilizovan život. Nemačka
vlada, na primer, planira da ove godine izdvoji nekoliko miliona evra za
projekte promocije tolerancije u zemlji i za borbu protiv rasizma. Srpska vlada
zna kako se "bolest" zove, zna njenu istoriju, ali o
"terapiji" ne govori.