Na teritoriji bivše Jugoslavije, politički mračan period devedesetih je u krvi čak i deci koja tada još nisu postojala. Prošlo je tri decenije, a i dalje se redovno dotičemo te teme u svakodnevnom razgovoru. Deca 2000-tih su odrasla na ovim pričama, a opet, postoji toliko stvari koje su nejasne ili na pola jasne. Pridev ,,mračan“ neretko stoji uz devedesete. Da li samo zbog težine ovog vremena? Ili možda zbog večne enigme koja prožima svakog ko pokuša da se bavi ovim periodom? Da li je sa nečijom namerom nejasno sve u vezi tih dešavanja, ili je jednostavno stvar toliko kompleksna da je malo ko može razumeti na pravi način?

Nebojša Vladisavljević je politikolog i redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. On se, između ostalog, u svojim monografijma bavio usponom i padom demokratije nakon petog oktobra i Slobodanom Miloševićem. U razgovoru za Youth Vibes objašnjava glavne crte ovog perioda. Ipak, najviše pitanja imaju deca rođena nakon ovog perioda. Neke od njih smo pitali da podele sa nama svoja razmišljanja.

Portret devedesetih

Devedesete godine dolaze posle pada socijalizma u celoj istočnoj Evropi i Sovjetskom savezu. Te promene su omogućile dramatične ekonomske promene, prelazak sa socijalističke na tržišnu privredu, i omogućile su demokratizaciju, objašnjava Vladisavljević. Posle nekoliko decenija jednog autoritarnog socijalističkog režima, koji je doduše bio manje represivan nego u Sovjetskom bloku, dolazi do pluralizacije politike kroz uspostavljanje redovnih višestranačkih izbora, navodi on. Iako naizgled funkcionalan sistem, on vodi na potpuno drugu stranu.

Jugoslavija je stvorena posle Prvog svetskog rata kao višenacionalna zajednica, gde su u početku postojale bar tri jasne nacije – Srbi, Hrvati i Slovenci, a posle Drugog svetskog rata se priznaju i druge nacije. Kako Nebojša kaže, Jugoslavija je bila na putu Od jedne unitarne države do jednog ekstremnog nacionalizma i nasilja tokom Drugog svetskog rata. Tokom ekonomskih kriza predstavnici različitih republika i pokrajina nisu mogli da se dogovore oko ključnih pitanja. Kada dolazi do kraja hladnog rata, pada socijalzima i velikih promena na međunarodnoj sceni, odjednom Jugoslavija više nije bitna ni istoku ni zapadu, i otvara se mogućnost raspada i to uz uspon nacionalizma i sukoba unutar zemlje.

Sve socijalističke federacije su se raspale, ne samo Jugoslavija. Razlika je što je u Jugoslaviji došlo do rata odmah u vreme raspada. U Sovjetskom savezu se to nije desilo tada, ali se dešava sa zadrškom od par decenija, odnosno sada, kako kaže Vladisavljević.

Međutim glavno pitanje je ko je u svemu tome pozitivac a ko negativac? Može li se dati odgovor na to?

,,Pozitivci“ i ,,negativci“ devedesetih

Nema tu pozitivnih ili negativnih likova, odnosno teško ih je izvući, bar kada je reč o zvaničnim predstavnicima državnih organa, navodi Nebojša. Koliko je onda teško da izvuče istinu nekome ko to nije doživeo ili proučio do detalja? Može li se iz ičega iz ovog perioda pravilno doneti zaključak, i zašto je to toliko teško? Možda mladi ne rezonuju u dovoljnoj meri svoju blisku istoriju, a možda je ona takva da se ne može rezonovati.

Slobodan Milošević

Slobodan Milošević je bio zapažen među članovima komiteta po svojim represivnim merama i pišu kako je njegov način vladavine bio tvrđi vid autokratije od Titove, kaže sedamnaestogodišnji Vladimir Radivojević. On dodaje podatak da Milošević pobeđuje na prvim demokratskim izborima posle više od 50 godina.

Milošević je postao poznat kao neko ko se interesuje za zaštitu prava Srba, pre svega na Kosovu, objašnjava Vladisavljević. Srbi na Kosovu su, kako kaže, bili u poprilično teškoj poziciji sedamdesetih i osamdesetih zbog diskriminacije od strane većinskih Albanaca. To je rezultiralo ne samo kršenje prava Srba, već i njihovo iseljavanje. U toj situaciji sukoba Milošević je zloupotrebio kršenje prava Srba kako bi ojačao svoju vlast i povećao svoju popularnost.

Nakon pada socijalizma, umesto demokratije Milošević je uveo neku vrstu mešovitog, hibridnog režima. On jeste uveo višestranačke izbore i pluralizovao medijski prostor, ali istovremeno zadržao autoritarnu vladavinu. Imamo redovne višestranačke izbore ali ti izbori nisu slobodni i pošteni, dalje navodi. Nema fer političkih takmičenja, već samo njegova politička stranka, današnja Socijalistička partija Srbije. Ona zloupotrebljava sve javne resurse protiv opozicije i protiv svih kritičara vlasti.

Zoran Đinđić

Nasuprot Miloševiću – Zoran Đinđić. On je bio neka vrsta disidenta još od svojih studentskih dana. U Demokratskoj stranci vrlo brzo dolazi do vrha. Deluje kao jedan iskreni, veoma angažovani opozicionar. On je jedna od ključnih ličnosti 5. oktobra,  izborne pobede opozicije u septembru 2000. i organizacije demonstracija u oktobru. One dovode do pada Miloševićevog režima i uspostavljanja demokratije. U koaliciju Zajedno, Đinđić je ušao protiv svoje volje nakon što je bio nadglasan u spostvenoj stranci, eto demokratije, kaže Vladimir.

Trenutni student Filozofskog fakulteta u Nišu, Aleksandra Savković o Đinđiću govori: Možda je njegova i sreća i nesreća u tome što je umro na početku svog mandata, pa nije imao vremena da u pravom svetlu pokaže svoje, možda loše strane, koje je sigurno imao, jer se u suprotnom ne bi bavio politikom.

Devedesete iznova ili i dalje?

Aleksandra iznosi lične utiske o ovom periodu: Ratovi devedesetih su bili ogromna tragedija, od koje su pojedinci imali korist, a običan narod ogromnu štetu koju ne uspevamo da saniramo ni 20 godina kasnije. Ratovi su završeni, ali je atmosfera još uvek tu.

Kako Nebojša Vladisavljević objašnjava, u formalnom pogledu na institucije devedesetih i danas uočavaju se sličnosti. Imamo višestranačke izbore, ali oni nisu slobodni i pošteni jer nemate fer kompeticiju između vladajuće i opozicionih stranaka. Poštena kompeticija bi podrazumevala da opozicione stranke imaju slični pristup svim medijima kao i vladajuće stranke. Vidimo da su bitni mediji, javni servisi RTS i RTV, i ostale televizije sa nacionalnom frekvencijom pod kontrolom vladajuće stranke. RTS koji je tada bio jedina ozbiljna televizija je bio neka vrsta propagandnog biltena vlasti,, kaže Vladisavljević misleći na period vladavine Slobodana Miloševića. U medijima se danas glorifikuje Vučić kao što se nekad glorifikovao Milošević.

Međutim, po Nebojši, kontekst je bitno različit. Devedesetih je to kontekst ratova, sankcija UN, hiperinflacije, ekonomske krize i međunarodne izolacije Srbije. Danas je sitacija bitno drugačija, ne zaslugom ove vlasti, već zaslugom onih stranaka posle 5. oktobra koje su uvele demokratiju. Trenutna vlast je, kako on tumači, pokušala da zloupotrebi veze sa uticajnim državama EU i SAD, u svoje privatne i stranačke svrhe. Vučić, takođe ,,skuplja poene“ na temu Kosova, i dobija podršku za svoju stranku, uprkos činjenici da ne postoje demokratski izbori. Vladisavljević je sumirao: Kontekst je danas drugačiji, bitno je povoljniji sada nego što je bio devedesetih, ali ako pogledate odsustvo demokratije isto je kao i tada.

Ostaje jedino nerazjašnjeno pitanje: treba li decu 2000-tih da interesuje ovaj period, može li ih naučiti nečemu? Iako roditelji te dece često izbegavaju bilo kakav pomen tog perioda, u jednom trenutku će ih dočekati pitanje: Mama, tata, kako je vama bilo tad?

 

Autorka: Teodora Radojičić

 

“Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.“