Prekomponovanje lokalnih vlasti u brojnim gradovima i opštinama Srbije pravi je pokazatelj uticaja partijskih centrala na zbivanja u političkom životu, koji opet utiče gotovo na sve ostale odluke u dotičnoj sredini. Šabac je uvršten u mesta gde treba da se promeni vlast, ali je to, za sada, neizvodljivo. Naime, za promenu vlasti koaliciji SNS, SPS i DSS sa 26 odborničkih mesta potrebno je još devet odbornika. Nakon lokalnih izbora u Šapcu je formirana odbornička većina sa 25 mandata DS, URS 11, a sa odbornicima koalicije „Preokret“ i pojedinim „slobodnim“ odbornicima imaju ukupno 42 glasa. U Gradskom odboru URS ističu da su jednoglasno odlučili da formiraju koaliciju sa DS, i da će tako i ostati. To potvrđuje, i to javno, predsednik Odbora i zamenik gradonačelnika Šapca Nemanja Pajić, a u tome su decidni i potpredsednica Ljiljana Jovanović, sada direktor JSP „Stan“, kao i direktor JP „Sportski centar Šabac“ Dragan Nikolić. Oni su spremni, ukoliko se nastavi pritisak centrale iz Beograda, i da izađu iz stranke i budu samostalni odbornici.
Šabac, kao retko koji grad, ima loše iskustvo sa prestonicom, odnosno partijskim vrhovima. Tako je posle republičkih izbora 2003. godine G-17 plus u Šapcu osvojio 9,9 odsto glasova, i to je bio najbolji rezultat ove stranke u Mačvanskom okrugu. Međutim, nakon toga vrh stranke odlučio je da se Opštinski odbor raspusti, navodno zbog „mlakih rezultata“. To je potvrdila i Verica Kalanović koja je došla kao egzekutor. Tadašnji predsednik i potpredsednik Opštinskog odbora G-17 plus kao i nekoliko osnivača najpre ekspertske grupe a posle kao stranke su jednostavno izašli iz stranke jer, iako u programskim načelima stoji da je lokalna politika jedno od osnovnih načela, pokazalo se kao mrtvo slovo na papiru.
Auto-put na dugom štapu
Znatno pogubnije posledice po Šabac imali su odjeci čuvene Osme sednice CK SKS. Zbog izdavanja menica bez pokrića tadašnji Opštinski komitet SKS tražio je smenu i odgovornost čelnika FK „Mačva“, ali i bliskog prijatelja tadašnjeg predsednika Međupštinske konferencije SKS Podrinsko-kolubarskog regiona. Međutim, njegov glas bio je bitan za CK SKS, pa je došla „kaznena eksedicija“ iz Beograda, tako da je sem dva člana celo Predsedništvo Opštinskog komiteta podnelo ostavku, zatim predsednik SO Šabac, predsednik Izvršnog saveta, kao i rukovodstva tadašnjih društveno-političkih organizacija. Te 1988. godine jedno vreme vlast u Šapcu obavljali su potpredsednik opštine i sekretar Veća sindikata.
I na drugim primerima pokazano je da Šabac nije u najboljim odnosima sa vlašću u Beogradu. Šapčanima smeta što je sedište Privrednog odnosno Trgovinskog suda u Valjevu, iako ima znatno jaču privredu i veći broj preduzeća. Takođe, sedište Odeljenja Ministarstva za obrazovanje je u Valjevu, a Šabac ima barem za trećinu više škola i učenika. Nije nebitno da je nadleštvo i za službu Državne bezbednosti u Valjevu. Tek od pre neku godinu za predsednika Privredne komore Mačvanskog i Kolubarskog okruga izabran je predstavnik iz Šapca. U Šapcu je bilo sedište Šabačko-valjevske eparhije, ali je u međuvremenu i Valjevo dobilo eparhiju. Od republičkih institucija u Šapcu je jedino sedište Uprave za agrarna plaćanja. Takođe, Šabac je dobio carinarnicu koja obavlja posao i za deo zapadne Srbije.
Naravno da od političkog uticaja zavise i ulaganja u infrastrukturu i privredu. Šapcu najviše nedostaje auto-put, i druge magistralne saobraćajnice. Iako dnevno od Rume do Šapca prođe više od deset hiljada vozila, što je preduslov za izgradnju auto-puta, od toga za sada nema ništa. Po predračunu put Ruma-Šabac, sa po dve trake i mostom na Savi, koštao bi oko sto miliona evra, ali tih para nema, a bile su očekivane od prodaje „Telekoma“. Takođe, postojeća pruga do Rume, odnosno Malog Zvornika nije remontovana, a izostalo je i čišćenje plovnog puta Savom. Za to su potrebna velika sredstva, i to pre svega iz republičkih izvora.
S druge strane novim zakonom po kome se 80 odsto prihoda od poreza vraća lokalnim samoupravama nije bitno promenilo postojeću sliku. Iako se u gradski budžet sliva po ovom osnovu oko pola milijarde dinara, zato su manji republički transferi, pre svega u oblasti putne privrede i kapitalnih investicija.
Decentralizacija zavisna od privrede
Gradonačelnik Šapca Miloš Milošević, kome je ovo treći mandat, smatra da i postojeći Zakon o lokalnoj samoupravi jasno definiše koje su to nadležnosti, i to pre svega u interesu građana. Snabdevanje vodom, čišćenje i uređenje životne sredine, planiranje, kultura, dečja zaštita, najbolje se rešavaju u ingerenacijama opština, odnosno gradova.
– To je i evropska praksa da se vitalni problemi rešavaju u okviru lokalne samouprave. Jako je važno da su urbanističko planiranje, dozvole za izgradnju u našoj nadležnosti. Besmisleno je da se usporava i gradnja i promet ako sve mora da ide na overu ili dozvolu u Beograd. Važno je da imamo aktivan odnos i prema fondovima iz Evropske unije. Na osnovu regionalne saradnje sa Sremskom Mitrovicom rešavamo pitanje deponije, u šta je Evropska unija uložila šest miliona evra. Takođe, na osnovu rešavanja pitanja prečišćavanja otpadnih voda Šabac je od Evropske unije dobio 11 miliona evra – ističe Milošević. On smatra da je neposredno biranje gradonačelnika demokratskije i daje veća ovlašćenja za ovu funkciju.
Iako pripada grupi razvijenih sredina, nivo zarada zaposlenih u Šapcu je ispod republičkog proseka. Delom što više od polovine stanovništva živi na selu, ali i zbog postojećeg stanja u industriji. Visok nivo ekonomskog razvoja nužan je za decentralizaciju, pokazalo se na primerima razvijenih zemalja. Dr Dejan Grujić, profesor ekonomije na Visokoj poljoprivrednoj školi u Šapcu, ukazuje da privredno nerazvijene zemlje ne mogu uspešno da izvedu proces decentralizacije.
– Prednosti decentralizacije su olakšavanje prilagođavanja lokalnim potrebama, donosioci odluka su bliži predmetu odlučivanja, otkrivanje grešaka u funkcionisanju je lakše i brže, veća je transparentnost obavljanja posla i jednostavnija je komunikacija više i niže vlasti. Međutim, uspeh decentralizacije zavisi od nivoa privrednog razvoja, i bez tog potrebnog nivoa ona je nemoguća. Neophodna je diferencijacija državnih organizacija i stvaranje mreže civilnog sektora, za šta je potreban i veliki činovnički aparat i finansiranje iz lokalnih javnih prihoda. U svemu tome potrebna je i razvijena svest građana o izmirivanju obaveza za rashode lokalne uprave, a takođe postoji opasnost od stvaranja lokalne birokratije. Lokalne birokrate su pod većim uticajem lokalnih interesnih grupa naročito u sferi oporezivanja i izdavanja dozvola. Nivo slobodnog odlučivanja veći je na lokalnom nivou a korupcija često zahteva saradnju političara i birokrata – smatra Grujić.
On posebnu opasnost vidi da će se decentralizacijom poreza i javnih prihoda u pogledu raspodele ubrzati razlike do destrukcije i rivaliteta pojedinih regiona. Beograd praktično postaje država u državi, sa velikim resursima dok ostali regioni daleko zaostaju.